Nema putnika koga Bejrut, sa svojom omamljujućom povezanošću i stopljenošću Istoka i Zapada, ne osvoji za sva vremena. Ali kada, uz vlastite želje za što boljim upoznavanjem istorije ili po nagovoru odličnih libanskih turizmologa, „zavije“ u Balbek, obližnji gradić od oko 1.300 žitelja, plus nikad do kraja pobrojane palestinske izbeglice, pašće s nogu.
Ne od umora, jer može do tamo da se odveze autobusom ili taksijem, nego od pogleda na prostran, fantastično uređen istoimeni hram. Ili tačnije, na blizu desetak pojedinačnih hramova na stubovima i ravnih ili blago zaobljenih krovova, za nas istorijsko-arhitektonski nedovoljno upućene, nalik je na neku prostranu grčku svetinju.
Balbek – šta je to zapravo: gradić ili svetilište? Da li tu žive prosečni mali ljudi, ili samo bogomoljci, to jest, „balomoljci" čiji je simisao života u obožavanju svog božanstva Bala i služenju njemu.
– Nema direktnog odgovora na ovo pitanje – kaže naš domaćin Rabah. – Ovde žive mali trgovci, zanatlije i sitni zemljoposednici, što će reći sasvim obični ljudi kao svi drugi Libanci. A hram Balbek je, doduše, i danas svetilište za pobožne, no mnogo više turistička atrakcija. Ako hoćete, dovešću vam arhitektu zaduženog za stručno objašnjenje strancima i sve ćete potanko saznati.
Hvala, kažemo, dovoljan nam je ovaj nezaboravan pogled na hram Balbek i šetnja između njegovih svetih zgrada, kao i saznanje koje ste nam pri prvom susretu preneli: da su graditelji započeli izgradnju u I veku naše ere, bar što se centralne svetinje tiče, za vreme cara Nerona. A povod za ovaj poduhvat bila su čuda pripisivana bogu Balu, izjednačavanom sa Jupiterom, kao i njegovoj lepoj pratilji Atargatis stavljanom na istu ravan sa božanstvenom Venerom.
Koliko su ta „čuda", ta proročanstva i ti blagoslovi koje je trebalo izmoliti bili privlačni ne samo za obične ljude nego i za vladare, govori podatak (ili legenda, svejedno) da je 47. godine naše ere Julije Cezar, privučen doduše strateškim položajem gradića Balbeka (na visini od 1.150 nadmorskih metara, cele godine prijatna suva klima i najčešće skoro prozirno plavo nebo), upravo tu osnovao rimsku koloniju i nazvao je po svojoj kćerci Juliji.
A posle njega, posle vladavine Rimljana – kako je Balbek postao i do danas ostao poznat kao libansko svetilište?
– Govoreći o istorijskim počecima Balbeka daleko smo od naše domovine – upućuje nas Rabah u viševekovnu smenu ovdašnjih ratova i zavojevača koje je teško i nabrojati. – Ali ipak su Rimljani bili najvažniji: da bi produbili religioznost Azijaca, oni su neumorno zidali hramove. A najvažnijem, današnjem Balbeku, dali ime Heliopolis, što bi odgovaralo bogu Sunca i svetlosti. Kasnije se tu umešalo i hrišćanstvo: Teodosije Veliki je ukinuo vladavinu boga Bala i naredio da se ovde, uz ne mala rušenja, sagradi bazilika.
Od tog vremena ovde je preovladavao strateški politički karakter, a hram je postao predmet pljačke sa svih strana. Kada su Arapi zauzeli Balbek, pretvorili su njegove akropolje u jednu tvrđavu i vratili joj staro ime Balbek. Ali svi gospodari, uglavnom naslednici i potomci ranijih osvajača, i dalje su se gložili oko „hrama čuda", verujući da će im on doneti sreću i uspeh. To se nikome nije u željenom smislu dogodilo, a za vreme francuskog mandata Balbek je prisajedinjen Libanu i ostao, u jednom gradskom rejonu, deo ove države.
Danas se oko hrama i okolnog grada jagme samo strani turisti, možda i oni, bar delićem srca i duše, očekujući blagoslov, a s njime i trajnu sreću, i ličnu i svoje zemlje.
Nada MIjatović
Izvor: Danas.rs,B92
Izvor: B92 PUTOVANJA
