Putopis sa Balija

 

Pozorišni raj na zemlji

I pored mnogobrojnih putovanja, nikad se nisam obreo na mestu na kom je toliko umetnosti i umetnika kao u gradiću Ubudu na ostrvu Bali. Nema ubudske ulice u kojoj nisu, jedna kraj druge, načičkane prodavnice umetničkih predmeta statue mitskih bića od kamena, pepeljare od vulkanske lave, predstave životinja od drveta. Sve se to prosto presipa s tezgi na trotoar. Ne može čovek da se ne upita kome Balinežani uspeju da prodaju toliko umetnina.

U Ubudu se svi bave nekom umetnošću. Ta umetnost nije samo lično opredeljenje po izboru, kao u zapadnoj civilizaciji, već deo njihove hinduističke religije, a to znači i filozofije.

I pozorište, zapravo balinežanski ritualni ples, deo je religioznog obreda. A kako ništa na ovom ostrvu i među pitomim Balinežanima nije dogmatski, isti ples može da bude i deo rituala i nedeljna predstava za strane turiste. Zavisi gde se igra i kad se igra. Taman se naviknete na beskrajnu toleranciju stanovnika ovog ostrva, kad vam se desi iznenađenje.

Evo kako sam ja prošao kad sam hteo da vidim njihovu predstavu „Ćalonarang", kojoj sam tokom deset dana jedva čekao da prisustvujem. Zbog nje sam poslednjih dana decembra 2005. i doputovao na ovo indonežansko ostrvo. A upravo tu predstavu dede i pradede sadašnjih stanovnika Ubuda prvi put u istoriji pokazali su Evropljanima, 1931. godine, na svetskoj izložbi u Parizu. Genijalni Antonen Arto se, na osnovu te predstave, strasno i do kraja založio da se Evropa odrekne građanskog realističkog pozorišta i opredeli se za pozorište simbola i metafora kao dalekoistoično, kakvo je i balinežansko ritualno pozorište. U celoj drugoj polovini 20. veka najprogresivniji umetnici sveta tragaju za tom Artoovom „čarobnom" neverbalnog teatra, kao što su Bruk, Grotovski, Barba, Šekner…

Najbezbednije mesto na svetu

Prethodne večeri bio sam na turističkoj predstavi, uredno platio ulaznicu i uživao sat i po u ritualnoj predstavi, pokušavajući da shvatim nešto od osnovnih principa ove umetnosti pozorišta s vekovima kodifikovanim znakovima, koje svaki gledalac na Baliju zna od detinjstva. Često ne samo da ih shvati gledajući, već da ih tumači igrom svog tela.

Radovao sam se što ću sutradan, nekom igrom slučaja baš na razmeđi 2005. i 2006. godine, dakle na evropsku Novu godinu, najzad gledati predstavu „Ćalonarang", zbog koje sam došao na Bali, da je u septembru ove godine dovedem na 40. Bitef. Čuo sam da traje oko četiri sata i da se daje u hinduističkom hramu.

Išao sam kroz mrkli mrak tropske prašume lišen svakog straha, jer je Bali osvedočeno najbezbednije mesto na svetu. Stigao sam do prvog razvodnika. Odmerio me je od glave do pete i rekao da takav ne mogu na predstavu. Pitao sam šta znači „takav". Pokazao je na sebe, najpre na vešto zavezanu kepalu na glavi, neku vrstu turbana, a onda na sarong, vrstu istočnjačke suknje.

Pošto sam krenuo ranije, imao sam vremena da se vratim u obližnji hotel, zapravo malo naselje slično balinežanskim zaseocima, s potocima i mostićima. Obavio sam oko glave svoju belu majicu, a oko struka sarong, zapravo veliku maramu koju sam kupio jednoj beogradskoj prijateljici.

Prođoh ponovo mrakom tropske miniprašume i nađoh se nadomak hrama. Ovog puta prošao sam bez problema. Ali, avaj, moja saputnica Ivana Ašković, velika stručnjakinja sa akademskim obrazovanjem na temu balinežanskog plesa, preporučila mi je da se potrudim da se nađem u prvim redovima publike da bih dobro video predstavu. Ona je s nekim svojim Amerima čekala Novu godinu, pa nije bila sa mnom.

