Da kojim slučajem radim za neku havajsku firmu, verovatno bih pretprošlog vikenda uživao u blagodetima tropske klime. Sticajem okolnosti, finska kompanija F-Secure je ta za koju “nastupam” na lokalnom tržištu i svoj godišnji skup prodavaca koji su uspeli da dosegnu krajnje ambiciozno postavljene ciljeve tradicionalno održava u postojbini deda-Mraza, Laponiji.
Moje sletanje na helsinški aerodrom bio je prvi kontakt sa ovom udaljenom zemljom. Prvi utisak bio je indikativan – grad od nekih 500.000 stanovnika ima vazdušnu luku barem nekoliko puta veću i posećeniju od beogradske, kojoj gravitira 4-5 miliona ljudi. Za divnu promenu, izlaz sa carine nije predstavljao susret sa lokalnim taksi-dripcima, koji u Evropi obitavaju još uvek samo na "Nikoli Tesli" (čak i Podgorici je nestvarno dobro u odnosu na Beograd). Sam put do sedišta kompanije trajao je 40-tak minuta i koštao isto toliko evra. Na prijatnih petnaest stepeni, Helsinki je delovao kao ekstremno čist, uređen i užurban grad, pun ljudi svetle puti i rasterećenog izgleda.
F-Secure korporacija smeštena je u jugozapadnom, poslovnom delu prestonice, na obali jedne od mnogih "velikih voda" koje krase Finsku. Najzanimljivi deo posete za mene bio je obilazak čuvene antivirusne laboratorije, kojom već godinama "suvereno" vlada Mikko Hypponen, jedan od 50 najznačajnijih ljudi Weba današnjice. Mikku nisam video, ali jesam grafičku reprezentaciju masovnog širenja virusa u realnom vremenu, ukomponovanu sa GoogleEarthom. Zanimljivo – u toku moje posete, iz Beograda je i nekoliko botnetova uredno zasipalo spamom ostatak Interneta. Kako nisam previše tehnički potkovan, inspirativno predavanje jednog od vrhunskih istraživača kompanije, Seana Sullivana, pratio sam sa pola snage (iliti – koliko sam razumeo). Više me je zanimala soba u koju svakodnevno pristižu moje porudžbine i radoznalost koliko je jedna Katri slatka uživo koliko i preko telefona…
Posle "protrčavanja" kroz Helsinki, kolege i ja smo se uputile u Kittilu – mesto na krajnjem severu Finske gde se nalazi ondašnji međunarodni aerodrom. Prošle godine je krajem marta bilo -20 stepeni, tako da sam poneo odeću kao da idem na Severni pol (doduše, ovaj deo Laponije je svega 200 km severnije od granice Polarnog kruga). Ipak, sve vreme je bilo oko i preko nule, pa smo se čak pobojali kako ćemo uživati u zimskim čarolijama… No, kako se na dalekom severu sneg brzo nagomilava, a sporo topi (čak i do sredine maja), imali smo prilike da se oprobamo u stvarima koje su za mene bila misaona imenica i koje sam mogao da gledam samo na televiziji…
Jedna od njih bila je vožnja snowmobileom. Da bi nas častila kako dolikuje, kompanija je napravila strahovitu grešku time što je iznajmila najjače SkiDoo "životinje" od par stotina konja (bez vozača) i to na safariju dugom 90 km!! Za upravljanje time, naime, potrebno je sledeće: par jakih ruku, jaki mišići leđa i osećaj kako držati stvar pod kontrolom na 80-120 km/h kad naiđete na valovite nanose poluodleđenog snega. Što se prvog uslova tiče, ja retko kad držim nešto teže od petolitarske flaše Aqua Vive; leđa su mi mahom pogurena pred monitorom, a bicikl sam poslednji put vozio pre možda 10 godina. Već nakon prvih par stotina metara napravio sam haos na stazi za snežne skutere, uletevši bez kontrole u suprotnu traku. Narednih 10-15 km bili su oličenje patnje – ono što je trebalo da posluži kao adrenalinska avantura i uživanje za mene je bio ropski rad.
