Grad je kraj Skadarskog jezera, na ušću reke Kiri u Bojanu. Kako ni more nije daleko, Skadar obiluje vodama. Jezgro grada obeleženo je bogomoljama, raskošnom džamijom, pravoslavnom i katoličkom crkvom.
Photo: steffen42 / Flickr
Već je bilo na ovom mestu reči o albanskom državljaninu Muhamedu Trepciju, stalnom budvanskom letnjem gostu, inženjeru čija je pasija rad sa maslinovim drvetom i traganje za neobičnim „umetničkim" šarama na presecima njegovih grana i stabala.
Tome je posvećena čitava jedna knjiga, a majstorski odabranim „slikama", čiju umetničku vrednost overava Umberto Eko, imali su prilike da se dive i posetioci Nacionalnog rimskog muzeja.
Sklopili smo prijateljstvo još prošlog leta, a ove godine supruga i ja bili smo njegovi gosti u Skadru, rodnom gradu našeg poznanika. Skadar je od Budve udaljen osamdesetak kilometara, putuje se preko Ulcinja i, uz prijatelja Albanca, za jednodnevni izlet bez po muke dobijete vizu.
Na prilazu gradu uputili smo se da razgledamo srednjovekovnu tvrđavu, koja dominira Skadrom, izgrađenu na ostacima utvrđenja iz antičkog doba. Ona je simbol grada. Skadar je od sredine III veka pre nove ere prestonica ilirskih kraljeva, a od 168. godine pod vlašću Rimljana. Nakon podele Rimskog carstva, pripadao je Vizantiji. Od 1043. do 1360. godine pod vlašću je srpskih vladara. Zauzeli su ga, potom, Turci, zatim Mlečani te ponovo Turci, čiju će vlast priznavati do 1918. godine.
Od XIV veka, stanovništvo je pretežno albansko. U balkanskim ratovima to snažno utvrđeno mesto opsedaju Crnogorci i delovi srpske vojske. Iako su tursku posadu prisilili na predaju, od maja 1913. godine, Skadar odlukom velikih sila pripada Albaniji. U Prvom svetskom ratu opet su ga zauzeli Crnogorci i ubrzo napustili. Zanimljivo je da je ovde, zimi 1915/16. godine, za vreme povlačenja srpske vojske preko Albanije, bilo sedište srpske vlade i vrhovne komande. Skadar je 1919. godine konačno pripao Albaniji.
Grad je kraj Skadarskog jezera, na ušću reke Kiri u Bojanu. Kako ni more nije daleko, grad obiluje vodama. Jezgro grada obeleženo je bogomoljama, raskošnom džamijom, pravoslavnom i katoličkom crkvom. Enver Hodža je, za svoje vladavine, sravnio prve dve sa zemljom, u plitkoumnom ubeđenju da je to jedan od efikasnih načina borbe protiv religije. Od Hodže nema ni pomena, a obnovljeni hramovi čine se još lepšim i starijim.
Verovatno bismo i bez upozorenja domaćina uočili nespretno nastojanje skadarskih otaca da osavremene gradsku središnju zonu izgradnjom modernih višenamenskih velelepnih zdanja, a, u stvari, uguše u njoj podsećanje na minula vremena, kada se lepota merila drugačijim aršinima.
Greh je otići iz ovog istorijskog grada, a ne zapaziti sasvim neuobičajenu kombinaciju muzeja, bara, restorana i hotela. A sve je nastalo, takoreći, slučajno. Jednog mladog Skadranina, ako smo dobro zapisali, Đon Dukgilaja prilike su odvede u svet. Po povratku našao se pred jednom prastarom zgradom prepuštenoj zubu vremena, za koju se, odnekud pouzdano, znalo da je nastala predaleke 1694. godine. U glavi Dukgilaja sinula je ideja, mahnuo je čarobnim štapićem i začaranu staricu pretvorio u lepoticu. Tako se dogodila bajka, iza koje je stajao veliki etnografski, graditeljski i finansijski napor povratnika, koji je svome rodnom gradu poželeo da pokloni na istom mestu muzej, bar, restoran i hotel.
Obilazeći sa nama muzejske eksponate, vešto smeštene u ugostiteljski objekat, koji čuva sve oznake proteklih vremena i prostora u kome se nalazi, vlasnik nam je, na besprekornom francuskom jeziku, objašnjavao predivne narodne kostime sa prostora čitavog Balkana. Tu smo imali prilike da vidimo nešto što je naš obavešteni vodič nazvao prvom haljinom na Balkanu. Skretao nam je, usput, pažnju na mnoge detalje raznovrsnih delova ženske odeće minulih vekova, između ostalog i na česte ukrase u vidu zmije, čija se uloga sastojala u tome da štiti svoju vlasnicu od vradžbina.
Čitav taj ambijent dopunjavali su, ko zna kada, vešto napravljeni sanduci za „žensko ruho" i komadi starog nameštaja. Taj nameštaj ovde je i danas u upotrebi, što vas, kad vas na njemu posluže tradicionalnim jelima, prenosi u neka prohujala vremena, pa vam je, kad napustite ovu „začaranu" kuću, koja se ne zove slučajno „Tradita" (tradicija, na albanskom), potrebno bar nekoliko trenutaka da se vratite u stvarnost.
Nemojte nikako da odete iz ovog grada, a da pre toga, recimo baš u „Traditi", ne pojedete na poseban način pripremljenog šarana iz Skadarskog jezera. Biće to kao da jedete šarana na crnogorskoj obali Skadarskog jezera, ali sa mirisom Skadra, i neće biti „šaran" nego „krap".
Autor: Radoslav Đerić
Izvor: Danas
Izvor: B92 PUTOVANJA