Varanasi, Indija

                                                      Photo: babasteve

Posle 10 dana provedenih u hladnim i maglovitim planinama Sikima, radovala sam se toploj klimi Varanasija.

Taxi nas je dovezao u stari grad i posle kraćeg lutanja, pronašli smo sobu u prijatnom guesthousu POOJA, sa velikom terasom na krovu sa koje se pružao pogled na čitav grad. Iscrpljeni od dugog puta, obilazak smo ostavili za sutra, a to veče proveli zagledani u stotine sveća koje su plutale rekom, uz nežne zvuke flaute.

Probudila sam se i otvorila prozor. Vreo vazduh je ušao u sobu. Bila sam srećna zbog te toplote. Gotovo je sa smrzavanjem na severu.

Prvo sto smo obišli je bio Nepalski hram u Starom gradu. Po legendi, podigao ga je nepalski kralj, koji je došao u Varanasi kako bi mu sveštenici tog najsvetijeg grada pomogli da dobije naslednika. Posle rođenja sina, u znak zahvalnosti, podario im je prelep hram ukrašen statuama izrezbarenim u najfinijem drvetu. Pored hrama je bila oronula zgrada koja je izgledala napušteno. Popeli smo se stepenicama do vrha i ušli u prostoriju u kojoj je sedelo i ležalo tridesetak ljudi, mahom staraca. Bili su to vernici iz raznih krajeva Indije, došli da provedu svoje poslednje dane u Varanasiju. Po verovanju, ko umre u svetom gradu, biće prosvetljen. Sa terase smo videli mrtva tela, uvijena u bele čarsave, položena između zapaljenih cepanica. Na tom mestu su spaljivani siromašni. Okupljeni ljudi su ćutke posmatrali vatru. Jedan čovek je dugačkim štapom povremeno razgarivao plamen. To je bio njegov posao, u bukvalnom smislu. Vatra se održavala 4 sata, potom su pepeo pokojnika i neizgorele ostatke bacali u Gang. Bogati su sebi mogli da priušte spaljivanje u krematorijumu. Okupljeni ljudi su mahom bili porodica preminulog. Niko nije plakao. Za njih smrt nije predstavljala kraj, nego početak.

                                      Photo: natemeg2006

Stepenicama smo se spustili do reke, niz koju su u liniji bili poređani Gatovi, u stvari stepenice koje su vodile od hramova i palata do reke, na kojima su se hindusi okupljali za rituale kupanja u svetoj reci. Bilo ih je ukupno 100 i svaki je bio drugačiji, sa posebnom religijskom ulogom. Mi smo bili u Man Mandir Gatu. Poslednji, Asigat je bio udaljen sat vremena šetnje. Duž reke su se smenjivali hramovi i palate, oronuli, ali veličanstveni. Harischandra Gat je bio najpoznatiji. Tu se nalazio krematorijum, bezlična betonska zgrada. I ispred krematorijuma su se neprekidno vršili rituali spaljivanja. U neku ruku, to je bila turistička atrakcija i mnoštvo okupljenih su posmatrali tela koja gore.

Asigat je imao toplu, prijateljsku atmosferu, kakva se može osetiti u predgrađima velikih gradova, a koja je i meni i mom saputniku jako prijala, pa smo odlučili da se sutradan preselimo u taj kraj. Ručali smo na terasi malog restorana VATIKA, sa pogledom na reku, poznatom po velikom izboru italijanskih jela. Veverice su skakale između stolova i skupljale ostatke hrane.

Ujutro smo spakovali torbe i čamcem se spustili do Asigata. Sa reke je grad izgledao još lepše, jer su se hramovi mogli videti u svoj svojoj raskoši. Reka je bila mutna, smenjivale su se nijanse zelene, žute i tamno braon boje. Nešto je plutalo po površini. Bilo je to beživotno telo dečaka. Nije imao više od 10 godina. Čamdžija je ravnodušno slegao ramenima i nastavio da vesla. Smrt je ovde bila deo života više nego bilo gde drugde.

Nije lako opisati Varanasi. Bosa deca su trčala po gomilama đubreta, na pločnicima prekrivenim kravljim izmetom ležali su narkomani i buncali u delirijumu. Devojčice i žene su skupljale osušenu kravlju balegu i slagale je u velike platnene torbe koje su spretno nosile na glavama.To je bio glavni izolacioni materijal. Šetnja kroz grad je predstavljala odlazak na ratište. Neprijatelj je vrebao sa svih strana. Trotoar nije postojao, a vozači nisu mnogo marili za bilo kakve prepreke na putu, pa ni za pešake. Ako bih pažnju usmerila na izbegavanje motora, rikši i bicikala, rizikovala bih da završim do guše u kravljem izmetu. Dileri su nas neprestano saletali i nudili sve vrste opijata. WC je bio svuda gde može da se čučne i čitav grad je smrdeo kao javni toalet. I pored svega toga, nešto drugo je ostavilo jači utisak na mene. Lokalci su verovali da njihov grad štiti Shiva, govorili su da su tu sigurni i da sve elementarne nepogode, po kojima je Indija poznata, nekim čudom zaobilaze Varanasi. Bilo je nečega, pored te gužve, prljavštine, komaraca, što je teralo ljude da se na prvi pogled zaljube u taj grad.

                                     Photo: asis k. chatt
 

 Posle par dana u Asigatu, osećala sam se kao kod kuće. U VATIKI sam popila jutarnji čaj, potom po obilasku hramova kojima je Varanasi obilovao, zaklon od podnevne vrućine potražila sam u restoranu HAYAT, koji nije imao nikakve veze sa Hayatom koji je nama svima poznat. Vlasnik je bio Arapin, poreklom iz Sirije. Jednom prilikom sam tu sedela u njegovom društvu i sa još dva Izraelca, dva Italijana, i Indijskom petočlanom porodicom. Takva mešavina različitih kultura je moguća samo u Varanasiju.

Varanasi je i grad muzike. Svako veče su organizovani koncerti indijske klasične muzike. Prvo veče u Asigatu smo prisustvovali koncertu profesora muzičke akademije u Varanasiju, koji je svirao tablu i njegovih prijatelja koji su ga pratili na flauti i sitaru. Zvučalo je nežno i egzotično. Zvučalo je kao Indija.

Ono što je obeležilo moj boravak u Varanasiju je veliki religijski praznik DIWALI.Grad je bio okićen kao novogodišnja jelka. Prošetala sam do jarko crvenog hrama Durga, okruženog bazenom. Po tamno zelenoj, mutnoj površini, graciozno su klizila dva snežno bela labuda. U hramu su me sveštenici blagoslovili za 5 rupija, vezali mi končanu ogrlicu oko vrata, a na čelo stavili TIKU – crveni prah, nezaobilazan deo religijskog rituala.

                                         Photo: babasteve

To veče sam prisustvovala verskom obredu na obali Ganga. U gradu nije bilo struje, pa je svetlost sveća pojačavala svečanu atmosferu. Sveštenik je dugo čitao molitvu, koju su svi u tišini slušali. Uz zvuke molitve, vernici su prilazili reci i umivali se svetom vodom. Usledilo je puštanje sveća niz reku. Devojčica koja je prodavala sveće, objasnila mi je da je to za dobru karmu mene, moje porodice i prijatelja. Majka Ganga će me štititi.

Ono što je najlepše u Varanasiju je atmosfera, koju je nemoguće opisati, ali je definitivno razlog da se ovaj grad ne zaobiđe na proputovanju Indijom.

Piše Aleksandra Blagojević
Izvor: B92