Uskočio sam u autobus 96 da me preveze na severoistok, do Porte des Lilas, devetnaesti kvart. Vrata jorgovana behu jedna od sedamnaest pariskih kapija.

Photo: Al Ianni / Flickr

Izidana je bila polovinom devetnaestoga stoleća da bi štitila deo grada. Sravnjena je sa zemljom posle Prvog svetskog rata. Ranije su do Vrata jorgovana stizali jedino tramvaji, sada dopire i metro.

Zaputio sam se da potražim barem delićosećajnosti koju sa upamtio gledavši, kad god se ukazala prilika, film velikog Rene Klera „Porte des Lilas". Običnu priču o takozvanim malim ljudima koji žive na obodu grada. Ispala je tužna komedija sa Pjerom Braserom, Žoržom Brasansom, Deni Karel, Anrijem Vidalom i inima. Naročito me je bilo dirnulo pevanje Žorža Brasansa.

Priča filma je odista jednostavna: dobrica Žužu provodi mirne dane u bistrou sa pajtašem Umetnikom. Jednoga dana, međutim, kvart Porte des Lilas zaposela je policija u potrazi za otpadnikom od zakona – Pjerom Berberinom. Nevaljalac je utočište bio našao kod Umetnika. Zapletu dosta doprinosi Marija, koju zavodi Berberin, a potajno voli Žužu. Crnobeli film koji traje čas i 36 minuta, usnimljen je 1957, dakle dve godine nakon „Velikih manevara", a tri pre nego što je Rene Kler postao akademikom. On je, sa drugima, bio i scenarista i producent.

Šta sam zatekao na istom mestu, ali posle duže od pola stoleća od kada je film „Vrata jorgovana" stvoren? Miris jorgovana, ako jorgovana uopšte još ima, u poznu jesen, naravno, osetiti ne mogadoh. Ali zato ne razaznah ni nekadašnji, filmom opevani duh posebne sredine predgrađa. Na trgu Porte des Lilas dosta je novih, raskošnih zgrada. Ali samo malo dalje, uporno stoje jednospratni kućerci, pa se kočopere i prizemljuše. U živoj ulici smestili se svakovrsni dućani. Ipak se raspoznaje da tu žive siromašniji žitelji Pariza. Koji, izvesno, neće dospeti na filmsko platno.

Kafanicu nalik onoj iz filma ne mogadoh naći. Isto tako ni ostvarenje Rene Klera, mada sam uporno obilazio mnogobrojne prodavnice filmova i preturao po francuskoj Cinemateci u Bersiju.

U kvartu je za Olimpijske igre 1924. iskopan bazen „ŽoržValeri". U njemu se onda brčkao (vreme beše letnje), isključivo slobodnim stilom, najbolji Tarzan svih filmskih vremena – Džoni Vajsmiler. Na gola junačka prsa okačio je bronzano odličje za vaterpolo, i tri zlatna, zadobijena na 100, 400 i u štafeti 4 puta 200 metara!

Toliko je urlikao od sreće da su se jorgovani listom snuždili. Ne znade kralj džungle koliko je osetljivo i nežno cvetno rastinje, pogotovo u predgrađu.

Autor: Branislav Todorović Klinić
Izvor: Danas,B92

Izvor: B92 PUTOVANJA