Gorička brda: vino i kmetski turizam

Roman je jedan od domaćina u slovenačkim Goričkim brdima, u zaleđu Gorice, koji živi od vina i kmetskog (seoskog) turizma. I živi dobro. Njih troje – Roman, supruga mu Anuška i mlađi sin Jure, radnici su, domaćini i menadžeri gazdinstva koje uključuje sedam hektara vinograda, kuću sa smeštajnim kapacitetima za goste i vinski podrum iz kog godišnje izađe 20.000 litara vina, koje flaširaju i prodaju pod sopstvenom etiketom „Štekar".

Najveći deo kupe sami njihovi gosti, što i jeste suština ovog biznisa koji će Roman podrobnije objasniti:

– Mi smo, kao i većina ovdašnjih ljudi, bili kooperanti naše velike zadružne vinarije i samo smo isporučivali grožđe. Polovinom osamdesetih krenuli smo stidljivo sa izletničkim turizmom, dovodili smo grupe, a onda se javila potreba za smeštajem ljudi, pa se počelo sa ulaganjima. Glavna prednost je da svoj proizvod prodajemo na kućnom pragu. Gosti tokom boravka mogu dobro isprobati vino i pršutu, tako da dobro znaju šta kupuju!

A dodali bismo, i gde kupuju. Sam predeo Goričkih brda – sa kojih ka severu puca vidik na osnežene visove Julijskih Alpi, a ka jugu na odsjaj Jadranskog mora – geografski je biser. Pa se nađete u čudu kad se iz Gorice počnete peti uz serpentine, očekujući gore sneg i led, a nađete se među osunčanim brdima gde uspevaju grožđe, masline i trešnje – od kojih ovde živi oko hiljadu domaćinstava, a njih 130 se dodatno bavi i kmetijskim turizmom.

Istovremeno, i istorija je, tačnije ratovi i osvajači, na razne načine obeležavala ovo područje, tako da se danas do nekih sela ovde stiže prečicom kroz Italiju, ali od decembra 2007, kad je Slovenija postala član šengenske zone, i ta granica je postala nevidljiva. Ipak, sećanje na „osvajače", a nije da ih nije bilo, jako je u sećanju, pa će Milena Beguš, penzionisana učiteljica ovdašnja u ulozi našeg vodiča kroz brda, često pomenuti okupatore (a protutnjali su Rimljani, Habzburzi, Italijani, Francuzi…), ne propuštajući priliku da pokaže i spomenike oslobodiocima. A najviše ih je iz Drugog svetskog rata sa brižljivo uređenim postamentima i sa sve crvenim petokrakama. Sa jedne kuće iznenadiće vas i natpis „Tu je Jugoslavija", ali ova vrsta resantimana čini se nepotrebnom, jer su ovdašnji ljudi, pre svega, okrenuti poslu i budućnosti sa zdravim odnosom prema prošlosti. Ako se već iz tih davnina i treba na nešto podsetiti, onda je to uticaj na raznovrsnost i specifičnost ovdašnje kuhinje.

Tako će se priča o kiseloj repi i palenti, koju će vam ovde servirati uz parče domaćeg pršuta spremljenog u umaku od sirćeta sa rukolom, naći čak u rimskim zapisima.

Ma čija bila, čorba koju meštani zovu kuhinja ili mineštra sa parčićem sušene svinjetina, izvanredna je, kao i govedina s njokama, salata od goričkog radiča prelivena ujem od bundeve…

Ali ono što je samo njihovo i na šta su Goričani vrlo ponosni jeste rebula, autohtona vrsta grožđa od kojeg se pravi izvanredno istoimeno belo vino i pjenušac. Ima na padinama i šardonea, sovinjona, pinota, merloa, a vinogradi ovdašnjih domaćina pravi su izazov geometriji. Upravljeni i utegnuti, pojedinačene loze, sve pod konac. Tačnije, pod žicu uz koju strogo kontrolisano puže bršljan loze. „Stalno mora da se skraćuje kako se stablo ne bi nepotrebno granalo i trošilo hranljive materije", objašnjava tajnu niskih čokota starina Srećko Prinčić, koji je domaćinstvo prepustio sinu Tomašu. Tomaš, poljoprivredni inženjer, odabrao je da stečeno znanje primeni na sopstvenom imanju i nastavi porodični biznis koji obuhvata devet hektara vinograda, osam vrsta vina i 35.000 flaša vina godišnje. I ono nešto više, jedva uhvatljivo, o čemu svedoči ovaj mladi čovek:

„Puno se mora znati, puno iskustva imati, ali ne mogu se prosto prepisati gotovi recepti. Sve je u detalju, u onome sitnom što se može uhvatiti između dva prsta."

Taj dodatni napor prepoznajemo i kod Edbina Eržetića koji je većinu svojih vinograda oteo od strmih brda, pretvarajući ih u plodonosne terase i postao poznat po sopstvenoj marki vina „čarga", koje plasira pod 18 različitih etiketa.

Priču o goričkom vinarstvu zaokružuje vinska klet „Goriška brda" iz Dobrova, najveća vinarija u Sloveniji koja okuplja oko 600 ovdašnjih kooperanata i iz koje izlazi gotovo četvrtina od ukupne količine vina sa slovenačkim geografskim poreklom. U brojkama, to je devet miliona boca godišnje, trećina se izveze, a 1,5 miliona boca završi na probirljivom američkom tržištu.

Ne znamo da li je tačna ona o istini u vinu, ali je nepobitna istina da se ovde od vina živi. I to dobro.

Autor: Ranko Pivljanin
Izvor: Blic,B92