Izgrađena za nepune tri i po godine u obliku aviona koji, prema legendi označava uzlet države, prestonica Brazila postala je administrativni centar tek nakon što je vojna hunta 1964. preuzela vlast. Brazilija i danas predstavlja referencu u modernoj arhitekturi

Photo: babasteve / Flickr

Snovi su bili veliki.

U roku od nekoliko godina Brazil je sagradio moderan glavni grad usred savane, radi ravnomernijeg razvoja pete po prostranstvu i broju stanovnika zemlje u svetu.

Potpuno novi grad Brazilija je 21. aprila proslavio 50. rođendan, a nasleđe tog sna je vidljivo u visokim obrušavajućim građevinama slavnog brazilskog arhitekte Oskara Nimejera i uniformisanim stambenim blokovima. Grad koji je drugi podjednako čuveni brazilski arhitekta Lusio Košta projektovao u obliku aviona trebalo je, prema legendi, da označi uzlet latinoameričkog giganta. Ironija je što je zlatni jubilej Brazilije u svetskim medijima bio donekle zasenjen oblakom pepela iz islandskog vulkana koji je krajem aprila prizemljio stotine letelica na severnoj polulopti.

Pre Koštinog nagrađenog plana iz 1957. područje u kome je danas Brazilija bilo je pustara poznata kao Pentralna visoravan u državi Žoaš. Danas je to četvrti po veličini grad u Brazilu. Dodir urbanog i ruralnog

Prethodni glavni gradovi Brazila bili su Rio de Žaneiro (1763-1960) i Salvador (1549-1763). O ideji izgradnje novog glavnog grada u središtu države, daleko od obale i moguće invazije, razmišljao je još vođa za nezavisnost, naučnik Žose Bonifasia de Andrade e Silve. On i njegovi naslednici su želeli razvoj velikih područja džungle i visoravni, bogatih sirovinama i nepreglednim obradivim zemljištem, ujedinjenje dva Brazila, urbanog na obali i sa evropskim nasleđem i ruralnog u unutrašnjosti, istinski brazilskog.

Ideja o takvom glavnom gradu je bila zapisana i u tri ustava zemlje, a mesto je izabrano 15. aprila 1955. No tek je predsednik Brazila od 1956. do 1961. Žuselino Kubiček de Oliveira pokrenuo "Plan nacionalnog razvoja" čuven po poruci: "pedeset godina napretka za pet godina". Brazil je tokom njegovog petogodišnjeg mandata trebalo da napreduje više nego za prethodnih 50 godina.

Brazilija, shvaćena kao epicentar istinski slobodnog i emancipovanog, modernog Brazila, dala je konkretnu dimenziju Kubičekovom "Nacionalnom razvoju" koji je privukao privatne i strane investicije.

Bio je "zlatan period" razvoja u Brazilu (pored sadašnjeg koji traje poslednjih petnaestak godina). Zemlja je napredovala, delom i zato što je Brazilija povezana putem kroz džunglu sa Belemom, lučkim gradom na ušću reke Amazon, 1.700 kilometara severnije i stotinama manjih mesta podstičući razvoj u njima.

Tokom 1957. hiljade radnika, kandangosa, iz svih delova Brazila sjatili su se na gradilišta. Grad je morao da bude završen do kraja Kubičekovog, po tadašnjem ustavu, jedinog predsedničkog mandata.

U roku od nekoliko meseci Nimajer je projektovao veliki broj stambenih, komercijalnih i vladinih zgrada. Nekoliko aviona „boing" je iznajmljeno da na gradilišta dopremaju cement, pesak i ostale materijale.

Kandangosi su radili 24 časa dnevno, dok za 41 mesec Brazilija nije sagrađena. Prašina se još slegala kada je za proslavu brazilskog pokreta za nezavisnost Zavera iz Minasa 1789, predsednik Kubiček svečano otvorio Braziliju.

Zdanja u gradu gledana iz vazduha imaju elemente koji se ponavljaju na svakoj od njih, što arhitekturi Brazilije daje jedinstvo forme. Scenski je pak Braziliju oblikovao još jedan čuveni brazilski arhitekta Roberto Burle Marks. Prema nekim izvorima ukupna gradnja je koštala oko 19,5 milijardi dolara, po današnjem kursu, mada drugi tvrde kako tačni troškovi nikada nisu niti mogu biti utvrđeni. Seoba nakon vojnog udara

Brazilija je postala glavni grad 1960, ali je Rio ostao de fakto centar vlasti narednih deset godina. Vladini službenici i strane diplomate nisu bili voljni da se presele iz glamuroznog Rio de Žaneira u slabo nastanjeni region, 1.000 km od bilo kakve plaže.

