Srednjevekovna monaška naseobina na rogu Afrike – da li je to moguće?! Da, jeste. U pitanju je neverovatan sklop sačinjen od davnašnje prestonice Etiopije, i skupa crkava i isposnica, poznat i kao “Novi Jerusalim” ili “osmo svetsko čudo”. Kako i zašto je, tačno, nastao, a pre svega – kako je u ta davna vremena uopšte bilo moguće stvoriti nešto tako neobično, što iziskuje dosta znanja i veštine i ko su, zapravo, bili tvorci takvog remek-dela – pitanja su koja već vekovima zaokupljaju njegove posetioce i istraživače, i za čijim se odgovorima još uvek traga… Pa, pokušajmo da ih odgonetnemo i mi…

 

I Bog stvori "carstvo"…

Zamislite severoistok podsaharske oblasti "Crnog kontinenta", tačnije dugoveku zemlju na samom rogu Afrike, zvanu Etiopija, i u njoj zabačeno planinsko selo negde u bespuću njenog severoistoka, a u njemu drevnu civilizaciju koja je posebno cvetala u tamnim vremenima srednjeg veka – u doba osvajanja i bitaka, časti i pohlepe i vere i viteštva – i dobićete Lalibelu, sveti grad hrišćana sazdan od "samog Boga"! Da, uistinu, veruje se da je taj grad, sada selo, a nekada moćna prestonica prosperitetnog carstva, jedini na Zemlji kojeg je stvorio Bog otac, lično. Priča zvuči kao prava bajka, a teče otprilike ovako…

U drevna biblijska vremena, negde oko 10. veka pre nove ere, mudrog cara Solomona posetila je abisinska kraljica Makeda, poznatija kao kraljica od Sabe, sa svojom svitom – dvoranima i slugama. Sudbina je htela da Makeda sa carem začne sina – Menelika, rodonačelnika najdugovečnije dinastije sveta, Solomonske, koja je Etiopijom vladala gotovo tri hiljade godina (u dva navrata, sve do sredine ‘70-ih godina prošlog veka), baš kao i njena sluškinja, koja je na svet takođe donela Solomonovog potomka, začetnika vladarske loze Zagve (Zagwe), koja je zemljom vladala od kraja 10. do polovine 13. veka. Menelikovi potomci su vladali iz drevne prestonice Aksum (Axum, na severu zemlje), trgujući sa njima susednim narodima, od Egipta do Arabije i Indije, primivši prvo jevrejsku, a potom i hrišćansku veru, od njenog začetka, već u prvim decenijama 4. veka. Krajem 7. veka, uz nadirući islam, trgovina Aksumskog carstva je počela da opada, a sa njom i moć, kultura i život njegove civilizacije, te se ono ugasilo, povlačeći se pred ratnicima džihada i ostalim osvajačima. Stanovništvo se, zajedno sa svojim vladarima, povuklo nešto južnije, u zabačena brda, odnosno na vulkanski plato okružen i zaklonjen od neželjenih posetilaca vencem zastrašujućih grebenastih planina, visokih i preko 4.000 metara (najviši vrh, Abuna Juzef / Sv. Josif, visok je 4.200 m).

