Moje putovanje: Pariz

Photo: tibchris / Flickr

Novinar i publicista Vladimir Stanković, koji je nedavno objavio knjigu ‘Montevideo, bog te video’, bio je svedok košarkaške drame koju je Partizan izrežirao na finalnom turniru Evrolige u francuskoj prestonici, sreo se tom prilikom sa mnogim poznatim imenima sporta i politike, kao i sa Užičaninom Brankom koji je iz Čikaga došao da gleda utakmice

Kada stranac dođe u Pariz, obično se slika ispod Ajfelovog tornja, Luvra, katedrale Notr dam, negde na Monmartru ili na stepenicama koje vode ka crkvi Sakr ker. Neizostavno na Jelisejskim poljima i pored Trijumfalne kapije, možda skokne do Diznilenda ili Versaja… Sve sam to već video i koliko-toliko upoznao u nekoj od desetak poseta Parizu od kako se lomatam po svetu a tome je, boga mi, skoro četrdeset godina. Ja sam se slikao ispred dvorane Bersi, u kojoj se održavao Final Four turnir košarkaške Evrolige.

Čikago

U Parizu je igrao i naš prvak Partizan, pa je to uslovilo da u nekoliko dana u dvorani Bersi i oko nje vidim pola Beograda. Doduše, upoznao sam i dosta lokalnih Srba, to jest naših ljudi koji su se odavno odomaćili u francuskoj prestonici. Bilo je i drugih: jedan Ivan je došao iz Londona, kaže očas posla vozom ispod Lamanša a i nema opasnosti od vulkanske prašine. Neki su došli iz Belgije, Nemačke, Holandije. A Užičanin (poreklom) Branko Palikuća potegao je iz – Čikaga. Nije teško kad je u pitanju ljubav prema crno-belima. ‘Na tribini sam slučajno seo do nekog tipa sa Malte. Gledao je u navijače Partizana kao u čudo i ništa mu nije bilo jasno, još manje kad su posle poraza od Olimpijakosa ostali da pevaju još dvadesetak minuta i pozivali na bis svoje ljubimce’, pričao je Branko.

Emocije

Na istom fonu, samo u drugom kontekstu, bio je Đordi Bertomeu, izvršni direktor Evrolige, koji je na radnom doručku sa grupom srpskih novinara, govoreći o NBA, rekao: ‘Mnogi Amerikanci bili su zgranuti navijanjem u Bersiju. Kod njih je utakmica spektakl, kod nas u Evropi emocija, tradicija, potpuno drugačija vrsta odnosa’.

                                         Vladimir Stanković

Partizan je, definitivno, kupio košarkašku Evropu. Slike koje su sporadično tokom sezone išle iz Beograda u svet u Parizu su bile opšte dobro oko 500 akreditovanih novinara i preko 100 fotografa, a TV slika je otišla u 194 zemlje. Kao što kaže jedan od stihova omiljene pesme Partizanovih navijača taj fenomen uzvraćene ljubavi izazvao je zdravu zavist kod mnogih koji su, ne bez sete, rekli: ‘Eh, kad bismo mi imali ovakve navijače, možda bismo imali i bolju košarku’.

Devojke iz Moskve

Osim Bersija i hotela Pulman Bersi u kome sam odseo, i gde su bile sve četiri ekipe i mnogi gosti, od Pariza sam video još samo jedan restoran na Seni sa pogledom na Ajfelov toranj. Tamo je, naime, Efes Pilsen, jedan od sponzora Evrolige, veče uoči polufinala priredio parti. Piva je, naravno, bilo u potocima (i sasvim je lepo išlo uz đakonije na čelu kojih je bio odličan beli rižoto sa morskim plodovima), ali daleko najatraktivniji deo večeri bila je grupa lepotica koje su tako dobro izgledale i igrale da mi je odmah nešto bilo sumnjivo. Ispostavilo se da je reč o grupi čirlidersica moskovskog CSKA, koje su bile angažovane da zabavljaju publiku i u Bersiju u tajm-autima i pauzama.

Grlom u jagode

Prvog dana turnira fortuna je naplatila Partizanu, s kamatom, one srećne ovogodišnje pobede nad, recimo, Barselonom u Beogradu ili Cibonom u Zagrebu. Ali je utakmica protiv Olimpijakosa dovela do presedana da se (mnogo) više govori o poraženom nego o pobedniku. Bar pedeset ljudi mi je reklo kako im je ‘strašno žao Partizana’. Bilo je žao i meni, tim pre što sam tog dana proslavio rođendan. Koji? Ne krijem godine, ali umesto tačnog broja priznajem da ovih dana ponovo sa uživanjem gledam kultnu seriju ‘Grlom u jagode’ i kao da gledam sebe tih šezdesetih godina prošlog veka.