Ironično, ali do selidbe u Braziliju došlo je nakon što je vojna hunta preuzela vlast posle državnog udara 1964. Šef države general Emilio Medići, na vlasti od 1969. do 1974, povećao je plate i dao druge podsticaje javnim službenicima, a stranim ambasadama poručio da se presele ili će izgubiti akreditaciju.

Claudio de Magaljaeš, predavač planiranja i urbane regeneracije na univerzitetskom koledžu Londona, kaže da je lokacija Brazilije odgovarala desničarskoj vojnoj vlasti. Po njemu, jedna od karakteristika svake nove prestonice je da može da izdvoji vladu od pritisaka i uticaja velikog grada.

Za posetioca Brazilije glavne odrednice su moderne strukture, arhitektura i plan samog grada. Preporučeni su organizovani obilasci grada jer ići od jedne do druge tačke nije lako, mada su taksi i autobuski servis dostupni.

Formu Brazilije naglašavaju osovina autoputa koja ide lučno od severa do jugozapada i povezuje glavne stambene četvrti i prava osovina spomenika severozapad-jugoistok duž koje su državna, oblasna i gradska nadleštva. Prestonica autoputeva i nebodera

Brazilija, koju je arhitekta Košta zamislio kao "prestonicu autoputeva i oblakodera", trebalo je da ima 600.000 žitelja. Sada tu živi više od 2,5 miliona ljudi. U početku su Braziliju naseljavali ljudi koji su zavisili od državne službe. No tokom godina je grad postajao sve veći. "Niko nije predvideo rast satelitskih područja oko grada," primetio je Magaljaeš.

Dalje, u početku je zemljište u centru Brazilije moralo da se otkupljuje i davano je ministarstvima koja su nudila stanove zaposlenima. No, kada su ti stanovi kasnije prodavani donosili su velike zarade prvobitnim vlasnicima pošto je sve više ljudi želelo da živi u tom području.

Po Magaljaešu, "tržište je poremećeno. Velike kuće sa bazenima van Brazilije su mnogo jeftinije nego mali stan u centru", primetio je on.

I arhitekta Nimajer, koji ima 102 godine, ali još uvek stvara u Rio de Žaneiru, oseća se izneveren. Prenapučenost i svesrdno prihvatanje potrošačkog društva u Braziliji, veliki jaz između dobro plaćene elite državnih službenika i radnika iz sektora usluga koji se o njima brinu, potkopali su nade koje je ubeđeni komunista, neki kažu i staljinista, Nimajer imao za Braziliju. "Brazilija se mnogo promenila u odnosu na dobro osmišljeni koncept", kazao je Nimajer koji zbog starosti i straha od leta avionom nije mogao da prisustvuje proslavi jubileja.

Drugi, međutim, ocenjuju kako se od izgradnje novog glavnog grada Brazil preobratio u političku i privrednu silu. Oni smatraju da su uglavnom zahvaljujući Braziliji, iz unutrašnjosti zemlje koja se prostire na 8,5 miliona kvadratnih kilometara pokuljali proizvodi namenjeni izvozu od soje iz države Mato Groso na centralnoj visoravni do luka na Amazonu preko kojih se transportuju velike količine gvozdene rude i drugih minerala, kao i žitarice.

Do danas Brazilija važi kao referenca u svetu za urbano planiranje. Brazilija je takođe svetska referenca za modernu arhitekturu što je očigledno u većini tamošnjih građevina zvaničnih institucija. Uz to, grad počinje da razvija vlastitu kulturu pa je sada dom nekih od najslavnijih brazilskih rok bendova.

Iz ovih razloga, Brazilija je jedini grad u svetu sagrađen u 20. veku koji je UNESCO uvrstio na listu svetske istorijske i kulturne baštine. "Poslednje svetsko čudo, koje je nadmašilo sva ostala", rekao je slavni francuski istoričar Fernan Brudel.

Autor: Božidar Nikolić
Izvor: Ekom:east,B92

Izvor: B92 PUTOVANJA