Argentinska strast: polo

Photo: Mirjana Stanojlović

Druga četvrt koja predstavlja kontrast otmenoj metropoli je živahno i piktoreskno mesto, neobična turistička atrakcija La Boca, sa malim sirotinjskim kućicama šarenih fasada često od talasastog lima, konopcima za veš i čudnim skulpturama koje vas posmatraju sa prozora i balkona. U boemskom centru ove zajednice nazvanom Caminito bezbroj restorana se nižu jedan za drugim, svaki sa svojim orkestrom i plesačima (kao u Skadarliji), uz mnoštvo otvorenih galerija, suvenirnica, folklornih izvođača i plesača tanga na svakom koraku .

Upravo u suvenirnicama La Boce ima nečega što se ne može sresti u Evropi. Reč je o galanteriji izrađenoj od kože capibare, najvećeg južnoameričkog glodara. Tekstura ove kože je vrlo interesantna a predmeti lepo i precizno urađeni i idealni za poklone ili uspomenu. Ovaj kraj je poznat i po fudbalskom klubu Boca Junior u kome je karijeru započeo Maradona. Kad turisti odu, La Boca ostaje deo grada gde žive najsiromašniji. Kućice od raznobojnog lima koje turisti frenetično slikaju zapravo su nečiji domovi.

Napuštajući La Bocu i vraćajući se na Plaza de Mayo, usput se prolazi kroz deo grada na dokovima, Puerto Madero. Stari lučki magacini, nekadašnje ruglo prestonice, potpuno su preuređeni, renovirani, i doterani, i u njima je otvoreno mnoštvo izvanrednih restorana i barova, s tim što su u potpunosti sačuvane njihove prvobitne fasade i izgled, kao svojevrsni podsetnik na nekadašnji izgled ovog dela Buenos Airesa. Trotoari su popločani i celom dužinom su posađene atraktivne akacije uz mnoštvo raznovrsnog zelenila i cvetnica. Tako je ovo postalo jedno od najpopularnijih mesta za izlazak, šetnju, rekreaciju ili porodični ručak .

Šetajući dokovima nailazi se na zanimljive kulturološke sadržaje , stari gradski mlin proglašen za kulturni spomenik, park i spomenik Kristifora Kolumba izrađen od mermera iz Karare, fregatu Sarmiento koja je odslužila svoj vek i ukotvljena je kao eksponat, mnoštvo avangardnih skulptura, među kojima me je iznenadila ona koja predstavlja čuvenog vozača Formule 1, Huana Fanđa kako smešeći se stoji pored svog bolida.

                                 Photo: Mirjana Stanojlović

U neposrednoj blizini pažnju privlači jedan nov neobičan pešački most Puente de la Mujer – Most žene, čiji je projektant Santiago Calatrava želeo da oblikom asocira na poznatu žensku figuru dok pleše tango. Podsetimo se samo da je to onaj isti genijalni arhitekta koji je u Valensiji, svom rodnom gradu, osmislio i realizovao gigantski avangardni projekat Grad Umetnosti.Većina ulica Puerto Madera nose imena znamenitih žena.

Kad se zna da Argentina ima jedan od največih stočnih fondova na svetu, onda nije čudo što su njeni stanovnici veliki ljubitelji mesa. Kažu da je trava na pašnjacima Patagonije gde se krda goveda mesecima slobodno kreću i pasu, toliko hranljiva, da zahvaljujući ovome daju izuzetno ukusno i zdravo meso i mleko. Argentinski biftek, Bife de Chorizo, poznat po svojoj ogromnoj porciji, spada u najpoznatije nacionalno jelo.

Sredinom 19. veka prestonica Argentine postaje meka za mnoge iseljenike iz evropskih zemalja koji su dolazili u potrazi za boljim životom, pa se samim tim argentinska kuhinja formirala kao mešavina raznih mediteranskih uticaja, sa arapskim primesama.

Pored bifteka, omiljeni specijaliteti su asado – roštilj na ćumuru, koji se servira sa pastom ili pečenim krompirom (Pepines), uzgajanim na padinama Anda , kao i ukusna rebarca – tira de asado.

