Od Delhija do Agre

 

                         Photo: Dimitrije Stanković

U Indiju – prvu etapu moje nedavne ture po Dalekom Istoku – sam otišao prepun želje da vidim i doživim ono što sam u poslednje vreme tako često viđao na svetskim TV kanalima, i što se tako pompezno i neprestano reklamira kao "Incredible India". Naravno da sam s nestrpljenjem očekivao da spoznam to neverovatno i neponovljivo u zemlji nesumnjivo bogate istorije i kulture o kojoj sam toliko čitao. No opet, gledajući i neke druge emisije, ili slušajući prijatelje koji su tamo već bili, znao sam i pokušavao da se pripremim i na zemlju punu kontrasta, istorije, i tradicije, ali i neponovljivog i šokantnog siromaštva. I tako je zaista i bilo.

Sam aerodrom u Delhiju prepoznatljivog imena „Indira Gandhi International Airport" dao je prvi nagoveštaj onog što bi moglo da usledi. I još pre toga – zapravo čim je avion „Gulf Air"- a kojim sam doputovao iz Pariza preko Bahreina dotakao pistu, a dve trećine putnika u njemu odmah ustalo, uopšte se ne obazirući na upozorenja stjuardesa, i ostalo tako na nogama još nekih desetak minuta dok je avion rulao pistom – bilo je jasno da Indijci imaju neka svoja samo njima znana pravila. No odmah potom sam jasno razumeo logiku njihovog ponašanja kada smo posle dugačkih hodnika aerodroma najzad došli do pasoške kontrole. Tamo su, naime, u ogromnoj, zapuštenoj, i polumračnoj prostoriji dva policajca s istočnjačkim mirom pregledavala pasoše nas nekoliko stotina pridošlica, uključujući i majke s bebama u naručju. Jasno je bilo da ćemo tu provesti – kompletno iscrpljeni nakon petnaestak sati leta i u nekih 3 ujutru – bar još narednih pola sata u zmijolikom redu da bismo konačno ušli u zemlju.

                                Photo: Dimitrije Stanković

Ali i to je moralo da ima svoj kraj: kada smo najzad seli u džip koji je trebalo da nas preveze u hotel polako je već svitalo, a okolo je lebdela sumaglica koja se lagano dizala dok smo se džombastim putem udaljavali od aerodroma. „Novi aerodrom se upravo gradi", bilo je kratko objašnjenje našeg indijskog vozača, ali ipak ovo kroz šta smo upravo prolazili poskakujući na sedištima teško da je moglo da ostavi povoljan prvi utisak. Gledao sam kroz prozor: vozilo se levom stranom. Uspomena iz doba Britanaca, pomislih: promicali su automobili, motori, kamioni, autobusi, sve što je imalo dva ili četiri točka, osećao se metež, gužva, ali i onaj neponovljivi duh i dah Orijenta. Osećaj je dakle bio tu – osećaj zemlje koju je trebalo videti i očigledno dobro upoznati da bi se volela.

5,000 godina istorije

Delhi je politički centar Indije. Jedan njegov deo poznat je pod nazivom New Delhi i to je zvanična prestonica Indije. Nazivi Delhi i New Delhi se koriste uporedo i zapravo označavaju isti grad. Delhi je poznat kao jedan od najstarijih gradova na svetu – legende kažu da je prvi put sagrađen pre 5,000 godina i da je tokom vremena rušen i ponovo građen čak 11 puta. Inače, grad se pominje i u poznatom indijskom epu Mahabharata. Kroz Delhi protiče reka Yamuna koja vijuga njegovom istočnom stranom. Na zapadnoj obali reke leži mnogoljudni i zagađeni Stari ili Centralni Delhi, a dalje prema jugu je novi, New Delhi, grad širokih avenija i prepun zelenila koji su Britanci sagradili da bi tu smestili svoje institucije odakle su vladali velikom imperijom. Danas su tu ambasade, rezidencije, vile bogatih Indijaca.

U januaru kada sam boravio u Delhiju temperatura preko dana je bila izuzetno prijatna i kretala se između 20 i 25C. Noću je međutim padala na 10 C, pa i niže. Srećom nije bilo magle koja u ovom periodu ume da bude gusta i dugotrajna, te da pokrije grad i blokira avio saobraćaj i na nekoliko dana. Izbor doba moje posete je inače bio odličan: već od aprila kreću u Delhiju velike vrućine koje dostižu i 40C, uz veliku vlažnost i monsunske kiše u julu i avgustu.

