Dugačka dračka plaža, ili pljaž na albanskom, podseća na obalu ispod Instituta „Dr Simo Milošević“ u Igalu, samo je nekoliko desetina puta veća. Samo što mikroskopski sitan, utaban pesak koji se u moru kraj Drača pretvara u blato, nije lekovit. To je šetalište gde dolaze parovi i porodice, ali i mercedesi čijim vlasnicima nedeljna šetnja, očigledno, ne podrazumeva korišćenje nogu.

Jedan prijatelj je 30 godina pušio isključivo duvan, ne onaj fini što se prodaje u boljim trafikama, nego domaći. Do rata je pušio hercegovački, a onda je prešao na albanski koji se, švercovan, do bombardovanja prodavao na beogradskom Zelenom vencu, upakovan u albanske novine. U međuvremenu je prestao da puši ali je tražio jedno kilo „taraboša", čim je čuo da neko ide u Albaniju. I traži fotografije, hoće da vidi bunkere i komunističke spomenike, ali neće konjak „skenderbeg", pošto su mu lekari zabranili i da pije.

Albanija, međutim, danas ostavlja drugačiji utisak. U Draču, svuda su skele i kranovi. Uz pljaž, niz novosagrađenih stambenih višespratnica, hotela, pansiona, restorana.

– Ovo je neprepoznatljivo. Tu pre četiri godine ničega nije bilo. Bila je poneka ružna zgrada sa druge strane ulice, a uz plažu šikara i dve stare vile koje su nekada koristili komunistički funkcioneri – kaže saputnik, koga zovemo Trnova ružica, zbog sklonosti da odluta u san u svakoj prigodnoj situaciji.

Čitavom dužinom bulevara su restorani, kafići, internet kafei, po čijim se nazivima da prepoznati odakle su stigli vlasnici: Tetovo, Preševo, Kosovo, Uroševac, Ulcinj, Priština… Ponegde, u dvorištima preostalih ružnih trospratnica koje je nekad gradio Enver Hodža, čuči bunker. Danas se koristi kao ostava. Ima i jedna osnovna škola. Tamo deca još igraju klikere u dvorištu. Malo dalje je trafika o koju, oslonjen, novine čita jedan stariji čovek.

– Pijaca, pijaca, tamo, za duvan – kaže čovek, i pokazuje rukom, preko pulta zatrpanog novinama, ka starom Draču.

Albanija, zemlja sa preko tri miliona stanovnika, ima više od 20 dnevnih listova sa ukupnim tiražom od svega sto hiljada primeraka.

Drač je, uz Valonu, najveće turističko mesto na albanskoj obali koju je samo u prvih šest meseci prošle godine posetilo preko dva miliona stranih turista. Iako taj broj, uključujući i posetioce iz EU svake godine raste, činjenica je da tamo najviše letuju sunarodnici iz Makedonije i, svakako, sa Kosova. To koriste ulagači pa po starom Draču niču raznobojni soliteri i kafići i restorani sa ne baš popularnim cenama. Tu se ne može naći „ozbiljno" jelo bez tridesetak evra, ne uključujući flašu boljeg vina, za koju treba izdvojiti otprilike još toliko.

– Sve se menja, samo mislim da grešimo što pokušavamo da se oslobodimo svakog podsećanja na Hodžino vreme. Time se slabe turistički kapaciteti zemlje, jer su ti simboli i građevine zanimljivi turistima iz Evrope – tvrdi Žulijeta Harasani iz kancelarije Uneska iz Tirane.

Centrom Drača dominira džamija, nešto dalje ka obali je tek renovirana pravoslavna crkva. Samo još mali kvart u uskim krivudavim uličicama svedoči o urbanističkoj potki koju su ostavili Turci. Nedaleko odatle je i vizantijski amfiteatar. Tek tu, jedan prodavac polovnih cipela sa kamiona rukom pokazuje na tezge kod Pošte. Tu se, između ostalog, prodaju i mobilni telefoni i kartice, toalet-papir, lozovi i semenke. A na jednoj haubi, duvan, nekoliko vrsta. Ispresovan, na kilo, od mekog bledobraon boje do tamnih duvana koji „seku" pluća. Taraboš miriše sveže i autentično, kada prodavac u papir bez lepka savije cigaretu za probu. Kilogram je 15 evra. Kao nekad, onaj švercovani sa beogradskog Zelenog venca, umotan u albanske dnevne novine.

Treba viza, ne treba viza

Organizovanog, direktnog prevoza od Beograda do Albanije nema, pa se do nje najčešće dolazi preko Crne Gore. Prema informacijama sa sajta MIP Srbije, našim građanima za turistički boravak do 180 dana nije potrebna albanska viza, međutim…

– Vize nisu potrebne samo od maja do septembra, za organizovane ture. Morate da platite 35 evra – kaže nam na engleskom jedan od dvojice policajaca na graničnom prelazu.

Platimo i tražimo račun. Lice drugog policajca koji je primio novac smrklo se. Pokupio je novčanice koje smo dali i uredno ih spakovao u pasoše koje pruža kroz prozor kućice.

– Srbija, nazad – kaže, pa ponavlja to isto još nekoliko puta na naša pitanja na srpskom, engleskom i italijanskom. U čemu je problem? – pita. Čovek je uvređen i više ne želi da razgovara. Jedva smo pronašli njegovog kolegu koji govori engleski.

– Ne treba vam račun. To se sve kompjuterski obrađuje, sada ste u kompjuteru – govori dok nasmejan pruža novčanice uvređenom kolegi, koji ih stavlja u fioku.

Autor: Peđa Obradović
Izvor: Blic,B92

Izvor: B92 PUTOVANJA