Pored junećeg mesa, izuzetno je cenjeno Patagonijsko jagnje (Cordero Patagónico) koje po ukusu ne može ni sa čim da se poredi, pa zatim, pohovane šnicle od junećeg i pilećeg mesa (a la bečke) , matambre – rolovan biftek, punjen povrćem koji se seče na kriške i servira hladan, razne vrste đuveča, pize i sve vrste paste pripremljene na argentinski način, nepregledan izbor peciva i kolača. Veoma popularan tip restorana su bodegones – taverne, barovi i kantine u sporednim ulicama, sa veoma pristupačnim cenama i izvrsno spremljenim jelima.

Posle ukusnog zalogaja i čaše nekog pitkog argentinskog vina, kao što je Lavaque – clasico blanco, u nekom od mnogobrojnih restorana, put ponovo vodi u centar, mada to nije lako odrediti u metropoli kao što je Buenos Aires.

                                 Photo: Mirjana Stanojlović

Portenjosi kažu da sve počinje i završava se na trgu Plaza de Mayo, političkom i istorijskom središtu, u čijem se fokusu nalazi piramida sa uklesanim datumom "25 mayo 1810", simbolom argentinske nezavisnosti, dok ženska figura na vrhu personifikuje republiku.

Trgom dominira predsednička palata Casa Rosada (ružičasta kuća), sa čijih su se balkona masama u prošlosti obraćali mnogi predsednici. Svakog četvrtka ovde se sastaju majke u belim maramama koje na taj način odaju poštu svojim sinovima i kćerima nestalim u vreme neslavne diktature.

Ovaj trg, možda više od bilo kog drugog ima posebno značenje za Argentince, jer se, počevši od datuma kome je posvećen pa do dana današnjeg, na njemu obeležava svaki važan događaj, najsrećniji i najtužniji trenuci istorije, uključujući i protesne demonstracije, i upravo sa ovog mesta masama se poslednji put obratila legendarna Evita Peron.

Na samom trgu ređaju se Metropoliten katedrala u kojoj je sahranjen najveći argentinski junak, general San Martin, koji je uspeo da se izbori za nezavisnost Latinske Amerike.

U neposrednom okruženju se još nalazi sedište gradske vlade i Cabildo, danas muzej u kome su se za vreme kolonijalne prošlosti sastajali lideri prestonice. Sa trga vode jedine dve dijagonalne avenije, nazvane popularno Diagonal Norte i Diagonal Sur, i naravno Avenida de Mayo koja spaja Plaza de Mayo sa Kongresnom palatom na drugom svom kraju, građenoj po ugledu na Vašingtonski Kapitol.

Avenida de Mayo, čija je izgradnja započeta radi obeležavanja stogodišnjice majske revolucije, u mnogome nosi pečat istorije grada. Iako se njenom dužinom ređaju zdanja različitih stilova, kao što je zgrada Inmobiliaria u italijanskom neoklasičnom stilu, zatim Palacio Barolo neo-gotička palata, rad italijanskog arhitekte Maria Palantia, građevine u maniru francuskog akademizma na kojima pažnju zavređuju kako fasade , tako i njihove kupole, Avenida de Mayo ipak najviše odiše španskim duhom.

Običaj je da se svaki argentinski predsednik posle inauguracije, prošeta avenijom de Mayo, od Palate Kongresa pa sve do trga Plaza de Mayo.

                          Photo: Mirjana Stanojlović

Na ovom potezu, gotovo da je svako zdanje po nečemu poznato. Tako su nekad Borhes i Lorka rado posećivali hotel Castelar, a Lorka neko vreme i boravio u njemu, dok je to danas mesto gde se okupljaju političari i pisci, u aveniji se nalazi najstariji bilijar bar koji je otvoren krajem 19. veka, a hoteli Old Majestic i Čile su proglašeni spomenicima kulture.

Posle raksrsnice sa Avenijom 9. juli, nailazi se na Café Tortoni, najstariju kafeteriju i kultno mesto Buenos Airesa gde se strpljivo čeka na slobodan sto. Kad smo već kod Avenije 9. juli, želim da spomenem da se Obelisk, jedna grandiozna piramida koja obeležava 4 veka od osnivanja grada nalazi, kako kažu Portenjosi, na najčuvenijoj raskrsnici sa još jednom rado posećenom avenijom – Corrientes. Poznata je kao argentinski Brodvej, jer se u njoj nalazi više od dvadeset pozorišta, kako klasičnih teatara, tako i avangardnih, sa predstavama koje se smenjuju od utorka do subote.