U tom previranju uzdigla se nova vladarska linija – već pomenute Zagve. Svoju prestonicu utemeljili su u gradiću Roha, na oko 2.700 m nadmorske visine, odsečenu od svih eventualnih uljeza. Stvoren je čitav jedan svet, zatvoren u sebe, a ipak očiju uperenih u bliže i dalje okruženje; svet koji neprestano osmatra i osluškuje, stalno na oprezu… I smenjivali su se u njemu vladari, upravljajući tim malim "kosmosom", ljubomorno čuvajući svoju veru i tradiciju, usvajajući usput sve novine iz nepoznatog spoljašnjeg sveta… I tako sve do pojave njihovog pretposlednjeg predstavnika, kome je proviđenje namenilo da načini čudo! U drugoj polovini 12. veka, oko 1180. godine, rodio se princ po imenu Lalibela, kome se, dok je ležao u kolevci, dogodilo neobično predskazanje. Naime, oko njegove glave sakupio se veliki roj pčela, što je njegova majka, prema starom verovanju da životinje mogu da proreknu ljudsku sudbinu, protumačila kao najavu da će on biti kralj, iako nije prvorođeni vladarev sin. Dečaku je stoga i nadenula ime "Lalibela", što na dijalektu Geez starih Etiopljana znači "onaj kome se pčele pokoravaju". Lalibelin polubrat, tadašnji kralj Arbaj (Harbay), ljubomoran na uzurpatora prestola, dao mu je, kada je ovaj postao mladić, da popije smrtonosni napitak, od kojeg je on zapao, kako legenda kaže, u dubok san (zapravo komu), u kojem je proveo tri dana. I tu se događa ključni trenutak za nastanak monaške naseobine. Prema predanju, usnulog princa pohodili su anđeli, koji su ga odneli na "sedmo nebo", gde mu je Bog naložio da sagradi "Novi Jerusalim", zapravo sveti grad u malom – crkve, hramove i druga sveta mesta, po uzoru na naselje kakvo je bilo u biblijsko doba. Uz to, Bog je Lalibeli otkrio i tačno koje crkve, kako i čime da napravi. Po Lalibelinom povratku na Zemlju, Svevišnji je ubedio Arbaja da se odrekne prestola u korist brata, što je ovaj i učinio, a novom kralju odredio je životnu saputnicu i berićetnu vladavinu, do sudnjeg dana (a vremenom je proglašen za sveca). Lalibela je odmah prionuo na ostvarenje poverenog mu zadatka i u neverovatno kratkom roku, sazidao je svoju prestonicu i čitavu monašku naseobinu, sačinjenu od 11 crkava, grupisanih u dve skupine, uz brojne kapele, kripte, isposnice, te tunele i uske podzemne hodnike koji crkve međusobno povezuju, a tu su i nekoliko crkava i manastir (Ašeton), udaljeni na oko dan jahanja od Lalibele. Prestonica – monaška zajednica Roha (smeštena na visoravni Lasta u provinciji Volo, oko 650 km severno od Adis Abebe) je, dakle, nastala krajem 12. i početkom 13. veka, a nakon Lalibeline smrti, dobila je njegovo ime. U svoje vreme to je bio veoma napredan grad sa nekoliko desetina hiljada žitelja, a danas je tek omanje selo, sačinjeno od kružnih kamenih kuća, ponešto udaljenih od crkava. Predanje beleži i da je sveštenik po imenu Tekle Hajmanot ubedio Lalibelinog naslednika da abdicira u korist pripadnika čiste Solomonske loze, odnosno potomka cara Menelika i linije koja je vladala u Aksumu, čime je ponovo ustoličena Solomonska dinastija, koja je tako uspela da pregura najburnija vremena i sačuva se za budućnost, utemeljivši kasnije novu prestonicu u mestu Gondar, krajem 16. veka.

Tako je, prema legendi, lično Bog – preko svog "namesnika" Lalibele – stvorio ovu sasvim neobičnu i jedinstvenu "Svetu Goru" u hrišćanskoj, pravoslavnoj, Africi!

…No i ljudi delahu…

Prema predanju, Lalibela je sagrađena neverovatno brzo, takoreći preko noći – zapravo veruje se da je nastala u periodu od 24 godine, uz pomoć anđela, i to tako što su ljudi danju gradili u znoju lica svog, a anđeli noću nastavljali njihov trud, odrađujući dvostruko koliko oni pri dnevnoj svetlosti, a sve to, naravno, pomoću posebnih, čudotvornih alatki. Istina je, zapravo, da takav ambiciozan i za srednji vek gotovo neverovatan poduhvat nije mogao nastati u periodu kraćem od nekih 40-ak godina, uz radnu snagu od oko stotinak hiljada radnika svih vrsta: projektanata, građevinara, kamenorezaca, zidara, stolara, skulptora, slikara, kovača i još mnogih drugih, premda legenda tvrdi da ih je bilo oko 15.000.