Seo sam na samu pozornicu, gde je ženski gamelan orkestar svirao uvod u ritualni ples. S vremena na vreme bacale bi na mene pogled i zacenile se od smeha. Izgleda da nisam dobro povezao onu maramu oko glave. Tačno. Nije me varao utisak. Smeh lepotica iz orkestra primetio je jedan tamošnji mladić koji je sedeo kraj mene i ponudio mi da mi sredi kepalu. Veštim pokretima, dok si dlanom o dlan, bela kepala bila je vezana onako kako se ovde vezuje vekovima.

Tog trenutka video sam da je većina publike krenula u jedan od paviljona. Dakle, tu se nastavlja predstava. Sledeći Ivanin savet, jurnuo sam u paviljon. Bio sam već prošao u prve redove kad me je stražar pendrekom potapšao po ramenu i grubo (tako netipično za Bali) izbacio iz nečeg što je zapravo bila neka vrsta oltara zabranjenog za pripadnike druge vere. Izgleda da sam napravio veliki gaf.

Ravnoteža dobra i zla

Mislio sam da je konačno propala stvar i da neću videti dugo očekivanu predstavu „Ćalonarang", kad se ritual u „oltaru" okončao i mi se našli na velikom proplanku, gde se naredna tri sata nastavio glavni tok predstave. Kraj mene su sedeli neki šašavi Amerikanci, smešni kao i ja, u balinežanskoj presvlaci, jedinoj ulaznici za predstavu. Pokušao sam da uspostavim kontakt s njima, u trenutku kad je počela kiša, ali oni su očigledno pripadali onoj vrsti stranaca koji su se opredelii za hinduizam, te sam im ja bio krajnje nezanimljiv, čak neka vrsta uljeza u njihovom svetu novopronađene nirvane. Kisnuli su bez roptanja, kao i svi prisutni i igrači i gledaoci.

Svi prisutni su znali o čemu je reč u predstavi „Ćalonarang", kao nekad drevni Grci, koji su u amfiteatrima po ko zna koji put gledali tragediju cara Edipa ili Antigone, pa ipak pomno pratili tu priču kao deo religioznog opredeljenja. Ovde su znali sve pojedinosti i suštinu borbe između pripadnika bele i crne magije. Znali da čarobnica crne magije hoće da uda kćer za princa iz sveta punog vrlina, ali joj to ne uspeva. Za razliku od evropske manihejske predstave o svetu u kom se bore dobro i zlo, pa dobro trijumfuje, u hinduističkom mitu, a to znači i u teatru, sve se završava ravnotežom između bele i crne magije. To je njihova istina o svetu u kojem žive. Hinduistički pogled na svet na ostrvu Bali, gde traje vekovima, za razliku od drugih indonežanskih ostrva gde provlađuje muhamedanstvo, osećate na svakom koraku princip tolerancije i mirenja sa svetom onakvim kakav je.

U naravi Balinežana oseća se uticaj njihove religije. Veoma su blagi, tihi, tolerantni. A pokažete li iz nekih razloga jarost prema njima, potpuno se zbune. Prosto ne shvataju o čemu je reč i gledaju vas sa čuđenjem. S njima ćete sve najbolje postići učtivošću i strpljenjem.

Balinežani su sujeverni. To ćete uočiti na svakom koraku. Čak u doslovnom smislu reči. Ispred kuće i radnji samo što ne nagazite na male cvetne aranžmane protiv zlih duhova, koje ne rasteruju, već ih tim cvetićima umilostive. Nepotrebno je naglašavati da su napravljeni sa onim njihovim urođenim smislom za lepo.

Naučnici tvrde da je sujeverje ostatak još starijeg sloja autohtone paganske religije. Paganstvo se u svakodnevnom životu meša s hinduizmom, čak i sa uticajem budizma. Pitaćete šta znači što su mnogi spomenici neobičnih zoomorfnih bića obmotani raznim finim tkaninama. Dobro poznavaoci balinežanske tradicije objašnjavaju da oni obmotavaju ove skulpture s predstavama bića iz religioznih mitova uvereni da to nisu predstave tih likova, već je njihov duh unutar tih skulptura. Dakle, neka vrsta animizma.

Suština cveta

Treba zaista dosta znati o prošlosti Balija da bi se shvatila i neka prividno obična životna činjenica. Meni je jedan dobar poznavalac Balija rekao da budem skroman, da ne primam njihove ljubazne ponude, da se ne odazivam na pozive na ručak, jer su u osnovi svi oni vrlo siromašni.