Sva blještava od mnogobrojnih reklama koje se neprestano gase i pale, gde vri kao u košnici, pored pozorišnih predstava obiluje nadaleko čuvenim restoranima i poslastičarnicama kao što su La Paz Cafe ili La Giralda Cafe gde se servira najfinije pecivo kome ne može da se odoli, picerije, pivnice i šta sve ne, pa nije ni čudo što je ponela ime avenije koja nikad ne spava. Kao da ovo nije dovoljno, Argentinci imaju i ulicu sa knjižarama koja bdi cele noći, i tako unedogled.

Evropski uticaji vidljivi su na svakom koraku. U srcu metropole nalazi se najveće zeleno prostranstvo Buenos Airesa Tres de Febrero Park koji je u 19. veku projektovao francuski pejsažni arhitekta po ugledu na najlepše parkove vodećih evropslih metropola.

Naziv je dobio u sećanje na veliki datum nacionalne istorije, 3. februar 1536, kada je Španac Pedro de Mendoza osnovao Buenos Aires, koji ostaje pod dominacijom Španske krune sve do 1810. Ova impresivna oaza sadrži zavidan broj neobičnih i raznolikih vrsta subtropskog rastinja, kao što su atraktivne žakarande, akacije, palme i jednu džinovsku magnoliju posađenu još 1875. godine.

Negovan i uređen, pored svih mogućih staza za šetnju i rekreaciju, sadrži nekoliko jezera, japanski vrt sa pagodama, Zen vrt, ružičnjak u andaluzijskom stilu, igralište za golf, čak i pravo šumsko prostranstvo, a po lepoti slobodno može da se poredi sa londonskim Hyde Parkom ili Kensington Gardens.

Park pripada delu grada pod imenom Palermo, koji zauzima prilično veliku površinu. Za jedan njegov deo nazvan Palermo Chico Portenjosi kažu da je najekskluzivniji kraj prestonice. Pored poznate šoping arterije Santa Fe koja u dužini od nekoliko kilometara nudi sve što se poželeti može, ovde se nalazi i čuveni polo stadion Campo Argentino de Polo.

I tako dolazimo do još jedne velike strasti Argentinaca, a to su konjički sportovi. Polo je nastao kao rezultat vekovnog uzgajanja konja od kojih se gaučosi, goniči stoke, nikad nisu odvajali. Vremenom je polo u Argentini prerastao u vrhunski sport a po kvalitetu se popeo u najviši svetski vrh.

Polo je rafiniran, ekskluzivni i sofisticirani sport za koji se koristi specijalna pasmina konja Polo Argentino koji se u provinciji La Pampa uzgajaju samo u ovu svrhu. Polo igrač i njegov konj predstavljaju oličenje brzine, spretnosti, savršenih jahačkih sposobnosti i elegancije.

Ove godine Argentina, koja je organizator više medjunarodnih polo turnira od bilo koje druge zemlje, slavi stogodišnjicu poloa. Među pedeset najboljih polo igrača sveta prvih trideset je Argentinaca sa izuzetkom jednog Urugvajca na 6, Italijana na 15. i Čileanca na 31. mestu, dok titulu prvog na listi nosi Argentinac Adolfo Cambiaso. Nedavno je ustanovljeno i takmičenje za žene, nazvano kup Princeze Maksime, a od 2004. uveden je i polo na snegu na nivou međunarodnog takmičenja.

Otvoreno prvenstvo Argentine koje se održava krajem novembra i početkom decembra, najvažniji je svetski događaj u ovom sportu. Polo se igra dve sezone, od marta do maja i od septembra do decembra a utakmice se održavaju na stadionu Campo Argentino de Polo u kvartu Palermo, jednom od najprestižnijih u svetu na čijim se tribinama često mogu videti članovi evropskih monarhija.

WPT (World Polo Tour) je međunarodni sistem rangiranja za polo igrače. Svaki igrač se boduje prema igri koju pruža tokom cele godine na svim glavnim svetskim turnirima. Postoje 4 nivoa takmičenja: Čelindzer kup, WPT Kup, Masters i Gren slem, plus Master serija koja je samo za profesionalce. U cilju određivanja kategorije svakog turnira, uzima se nekoliko aspekata u razmatranje: mesto održavanja, organizacija, broj timova koji se takmiče, takmičarski nivo, broj gledalaca na završnim takmičenjima. Zaluđenici za ovaj sport mogu da posete La Martina Polo Ranch koji se nalazi 60km od Buenos Airesa u blizini grada Vicente Casares, gde se uzgaja više od 80 konja specijalno dresiranih za polo.