Kako bilo da bilo, rezultat je upravo neverovatan: ljudska civilizacija je na svojoj mapi dobila još jedno sveto mesto, tačnije jedinstven i zapanjujući spomenik ljudske istorije, umetnosti i kulture, uopšteno gledajući. Nije do kraja jasno kako je to sve moglo nastati u relativno kratkom vremenu, sa znanjima i mogućnostima kojima je raspolagao onovremeni čovek, a pogotovo onaj iz Afrike! Gradnja crkava, koje su sve odreda monoliti (odnosno isklesane iz jednog komada kamena – stene), neke potpuno, a neke delimično, zahtevala je izuzetnu tehničku obaveštenost i veštinu izvođenja, a o zamisli i smelosti da ni ne govorimo! Kreativnost i čitava koncepcija su posebna priča, a umetnička obrada i ukrasi "konac koji delo krasi". Kada se približi, posetilac obavezno oseti najpre zbunjenost i nevericu, a potom i strahopoštovanje pred tim maestralnim poduhvatom i divljenja vrednim činom borbe, snage, istrajnosti i duboke vere – pre svega u sopstvene snage, a potom i u ono praiskonsko, uzvišeno, a nepoznato…! Kako li su ti ljudi samo uspeli da iz crvenkastih vulkanskih stena izdube i bukvalno otmu večne simbole i čuvare čovečije snage, postojanosti i nadanja i temelje dostojanstva, zapravo svetinje uzvišenog duha – crkve?! I uz pomoć kakvih pomagala?! Koliko li je moralo biti njihovo znanje da bi to postigli… Legenda tvrdi svoje, a naučnici koji ovo mesto istražuju još od prvih godina prošlog veka imaju sopstvene teorije. Neki misle da je to sveto mesto nastalo isključivo zahvaljujući pomoći vitezova Templara, koji su želeli da tamošnje hrišćanske vernike zaštite od nevolja koje bi ih verovatno zadesile od strane muslimana, na putu za Jerusalim na hodočašće, tako što su im izgradili drugi "Jerusalim", u blizini njihovih kuća, kako ne bi morali da polaze na opasan put. Iako su bila teška vremena – tačnije na Bliskom istoku su besneli krstaški ratovi, uz Jerusalim koji je kao "Latinsko carstvo" bio pod vlašću zapadnoevropskih vladara i ratnika-sveštenika (vitezova), dok su Arapi pokušavali da iz njihovih ruku preotmu plen (odnosno bogatstva, koja su i bila glavni razlog tolikog interesovanja Starog sveta za te krajeve) – te iako su Templari poznati prvenstveno kao dobri graditelji, ipak im se ne može pripisati zasluga za "projekat Lalibela", prosto zato što pomenute crkve nose isuviše lokalnih obeležja, tipičnih za period Aksumskog carstva, da bi bile zamisao zapadnoevropskih graditelja! Ništa, dakle, od sveprisutnog (iako isuviše nametljivog) uverenja da je sve što je vredelo bilo evropskog (civilizovanog) porekla, i da ostatak sveta (a to, znači, njegov "primitivni" deo) nije mogao imati građevine ili spomenike od neke iole veće vrednosti, a kamoli takvog dometa! Pada u vodu teorija da zaostala Afrika nije počela da živi dok nije došla u kontakt sa belim čovekom (i njegovom naprednošću).

Spomenici vremena i čuvari prošlosti

Da, bojali su se Afrikanci (pogotovo ako su bili hrišćani, pravoslavci) muslimana i Saladina, vojskovođe koji je daleke 1187. godine zauzeo Jerusalim, otevši ga iz ruku zapadnjaka. Da, Etiopljani su stvorili posebnu civilizaciju, odnegovanu na sumnjičavosti prema strancima i nepoverenju prema svemu što je novo, odnosno drugačije. I da, bili su primorani da se povuku i "začaure" u sebe same, ali baš zato – nisu imali kome da se okrenu niti gde da traže uzore, sem u sopstvenim snagama, u svojoj prošlosti. Tako su u svoje crkve preneli već poznate elemente, uobičajene za graditeljstvo Aksumskog carstva – u vidu ukrašavanja fasada tako da kamen podseća na drevnu gradnju kuća od kamena sa drvenim gredama. Fasade pojedinih crkava imaju, tako, isklesana horizontalna polja, da dočaraju takav način gradnje (koji imitira kuće sa gredama), kao i tavanice, koje su kod većine crkava nisko postavljene, sa polukružnim svodom iznad glavnog broda. Sve su crkve rađene po uzoru na ranohrišćanske bazilike. Neke su sa spoljnim holom za sakupljanje vernika (pripratom), glavnim brodom i bočnim brodovima, izdvojenim stubovima ili polustubovima (pilastrima), sa arkadama i ukrasom u vidu slepih (zatvorenih) prozora ili pravih otvora koji propuštaju svetlost. Neke su potpuno monolitne, odnosno izdubljene iz stene (uz samo jedan deo – obično krov ili temelj – koji ih vezuje za kamenu gromadu), dok su druge samo delom od nje odvojene (na primer fasadom, koja je vidna, za razliku od ostatka crkve, koji je sa tri strane spojen sa okolnom stenom). Nigde drugde na svetu nisu crkve građene na takav način – dubljenjem iz stene, niti su monolitne! Čitava naseobina je jedinstvena po zamisli, gradnji i veštini izrade!

