Zemlja izlazećeg sunca: daleka i danas još, kada se ceo svet širom otvara celom svetu (!), uporno pomalo misteriozna i utoliko zanimljivija, veoma cenjena pre svega zbog svojih izuzetno radenih i disciplinovanih žitelja.
Uz to, Japan je poznat po tehničkim „čudima", impozantno razvijen, pun lepih gradova i u njima veličanstvenih hramova. Mnoga od tih lepih i sređenih urbanih sredina odavno su popularna na svim kontinentima, ali ima ih koja čak ni za inostrani turizam nisu otkrivena. Recimo, jedva da se nešto zna o Niki, Kamakuri (na slici), Kobeu, Kjušu i mnogim drugim ljudskim staništima, a o njima ima šta da se kaže.
– Rođen sam i ceo dosadašnji vek proveo sam ovde. Veoma sam ponosam na svoj zavičaj – saopštava nam Masašito koji nam se, kao prijatelj domaćina i vodiča naše turističke grupe, Jamamota, spontano priključio. – Zar nije prelep? Položaj jedinstven: leži na poluostrvu Mjura, na obali romantičnog zaliva Sagami. I bogat istorijom… Toliko od mene, a više ćete čuti od vašeg zvaničnog vodiča, on zna šta i koliko treba da vam kaže.
Čudan zaključak ovog kratkog kazivanja, ali nismo stekli utisak da je poslednji.
Masašitove reči nagoveštavaju izvesnu tajnovitost, ili cenzuru, da za nju ima objektivnih razloga (dok je naš novi pratilac verovatno subjektivan). Jer, Kamakura je običan istočnjački grad, a kao i mnogi drugi japanski gradovi bogat tradicijom u kojoj je najvažnije to što je u 12. veku punih 150 godina bio sedište vlade. Možda je zato u njemu sagrađeno toliko mnogo hramova od kojih se najviše ističe impresivnih „Pet planinskih hramova Kamakure", kako im glasi zajedničko ime.
– A toga nema nigde u Japanu – u pola glasa, da ne bi smetao obaveštavanju zvaničnog vodiča, reče Mosašito.
Možda je u pravu ovaj „lokalpatriota", kako bi kazali Nemci, ali to ne daje razlog da ne napustimo Kamakuru i počnemo da se divimo novom „objektu" razgledanja, Nikou. Doduše, to nije klasičan grad, nego veliki prekrasni nacionalni park i omiljena atrakcija za turiste, ali i odmorište za domaći živalj. Nastao na 150 kilometara severno od Tokoja, ima vrlo poznatu železnicu, „najbržu na svetu", kako tvrdi jedan u plavu uniformu odeven stanični službenik, zanemarujući to što su stranci dosta slušali o japanskim vozovima, uopšte, koji „jure" većom brzinom nego bilo koji drugi bilo gde na Planeti. Ali manje-više za saobraćaj, pošto je mnogo važnije spomenuti hram Tošo s početka 17. veka, koji u svojoj gradnji sadrži sve specifičnosti celokupne japanske umetnosti. A iznad njega nalazi se vodopad Kegan, visok 100 a širok osam metara, čija je neobičnost u tome što se ceo zamrzava u toku zime i nema otoka vode!
A Kobe? Značaj ovog grada je sasvim drukčiji i leži u tome što je jedan od velikih centara međunarodne trgovine. Ali nije zato zanimljiv za prikazivnje stranim gostima, nego zbog jednog retkog podatka: njegovih nešto više od 36.000 građana poreklom je iz 53 razne države! I svi, vele, ovde gaje međusobnu prisnost i prijateljstvo.
Ipak, i pored skučenog novinskog prostora, ne smemo da završimo priču o Japanu bez osvrtanja na nezaobilaznu Hirošimu, žrtvu prve atomske bombe avgusta 1945. godine. U samom epicentru atomske eksplozije izgrađen je, za večito podsećanje, Atomsko-bombaški memorijal. To je jedina stara građevina brižljivo očuvana u svom originalu u temeljno obnovljenom Japanu! I objekt koji se ni u savremenom turizmu namenjenom koliko novim saznanjima, toliko i razonodi, ne zaobilazi, bez obzira na tugu koju dugo ostavlja u posetiocima.
Autorka: Nada Mijatović
Izvor: Danas,B92
Izvor: B92 PUTOVANJA