Nešto manje atraktivan a sigurno gotovo potpuno nepoznat van granica Argentine je još jedan konjički sport, ali sa loptom. Nastao je još u 17. veku kao razbibriga među gaučosima koji su sebi davali oduška posle dugog vremena provedenog u sedlu na udaljenim pašnjacima ove ogromne zemlje. Tada su došli na ideju da se našale sa živom patkom tako što će je, jašući na konjima ubacivati u koš suparničkog tima, što najviše podseća na košarku jer princip je isti, koliko god delovalo okrutno jer su patku hvatali kako su stigli. Tako je nastao Pato, koji je proglašen nacionalnim sportom 1953. godine i čije otvoreno prvenstvo zauzima važno mesto u argentinskom sportskom kalendaru tokom letnjeg meseca decembra.

Rekvizit je lopta koja je poprimila neke čudne izraštaje u vidu kožnih kajševa po celoj površini, da bi se lako hvatala iz sedla, a koja se i dalje zove patka. Jahači, boreći se za loptu, izvode prave vratolomije i ubacuju je u koš koji na donjem delu nema otvor, što znači da posle svakog postignutog koša, neko mora loptu da vadi iz mreže i ubaci je nazad u igru. Bez obzira što ovo deluje vrlo nepraktično, i jahači i publika se ludo zabavljaju kao na svakoj drugoj utakmici. Sedamdesetih godina prošlog veka Pato je izašao van granica Argentine i počeo najpre da se igra u Francuskoj, Španiji i Portugaliji pod imenom Pato Horsbal i kao takav nastavio da stiče popularnost.

                               Photo: Mirjana Stanojlović

Ljubav prema konjima meri se u nacionalnim razmerama, pa se tako šest dana u martu može doživeti prava euforija na sajmu konja Nuestros Caballos, najznačajnijoj manifestaciji te vrste u Latinskoj Americi. Ovo je događaj par excellence koji pokriva sve aspekte konjičkog sporta i uzgajanja konja. Tako će na predstojećoj izložbi prodefilovati 11 različitih rasa konja, među kojima će se naći Kreolski konj, Arapski, Polo, Peruanski, Španski, itd.

Interesantno je da mape Buenos Airesa ne postavljaju plan grada u pravcu sever-jug, već nekako obrnuto radi lakšeg sagledavanja. Ono što vidite na mapama je pogled na grad sa reke, tako da su strane sveta zanemarene, što stvara izvesnu konfuziju kada se ponovo baci pogled na mapu Argentine ili celog kontinenta.

Kako bilo, mapa je obavezan rekvizit i bez nje se lako gubi orijentacija.

Avenija Santa Fe jednim svojim krajem izlazi na gorostasnu Aveniju 9. juli, odakle se šetnjom pored prelepe zgrade Francuske ambasade polako dolazi do Avenije Alvear koja označava početak kvarta Recoleta. Avenijom Alvear, koja je dugačka nekih 600m, vredi prošetati i razgledati njene veličanstvene rezidencije prefinjenih linija, koje su nastale oko 1880.

Na njenom kraju dolazi se do čuvenog groblja Recoleta na kome je sahranjena Evita Peron a nedaleko od ovog mesta, na istoimeni Kulturni i Dizajn centar, koji predstavljaju jednu od otmenijih destinacija sudeći po sadržajima koji se tamo odvijaju, skupim radnjama i restoranima pod arkadama. U okviru Dizajn centra je svoje mesto našao i Hard Rock Cafe na čijim je rekvizitima prepoznatljiv pečat argentinske prestonice.

Parkić La Francia vikendom postaje otvorena pijaca sa rukotvorinama i umetničkim predmetima. U vrelo popodne obraduje vas kad ugledate ulične prodavce sokova, koji se cede pomoću posebnih ručnih presa na licu mesta ili vam ponude sok u kombinaciji sa voćnom salatom u sasvim izdašnim porcijama.