Na pola puta i gomile psovki upućenih na račun kretena koji je sajlu za gas dizajnirao tako da se s mukom pritiska palcem (e, oko ovog su se već svi žalili), stigosmo i do Ledenog sela – naseobine izgrađene od drveta i – leda! Iako sam sa mukom dizao kašiku ukusne čorbe od graška, radovao sam se najavi o kojoj sam sanjao – vožnji pseće zaprege. Petoro haskija upregnutih u sanke čekalo je kolegu Uroša i mene. Iskusno sam ocenio Uroševu sklonost da jadne životinje ni malo ne poštedi njegovih 120 i mojih 65 kilograma telesne mase, tako da je luda vožnja, nalik onoj u bobu, završena psećim jezicima isplaženim do snega. Avanturi tu nije bio kraj – sledila je poseta hotelu kompletno sačinjenom od leda, gde noćenje u dvokrevetnoj sobi košta ledenih (ali bukvalno) 200 evra, u kome su jedine stvari koje nisu od leda madraci, prekrivači za stolice od irvaske kože i protivpožarni aparat (sic!). Domaćini su nam rekli da niko ne provede više od jedne noći. Baš ne znam zašto…
Nakon jedne Finlandia votke, stvari su počele da izgledaju lepše, pa čak i vožnja natrag do početne tačke. Ignorišući bol u krstima i utrnutost palca, zauzeo sam poluuspravljenu pozu iskusnog bajkera i na cilj stigao – četvrti. Naravno, ovo mi nije donelo Oskar popularnosti među poslovično nadrndanim kolegama Dancima. Ne toliko što sam ih pretekao, već zato što sam to uradio sa pogrešne strane druma. Jednom se živi, šta ćete…
Hotel od leda
Na ovoj avanturi imali smo Estonca, dvojicu Belgijanaca, Norvežanina, trojicu Danaca, jednu polu-Finkinju – polu-Arapkinju, Rumunku, Slovenca i Srbina. Dok sam Dance zbog enormne količine bahatosti i lošeg humora od prvog momenta poželeo da spustim niz neku padinu, ostatak ove multi-kulti ekipe bio je zanimljiv. Slovenac Uroš i ja smo se brzo skontali, naročito što je njegov hrvatsko-srpski drastično bio bolji od mog slovenačkog. Ipak, iritirala je presija većine da je garant dobrog provoda velika količina alkohola. Većina ga je pila u neumerenim količinama po diskotekama, dok sam ja noću punio baterije za naredni dan i novi izazov. Uostalom, svaka budala ima svoju zabavu (oni ili ja – svejedno).
Snicla od irvaskog mesa
Da nisam baš za bacanje, dokazao sam na prigodnim "olimpijskim igrama" gde sam sa kolegama iz tima osvojio trofej – prah irvasa u drvenoj bočici, inače vrstan afrodizijak. Zimske discipline ubrzo smo zamenili ukusnom "irvasovinom", koja kao meso košta "k’o Svetog Petra kajgana", a koja je daleko ukusnija od teletine na koju malo podseća. Nakon toga sledila je zabava glupa "za medalju" – pecanje u zaleđenom jezeru. Izgleda zanimljivo, ali kad shvatite kolike su vam šanse da se nešto zaista uhvati dok vas brije ledeni vetar, izgubite volju za životom.
Sve u svemu, Laponija kao turistička destinacija (naročito gradić Levi u kom smo bili) je odlična ako ste ljubitelj (nordijskih) zimskih sportova, opuštene atmosfere, autentično plavih i crvenokosih devojaka, smrdljivog domaćeg žestokog pića-travarice i dobrog mesa lososa, bele ribe i irvasa. Ipak, imajte na umu da ćete morati da promenite tri aviona do tamo i potrošite veliku količinu novca, s obzirom da je Finska za nas vrlo skupa zemlja.
Autor je regionalni direktor prodaje finske antivirusne kompanije F-Secure i autor bloga Third Opinion
Izvor:B92
Piše: Dušan Katilović
Izvor: B92 PUTOVANJA