Vijetnam za početnike (3)

E pa posle svih ovih napora po Vietnamu i Kambodži treba se malo i odmoriti – razmišljao sam još mnogo ranije praveći plan puta. A to znači – ako sam već na moru: luksuzni resort, kupanje i odmaranje… U tu svrhu izabrao sam "Diamond Bay", što će se kasnije pokazati odličnom odlukom. Resort je bio – spektakularan. No, idemo redom…

U Cam Ranh, aerodrom koji je zapravo aerodrom najpoznatijeg vijetnamskog letovališta Nha Trang sleteo sam rano popodne posle manje od jednog sata leta iz Sajgona. Avion je poleteo i stigao na vreme što je obećavalo da ću moći da iskoristim već to isto popodne za kupanje. Na aerodromu je čekala hostesa resorta – dobar znak. Još kada sam video novu "Toyotu" kombi sa šoferom u uniformi koji prebacuje goste, te posle pola sata vožnje ugledao otvorenu ogromnu i prepelu recepciju gde smo punuđeni egzotičnim sokom bilo mi je jasno da sam na pravom mestu. Soba je bila izvanredna, kupatilo predivno… ali ko će još ostati u sobi dok napolju sija sunce, a temperatura je oko 30C (doduše "hladnih 30C", posle Saigona na 36C)… Dakle, pravac bazen – i to koji i kakav bazen! Hodajući između bungalova okruženih tropskim rastinjem nisam ga uopšte video, ali zato kada sam prišao – odjednom sam ugledao najveći otvoreni bazen ever. Vau… A pored plaža, doduše sa plitkim morem – tako su mi bar rekli, pošto uopšte nisam otišao da je probam posle očaravajućeg i opuštajućeg bazena… Pored bazena se kupalo nekih desetak gostiju, a meni se – dok se nije smračilo – jednostavno nije napuštao ovaj raj, tropska vegetacija i topla voda sa plavim odsjajima…

                                  Photo: Dimitrije Stanković

Veče u Nha Trangu je bila prilika da rezervišem mesto da narednog dana idem na gnjurenje maskom i kupanje na obližnjim ostrvima… Bilo mi je žao bazena, ali ovo je takođe bilo nešto što se ne propušta. Kretalo se u 8:30 iz grada – dobro, simpatični Vu, gazda agencije, organizator putovanja i glavni animator mi je obećavao da će me sačekati dok se prevezem iz mog resorta… I tako je i bilo. Posle transfera do luke ukrcali smo se na brodić koji nas je povezao do obližnjih ostrva. Ta ostrva inače važe za najlepša u Vietnamu, sa predivnim su peščanim plažama, ali je naš cilj bilo ronjenje tako da smo samo stali pored jednog od njih i krenuli – naoružani maskama i perajama s kojima smo prvo svi smešno hodali po palubi. Prizor pod vodom je bio očaravajući: korali između kojih su plivale ribice, najrazličitijih mogućih boja, baš kao u akvarijumu… Mada se obično počnem da gušim s maskom posle kojih par minuta – valjda mi glava nije po standardu za maske, šta li? – ipak sam uživao u ronjenju, pa onda kupanju, i najposle u jelu na brodu. Australijanci, Amerikanci, dve Švajcarkinje – bili smo različitog porekla, ali nas je sve ujedinila ljubav prema hrani kada je Vu s ekipom postavio sto i na njemu rasporedio sve moguće morske specijalitete… Usledilo je egzotično voće u ogromnim količinama, pa kafa… i nastavak ronjenja onako punih stomaka… Povratak u Nha Trang je došao u sam smiraj dana, a ja sam iskoristio da se još prošetam po gradu i upoznam malo lokalnog stanovništva. Na plaži, momci su igrali fudbal – za koji sam se uverio da je planetarna pojava pošto svi znaju za prvu postavu Manchester Uniteda gde je Vidić pomagao da se i ja nekako lociram – a jedan momak pored improvizovanog igrališta je baš bio oran za priču. Tako smo, dok je on usavršavao svoj engleski, razmenili gomilu interesantnih informacija o tome kako žive mladi Vietnamci.