Na drugoj strani avenije Libertador nalazi se Muzej lepih umetnosti – Museo de Bellas Artes. Ceo kraj obiluje restoranima i kafeima kao što je La Biela, popularan kafe sa jedinstvenom lokacijom i ne tako pristupačnim cenama, nad čijim se suncobranima natkrivilo jedno staro, raskošno drvo kaučukovca. Ovde se može naći i obilje argentinske brze hrane među kojom empanade zavređuju posebnu pažnju. To je zapravo tradicionalni nacionalni specijalitet sa raznim vrstama punjenja – mesom, tvrdo kuvanim jajima, sirom, maslinama, kukuruzom, crnim lukom i krompirom, ili samo povrćem. Na koju god varijantu naiđete, empanade su uvek tople i odličnog ukusa.

Kad zamor uzme svoj danak i kad poželite da malo predahnete, odličan izbor je odlazak van grada, na plovidbu po rukavcima reke Parane, pritoke reke Rio de la Plata. Turistički brodići polaze iz pristaništa ljupkog mestašceta Tigre, koje se nalazi na pola sata vožnje od prestonice i sama vožnja sa vodičem traje oko jednog sata. Ono što iznenađuje sve koji prvi put ugledaju reke na kojima leži Buenos Aires, jeste njihova mrka boja, što u izobilju snažnog okolnog kolorita deluje prlično šokantno. No, domaćini vas još na samom početku informišu da boja reka potiče od sedimenata a ne od zagadjenosti, kao da ćete zbog tog saznanja lakše na nju da se naviknete.

U potpunoj suprotnosti su obale rukavaca sa natkrivljenim žalosnim vrbama i simpatičnim sojenicama veselih boja, za stanovanje ili odmor, okruženim brižljivo negovanim bašticama i travnjacima. Spokoj njihovih žitelja remete jedino pogledi radoznalih turista. Posle ovog okrepljujućeg izleta, opet jedna ležerna šetnja ulicama San Isidra, omanjeg grada na periferiji, u špansko-kolonijalnom stilu, gde život pulsira mirnijim tempom, ne gubeći ništa od svog šarma. San Isidro je poznat po svom aristokratskom poreklu ali i jednom od tri hipodroma kojima raspolaže argentinska prestonica.

Ono što nikad ne bih očekivala od Argentinaca jeste da su iznenađujuće spori i često potpuno nezainteresovani da usluže mušteriju. Takve osobine uz devizu "Lako ćemo, gde žurite" potpuno su mi bile prihvatljive u arapskom svetu, ali u jednom uzavrelom gradu kao što je Buenos Ares, nikad.

Turisti koji dolaze iz Evrope obično imaju isplaniran svaki trenutak boravka, pa im je i najmanji minut zlata vredan. Ali sa Argentincima treba imati posebno strpljenje. Prvi takav susret je bio po sletanju na aerodrom Ezeiza.

Iako je broj putnika prispelih Boingom 747 popriličan, od kojih su mnogi ostali u svojoj zimskoj odeći i sa otečenim nogama, dve službenice na pasoškoj kontroli upravo su bile obuzete neodložnim ćaskanjem, ne obraćajući ni najmanju pažnju na red novopristiglih Evropljana. Ovo je trajalo dobrih desetak minuta a potom još toliko da za svakog putnika ukucaju podatke u kompjuter. Međutim, to je bio tek početak.

U gradu, na svakom koraku isto. Čekanje da vam naplate razglednice dok su međusobno obuzeti diskusijom, čekanje unedogled da vam prodavac donese cipelu, na koju je potpuno zaboravio jer je sreo dragog poznanika. Zatražite na recepciji da vam promene novac, službenik nestane i ne vrati se. A vama sat otkucava. Imate utisak da je u svim prodavnicama žurka, pored prodavaca tu su i njihovi zabavljači, čini se mnogo interesantniji od mušterija. Na sve strane se živo vode razgovori i svi se dvaput ljube. Dobro, rekoh sebi. Takvi su i tu nema spasa.

Pošto smo se svi uverili da su Portenjosi vrlo komotni, naš vodič nam je diskretno saopštila da bi bilo dobro da na aerodrom za svaki slučaj krenemo ranije nego što je to uobičajeno. Za divno čudo, sve formalnosti su obavljene bez zastoja, i nov avion združene avio kompanije Perua, Ekvadora i Argentine – LAN, krenuo je na vreme, bešumno se vinuvši ka zelenim prostranstvima pokrajine Misiones, našoj sledećoj destinaciji.

Autorka: Mirjana Stanojlović
Izvor: B92