                              Photo: Dimitrije Stanković

Kretanje po Delhiju nije komplikovano – tu su sve moguće vrste saobraćajnih sredstava: od metroa koji je doduše dosta ograničen i čija se mreža upravo sada značajno proširuje, pa preko autobusa, rikši, sve do taksija koji su jeftini i pouzdani, mada ne i uvek brzi pošto ponekad ulični saobraćaj ume da bude kompletno blokiran. Delhi je i grad u kome pešaci nemaju šta da traže: rastojanja su ogromna, saobraćaj haotičan, prelazak ulice pravi podvig. I – kada smo kod saobraćaja – ono što skoro da nigde nisam video: svi učesnici u saobraćaju trube sve vreme, na šta se onda naravno niko ne obazire i otuda postaje nejasno čemu trubljenje uopšte služi. U ovom kontekstu i nešto što me posebno iznenadilo: na skoro svim kamionima pozadi je napisano „Please horn" – „Molimo trubite". Očigledno svi to primenjuju pritiskajući besomučno svoje sirene, pritom slabo poštujući ostale učesnike u saobraćaju i stoga je buka svugde ogromna i – barem kako se meni učinilo – kompletno beskorisna.

Spomenici i bazari

Osim političkog Delhi je i kulturni centar Indije. U njemu se nalaze mnogi spomenici prebogate indijske kulture. Nekoliko njih je posebno vredno pažnje. Humayunova grobnica je spomenik na UNESCO-voj listi, grobnica koju je žena ovog indijskog mogula podigla svom preminulom mužu. U arhitektonskom pogledu slična je jako Taj Mahalu s kojim se često upoređuje, ali je zidana od crvenog kamena – a ne mermera kao mnogo poznatiji spomenik u Agri – i znatno manjih dimenzija. Još jedan spomenik pod zaštitom UNESCO-a je Qutub Minar, odnosno Qutub kompleks. Qutub Minar je ogroman i visok – 72m – minaret, mamutska kula koja je u doba kada je napravljena, a to je bio XII-XIII vek, zapravo bila i najviša građevina na svetu. Na ogromnom stubu koji u podnožju ima nekih 15-tak metara u prečniku nalaze se uklesani stihovi iz Korana što simboliše period islamske vladavine gradom U kompleksu koji je kao i svi spomenici u Indiji jako lepo očuvan i negovan nalazi se i Gvozdeni stub, sedam metara visok, podignut oko 400-te godine nove ere. Kako je stub ostao nepromenjen i bez imalo rđe tokom toliko vekova iz tih njegovih magičnih svojstava je nastala legenda da će onom ko uspe da ga obuhvati okrenut leđima – što je oduvek zbog njegovih dimenzija bilo skoro nemoguće, sada zapravo i potpuno otkada je ograđen – biti ispunjena svaka želja.

                             Photo: Dimitrije Stanković

Ima još mesta koje u Delhiju zasigurno vredi videti, poput ogromne Crvene Tvrđave iz doba vladavine mogula, ili Jama Masjid, najveće i najpoznatije džamije u Indiji. Naravno, u to svakako spada i neizostavna poseta bazarima. Među njima je, sigurno, najpoznatiji i najinteresantniji Chandni Chowk koji se smatra najprometnijom trgovinskom ulicom sveta. Ali, ne pomišljajte na radnje u klasičnom stilu, ili još gore nova svetilišta globalizacije, šoping molove. Ovde ćete, naime, videti rikše, bicikle, zaprege, i zanatske radnje – zapravo onu vrstu trgovine na koju smo već kompletno zaboravili misleći da pripada nekim odavno prohujalim vremenima. Chandni Chawk sa svojim i do 400 godina starim – a stiče se utisak i isto toliko dugo neobnavljanim – zgradama predstavlja neverovatnu kombinaciju starine, patine vremena, ali i haosa, užurbanosti i neprestane dinamike. Tu su najrazličitije radnje koje na jednom ogromnom prostoru nude sve što se može zamisliti – od konfekcije, štofova, knjiga, elektronike, do slatkiša, sušenog voća ili lekova, ali i hrane, bogatih začina, koji onda svi zajedno stvaraju onu neponovljivu i neopisivu kombinaciju svih mogućih mirisa koja za naše evropske noseve može biti ili očaravajuća ili – nepodnošljiva.