Narednog dana sam ujutru nastavljao dalje svoj put po Vietnamu. Žao mi je bilo da odem iz rajskog "Diamond Baya" za koji sam u međuvremenu saznao i da je u njemu bio organizovan izbor Mis Universe 2008. Nije ni čudo da me impresionirao – obično se za takve događaje biraju najprestižnija mesta. Ako je lepoticama bio dobar – morao je da bude meni. No, vremena za duži odmor i elaboriranje ovih tema nije bilo i ja sam kretao dalje…

                               Photo: Dimitrije Stanković

Sledeća destinacija: Da Nang aerodrom i odatle vožnja taksijem do Hoi Ana. Taksi sam delio sa simpatičnim parom Engleza iz Brightona. Bili su na Balkanu, znali su za sve naše balkanske dogodovštine iz 90-tih, pa je razgovor o nama i našim mentalitetima usred 10,000 km dalekog Vietnama značio da tih sat vremena taksijem nisam ni osetio.

Hoi An je poznato mesto u centralnom Vietnamu koje je u periodu od 16. do 18. veka bilo veliki trgovački centar ovog dela Indokine u kome su pored Vietnamaca trgovali još i Kinezi, Japanci, ali i Evropljani. Sam centar mesta sastoji se od niza divnih malih kuća u kolonijalnom stilu, poređanih u nekoliko ulica, kuća koje su sve obojene u žuto. Danas se u tim kućama – zbog kojih je Hoi An dospeo i na listu UNESCO-a – nalaze restorani i prodavnice. Najveći broj ovih poslednjih su prodavnice tkanina, ali istovremeno i krojačke radnje koje nude šivenje muških odela ili ženskih kompleta, košulja, jakni i u roku od jednog dana ili čak i kraćem. Teško je tome odoleti pogotovo jer su cene izuzetno niske, a materijali fantastičnog kvaliteta – vuna, kašmir, svila… I zapravo je najteže odabrati u toj neverovatno velikoj ponudi. Ni sam nisam odoleo kupujući nekoliko materijala za sebe i porodicu… Kao što nisam mogao, a da ne posetim pokriveni Japanski most, atrakciju ovog grada, ali i probam hranu u par restorana u blizini mosta.

Hotel "An Phu" u Hoi Anu u kome sam odseo pokazao se kao prosečan, sa prostranom sobom opremljenom pomalo zastarelim nameštajem – no sama arhitektura hotela i velikog hola bila je vrlo interesantna, uostalom kao i prostrani restoran koji se nalazio na vrhu. Ali u mom ambicioznom itinereru nije bilo mnogo vremena za uživanje u bilo čemu od onog što je "An Phu" mogao da ponudi – trebalo je nastaviti put dalje – do poslednje destinacije u Vietnamu, imperijalnog grada kratkog imena – Hue.

                                Photo: Dimitrije Stanković

U Hue sam stigao iz Hoi Ana posle nekih 4 sata udobne vožnje autobusom, doduše starim i sa manjim brojem sedišta od uobičajenog pošto su neki redovi bili uklonjeni i umesto standardnih sedišta bila ubačena sedišta pretvorena u krevete. Malo teško za objasniti – ali zamislite sedišta koja poput fotelja imaju onaj deo napred za noge… To je putovanje činilo manje zamornim, pogotovo za duže relacije za koje je pretpostavljam ovakav autobus i bio napravljen…

Hue je stari imperijalni grad, jedan od najvažnijih istorijskih i kulturnih centara Vietnama. Kroz grad protiče reka koja se zove Perfume River, dakle naparfimisana reka u nekom slobodnijem prevodu – nazvana tako jer su rekom nekada plovile latice mirišljavog cveća koje je raslo pored njenih obala. Danas je od toga ostalo samo to da je reka i dalje velika i moćna – dok su se prijatni mirisi po kojima je dobila ime nepovratno nestali da bi bili zamenjeni u najboljem slučaju neutralnim mirisom vode, a češće mirisom ustajalih ili otpadnih voda što je iz boje vode bilo lako naslutiti. Hue je tokom ratova sa Francuzima i Amerikancima bio česta meta napada i mesto velikih borbi. To je naravno rezultiralo time da je njegovo kulturno blago bilo jako oštećeno, ali su radovi na restauraciji pokrenuti i sada već godinama traju. To pogotovo važi za Tvrđavu – takođe na UNESCO-voj listi – u kojoj se nalazi Zabranjeni grad i kraljevske palate započete u ranom XIX veku. U ovom su gradu inače boravili kraljevi dinastije Nguyen – one koja je vladala Vietnamom tokom XIX i u prvoj polovini XX veka. Sama tvrđava je kombinacija kineske imperijalne i francuske vojničke arhitekture što je rezultiralo neobičnim, ali i vrlo elegantnim kompleksom. Za obilazak palate sam odredio nekoliko sati posle kojih sam još prošetao pored reke i onda otišao na večeru u elegantni restoran blizu hotela u kome je svaki sto bio okružen tropskim rastinjem.