VIP podrška

Partizan je imao sjajnu logističku podršku u VIP sastavu na tribinama: Vlade Divac, Dejan Bodiroga, Saša Đorđević, Zoran Savić, gradonačelnik Dragan Đilas (u publici, među navijačima), ministar Mlađan Dinkić, u počasnoj loži Bora Stanković i selektor Dušan Ivković. Trener Olimpije Jure Zdovc i komentator slovenačkog Sport kluba Peter Vilfan ne kriju da su navijali za Partizan, isto kao i Splićanin Ivica Dukan, dugogodišnji skaut Čikago Bulsa, koji tvrdi da je Dule Vujošević trenerski guru koga bi odmah odveo u Ameriku ‘samo da Dule govori engleski’… Viđeni su i bivši fudbalski reprezentativci Savo Milošević i Zoran Mirković.

Susret u parku

Dan kasnije pratio sam Internacionalni Najki juniorski turnir, na kome je FMP iz Železnika po četvrti put uzastopno ušao u finale. U podne, u parku pored dvorane Bersi, na izričit zahtev moje stare drugarice i koleginice Olge Đoković, dajem intervju za novine čiji je ona dugogodišnji dopisnik iz Pariza. Kaže Doda, tako smo je oduvek zvali: ‘Ti si sada pisac’, pomalo zeza i ispaljuje desetak tipično njenih pitanja. Prepoznajem stil, kao pre dvadesetak godina kada sam u starom, dobrom ‘Košu’ puštao intervjue Olge Đoković sa poznatim ličnostima iz sveta košarke. Za to vreme

deo rukovodstva Partizana otišao je u neki srpski restoran sa satelitskom antenom da uživo prati 138. fudbalski večiti derbi, koji se tog popodneva igrao u Beogradu, a grupa srpskih novinara pratila je prenos na internetu.

Suši

Uveče sam bio u prelepoj Gradskoj skupštini Pariza, jednom od onih istorijskih zdanja iz doba punog sjaja francuske imperije, u kome je organizovana tradicionalna gala-večera i na kojoj su nagrađeni najbolji igrači sezone. Za našu košarku lepa vest je izbor Miloša Teodosića (Olimpijakos) za MVP cele sezone, i ulazak Aleksa Marića (Partizan) u prvu petorku Evrolige. Posle zvaničnog dela, slikanja i intervjua, usledila je večera, po količni i raznovrsnosti ponude ne baš na nivou nekih iz prethodnih godina (kriza važi za sve), ali sudeći po redovima pred pultovima na kojima se seklo desetak vrsta sireva i pršute nije bilo nezadovoljnih. A tek vina… Za ljubitelje japanske hrane sušija je bilo u izobilju, što je srpske novinare podsetilo na vic o Piroćancu koji je predložio devojci da idu u japanski restoran. Na njenu primedbu da bi ona rado jela suši, on odgovorio: ‘Ja ću jedem s usta, a ti kako oćeš’.

Agenti i skauti

Iako je hotelski bar zvanično otvoren do ponoći, tih dana radio je do ranih jutarnjih sati, jer je na svojevrsnoj košarkaškoj berzi uvek bilo prodavaca i kupaca informacija, ili bar glasina. Svi poznati svetski agenti bili su tu, mnogi generalni menadžeri klubova, skauti NBA, svita FIBA svet i FIBA Evropa. Nagledao sam se šarenog društva.

Fudbaleri

Nedelja, dan finala. Partizan časno gubi još jedan produžetak i ulazi u istoriju kao prvi tim koji je u oba svoja meča na F4 igrao dodatnih pet minuta. Mnogi misle da bi u finalu Partizan bio dostojniji rival moćnoj Barseloni od Olimpijakosa, koji ima igrače ali nema tim (neki bi rekli: ni trenera). Pri kraju prve četvrtine u dvoranu, kao hajduci, upadoše fudbaleri Barselone Pike, Ćavi, Pedro, Buskets i Bojan Krkić, prevođenim odlazećim predsednikom Đoanom Laportom. Prethodne večeri pobedili su u Sevilji sa 3-2, i stigli nadomak nove titule u Španiji. Došli su u Pariz da proslave titulu košarkaša, ali su među novinarima, i naročito fotografima, izazvali neverovatnu pometnju.

Katanac

Posle svega, nisam imao snage za tradicionalnu žurku za staf Evrolige. Da sam bio u pravu, potvrdile su tamne naočare kod nekih i podočnjaci kod drugih kad smo oko podne krenuli ka aerodromu Šarl de Gol. Sve u svoje vreme.

I na kraju savet: ako idete u Pariz, idite samo zbog njega samog. Mnogo lepa varoš. I ponesite jedan mali katanac. Možete da ga ostavite, kao vaš trajni suvenir, na pešačkom gvozdenom Mostu umetnosti, izgrađenom 1801. Mnogi su to već uradili.

Izvor: Gloria,B92