Kad smo kod hrane: u Indiji je ona definitivno vredna pomena. I mada zbog religioznih razloga govedina i svinjetina nisu na jelovnicima, a riba je pomalo ekskluzivna – bar u Delhiju pošto je more daleko – obilje jela sa piletinom ili jagnjetinom (bolje reći ovčetinom) koja se nude u Delhiju može zadovoljiti sve pa i najprobirljivije ukuse. Hrana je doduše jaka, kalorična, meso u sosovima koji su gusti i začinjeni – ali je sve to ukusno uz to i umerenih cena, mada ne i jeftino kao što je najčešće slučaj u drugim zemljama tog regiona.

Neponovljivi Taj Mahal

Najzad, odlazak u Indiju bez posete Taj Mahalu i ne bi bio prava poseta toj zemlji. Za put u to svetilište indijske arhitekture, jedno od velikih čuda sveta, odvojio sam jedan dan. Put od Delhija do Agre – gde se Taj Mahal nalazi – iznosi nešto više od 200 km, ali je dužina putovanja potpuno neizvesna i nepredvidiva: kreće se od 2 do 5 sati, u zavisnosti od gužve na putu, ali i gužve u samom Delhiju. A na tom putu se zaista može videti ona prava Indija koja živi na ulici – tu se jede, šeta, trguje, razgovara, spava i uopšte radi sve ono što se u životu uopšte može raditi. Put je odličan, širok, ali je na njemu takva gužva – pogotovo kroz naselja – da je kretanje ponekad potpuno blokirano. Da bi, recimo, dok vi sedite u automobilu ispred vas prošlo stado krava ili kolona kamila.

                               Photo: Dimitrije Stanković

Sami hram se nalazi van grada, neposredno pored one iste reke Yamuna koja prolazi Delhijem. Spomenik se smatra najlepšim delom arhitekture iz doba mogula, muslimanskih vladara Indije. Sazidan je od belog mermera što ga čini potpuno neponovljivim, i naročito neverovatnim u zoru ili suton kada se taj beli mermer preliva u svim nijansama crvene, žute ili roze boje – nešto što ja, na žalost, zbog ograničenog vremena nisam uspeo da doživim – simbolizujući, kako neki tumače, promenljivu unutrašnju prirodu žene. Zašto žene? Pa, Taj Mahal je sazidao Shah Jahan kao uspomenu na svoju preminulu ženu koju je obožavao – da bi kasnije hram postao mauzolej u kome leže ostaci umrlog mogula i njegove žene.

Taj Mahal je inače zidan u periodu od 22 godine i na njemu je stalno radilo dvadesetak hiljada radnika, a pritom su u njegovu gradnju bile uključene najpoznatije arhitekte i zanatlije tog doba. Završen je 1648. godine i sama dobro poznata građevina se nalazi na kvadratnoj osnovi, ogromnom platou čija svaka strana ima 60-tak metara. Na tom se platou hoda bosonog kako to rade Indijci – ili sa navlakom na cipelama kako je to dozvoljeno strancima da ne bi ostali bez cipela koje Indijci inače ostavljaju pred platoom. Ispred hrama su geometrijski idealno pravilni vodoskoci sa vrtovima.

                             Photo: Dimitrije Stanković

Ono što međutim pomalo umanjuje osećaj monumentalnosti jeste stalna prisutnost hiljada posetilaca – no imao sam sreću i da hram i celi kompleks bio ispražnjen od ljudi jer se očekivala poseta najvišeg ranga tako da je makar i na trenutak bilo moguće videti kako hram izgleda bez posetilaca. Naravno, još monumentalnije no obično. A postajalo je i jasnije zašto je neko nekada, valjda Bil Clinton, očaran ovim mestom rekao da se ljudi na svetu dele na one koji su videli, i one koji nisu videli Taj.

Povratak u Delhi, ručak, zakrčene ulice i buka – polako je sve postajalo blisko i razumljivo. Indija je u samo par dana koliko sam imao sreće da budem u njoj uspevala da se potvrdi kao – neverovatna. Kombinacija prošlosti i sadašnjosti, bogatstva i bede, neponovljivih kontrasta… „Incredible" – pridev je zaista bio adekvatan.

Piše Dimitrije Stanković
Photo: Dimitrije Stanković
Izvor:B92