                                      Photo: Dimitrije Stanković

Naredni dan – zapravo jutro tog dana – je bilo posvećeno poseti kraljevskim grobnicama rasutim u blizini grada. Sve one nalazile se zapadno od grada kako kruta pravila o tome gde se posmrtna kuća mora da nalazi i nalažu, a svaka od grobnica je građena još tokom života vladara. Najpoznatija i najlepša od njih je svakako grobnica Tu Duca, ogromni kompleks velikog imanja sa jezerom i kraljevskim odajama gde je taj kralj sa svojom svitom zapravo najvećim delom i proveo svojih poslednjih 20 godina života – mesto koje je više voleo od dvora u Hueu. Posmatrajući mir vode na jezeru usred kompleksa, velelepnost kraljevskih odaja, svuda unaokolo rasuto zelenilo koje je stvaralo božanstveni mir – takva je privrženost Tu Duca ovom mestu bila potpuno jasna. Grobnica kralja Khai Dinha bila je velelepnija i moćnija kao zdanje – ogromna palata u više nivoa na koje se penjalo strmim i mnogobrojnim stepenicama – ali je ukupni utisak bio daleko manje impresivan od one prethodne.

Moj se boravak u Vietnamu polako bližio kraju. Povratak u Hue, jedna ekspresna kupovina u poslednji trenutak i onda odlazak na aerodrom – bilo je i poslednje što sam planirao da uradim u ovoj velikoj i interesantnoj zemlji. Let do Hanoia potrajao je malo više od jednog sata. Stigao sam opet na početak svog puta po Vietnamu – aerodrom u glavnom gradu na koji sam bio sleteo kada sam bio doputovao nekih 16-17 dana ranije. Ostalo mi je bilo nekoliko sati koje sam želeo da u tišini aerodromskog restorana provedem u prvom sređivanju utisaka, pre no što me avion preveze u Hong Kong preko koga sam leteo i u povratku.

                                Photo: Dimitrije Stanković

Hotelska soba u Hong Kongu nalazila se na 25. spratu ogromnog hotela. Kada sam u nju došao bila je prošla ponoć. Soba je bila mala i jako ukusno sređena, a pogled iz nje očaravajući. Umoran – pola sata sam proveo gledajući nesrazmerno veliki plazma TV, pogotovo veliki u srazmeri prema sobi koja je bila relativno mala, ali ultramoderno opremljena. Pritom, dobar deo vremena pre spavanja sam proveo otkrivajući kako se pale i gase različita svetla i čemu služe mnogobrojni prekidači.

U Hong Kongu sam planirao da provedem naredni dan obilazeći grad – moj je let za Evropu bio tek pred ponoć. No vreme je narednog dana bilo sivo i kiša je neprestano padala. Zato sam odlučio da direktno iz hotela odem na stanicu i uhvatim "Airport Express" koji će me odvesti do aerodroma. Vremena za sređivanje utisaka je bilo napretek i na aerodromu u Hong Kongu…

                                   Photo: Dimitrije Stanković

U Evropi me – posle 13 napornih sati leta – dočekala zima. Pariz je bio hladan i tmuran, Minhen – preko koga sam leteo – još i dobro zavejan. Povratak u hladni januar bio je neka vrsta surovog sudara sa realnošću – nakon onih tropskih temperatura, šetnji, kupanja i svega ostalog što su mi za dvadesetak dana pružili Vietnam i Kambodža…

Kako je odjednom sve to, svih mojih 20 dana u Indokini, odjednom izgledalo daleko, kao na nekoj planeti milionima kilometara udaljenoj od ove hladne i zamrznute Evrope. Jugoistočna Azija u kojoj sam eto imao sreće da više puta boravim još jednom me očarala i zavela – definitivno ću joj se predati još koji put, razmišljao sam… Znao sam to tih trenutaka, i znam to i sada. I duboko verujem u to…

Autor: Dimitrije Stanković
Izvor: B92