Da to nisam znao, smatrao bih da su veoma bogati, jer kod njih siromaštvo podrazumeva da imaju svoje zadružne komplekse, u kojima stanuje nekoliko generacija jedne porodice. U tim „siromašnim" domaćinstvima postoje paviljoni, a u svakom živi po jedna od porodica s decom ove velike familije. Imaju i paviljone za goste. Zatim paviljon koji služi za verske obrede, zapravo predstave ritualnog plesa. Imaju i svoj mali hram, gde se posvećuju meditaciji.

Gledao sam predstavu u takvoj jednoj zadruzi. Lepa azijska deca impresioniraju koliko su poslušna. Presede na ivici pozornice sate i sate dok traje predstava. I ne samo to. Potpuno je normalno da se pozornicom prošeta neka domaća životinja mačka ili pas. Kod nas bi se u takvoj situaciji svi najpre smejali, onda oterali ljubimce s pozornice da ne smetaju. Ovde shvataju kao sasvim prirodno da se na bini pojave nezvani „glumci" i da se igra nastavlja uz njihovo prisustvo.

Pod uticajem indijske civilizacije, na Baliju postoji neka vrsta kasti. Imao sam priliku da se iz dana u dan srećem s jednim predstavnikom više i jednim predstavnikom srednje kaste. Nema nikakvih znakova klasnih razlika, osim što je pripadnik više kaste imao pravo da u manastiru bude u prostoru predviđenom za njih. Ili što je niži višeg učtivo propuštao da prvi uđe i izađe iz neke prostorije.

Život na Baliju, pored duboke religioznosti i privrženosti drevnim ritualima, zapravo je ležeran. Iako je Ubud centar proizvodnje i trgovine umetničkim predmetima, prodavci na ulici učtivo ponude robu, ali kad ne pokažete interesovanje nisu, kao u arapskom svetu, uporni da vas silom nagovore da nešto kupite. Međutim, običaj cenkanja postoji. Trgovci, čak i oni najmlađi, znaju da se cenkaju s mušterijama. Na početku kažu cenu koja je i trostruko veća od one do koje ćete na kraju doći pogađanjem.

Ma kako život na Baliju izgledao kao kratak izlet u raj, iz koga, za razliku od onog biblijskog, ima povratka, ipak me je jedno iskustvo podsetilo na nimalo idilično vreme koje je u svojim delima opisao Karl Marks.

Jedan od mojih domaćina vodio me je da se pohvali svojom radionicom ukrasa od srme. U višespratnoj, još nedovršenoj zgradi radilo je nekoliko stotina radnika i radnica, uglavnom mlađih. Jedni su izvlačili srebrne niti kao osnovni materijal za izradu ukrasa. Drugi su pravili broševe i naušnice prema nacrtima koje su imali pred sobom. Nagnuti nad ovim malim predmetima rade po ceo dan. Imaju jedan zajednički obrok, a onda nastavljaju do mraka. Pored radionica imaju učionice za buduće stručnjake za izradu ukrasa od srme.

Moj domaćin očigledno nije čitao Marksa, niti sluti da sam ga ja čitao, a onda još manje može da pretpostavi da bih imao išta protiv ove klasične eksploatacije nalik Marksovim opisima u „Kapitalu" kojima su nas mlade navikavali da mrzimo kapitalizam. Da sam načeo tu temu, uveren sam da bi mi rekao da on zapravo svojom radionicom spasava radnike od bede u kojoj bi živeli da se nije obogatio i stvorio uslove da zaposli siromašnije sugrađane.

Kao što se na Baliju usred raja naiđe na prozu, tako i Balinežani iznenade gosta neočekivanom poezijom. Negde na kraju mog izleta u raj, upitao sam domaćine kako im se zove pozorište. To mi je bilo važno jer sam rešio da ih pozovem na 40. Bitef, kao jezgro festivala koji sam zamislio kao sećanje nas i naše publike na avanturu koja je trajala od 1967. do danas. U toj avanturi odlučujuću ulogu odigrao je Antonen Arto. A u njegovoj biografiji bitnu ulogu odigrala je predstava „Ćalonarang" iz Ubuda. Odgovor je bio: „Naše pozorište se zove Mekar sati". „A šta znači Mekar sati?" „Znači Suština cveta." Zaćutao sam. Svidelo mi se. Samo sam slutio smisao.

Nisam ni pokušao da proniknem u suštinu cveta kao suštinu pozorišta. Važno je da dobro zvuči. Niti mi pada na pamet da na sav glas objavim: „Dolazi nam balinežansko pozorište koje se zove Suština cveta!"

Piše Jovan Ćirilov (Izvor: Nedeljni Telegraf), B92