U rekonstrukciji "Jerusalima" išlo se do kraja, te tako Lalibela ima: reku Jordan (rečni tok koji buja tokom kišne sezone), Adamov grob, Maslinovu goru (obližnje brdo), Golgotu, brdo Tabor… i mnoge druge reminiscencije na taj drevni jevrejski grad. Po jednoj teoriji, kralj Lalibela je jednom prilikom išao na hodočašće u Jerusalim, gde je videvši njegove znamenitosti, rešio da ih prenese svom narodu, znajući pritom da isti živi u teška vremena i da neće ići na put koji je on lično imao prilike da sprovede.

U samoj skupini oko mesta Lalibela, nalazi se 11 crkava, grupisanih u dve grupe (severno i južno od "reke Jordan"), izdubljenih u steni, tako što se (kako se pretpostavlja) prvo dubila jama/prolaz, zapravo hodnik oko crkve, nakon čega je bilo moguće iz stene otkidati deo po deo crkava, zid po zid, dubeći na kraju u njima otvore za vrata i prozore, krovove, klešući ukrase itd. Najpoznatija (i jedina takva u svetu) je crkva Sv. Đorđa (Bet Georghis), u obliku potpuno slobodnog grčkog (jednakokrakog) krsta, oivičena uskim prolazom/hodnikom. Na krovu je ukrašena uklesanim trostrukim krstom (udubljenim jedan u drugom), a u unutrašnjosti ima ostatke srednjevekovnih fresaka i klesanog ukrasa, u vidu reljefa i skulptura. To je najlepša i najelegantnija građevina Lalibele. Izdvojena je od ostalih, a kaže sa da ju je kralj Lalibela sagradio na zahtev Sv. Đorđa lično, inače zaštitnika Etiopije, koji se u punoj ratnoj opremi pojavio na belom konju pri kraju izgradnje naseobine, tražeći da se sagradi i bogomolja posvećena njemu. Najveća crkva je Medane Alem (Medhane Alem/crkva Sv. Spasa, dimenzija 33,7 sa 23,7 i visine 11,5 m), takođe skoro potpuno slobodna, kao i Beta Geneta Marijam (Beta Ghenetta Mariam/crkva Sv. Marije) i Beta Emanuel (Beta Ammanuil/crkva Sv. Emanuela). Sveti Spas sa svojim spoljašnjim sistemom stubova i nisko postavljenim krovom, podseća na starogrčke hramove. U prvoj skupini su: Beta Medane Alem, Bet Maskal (crkva Sv. Krsta), Bet Danagel (Danaghel – Crkva mučenica), Bet Debre Sina (Crkva na brdu Sinaj), kapela Selasije (Selassie – Sv. Trojstva) i Bet Golgota (Golgotha, Crkva Golgote), kao i Adamov grob. U drugoj skupini su Abba Libanos, Bet Gabriel/Rufael (Sv.Gavrilo i Rafael/Arhanđeli), Bet Mercurios, (Sv. Merkurije), Sv. Emanuel i kapela Betalehem (Vitlejem). Većina crkava ima (kao i sve hrišćanske bazilike), orijentaciju zapad-istok, s tim da je glavni ulaz u crkvu sa zapada, a na istoku je najsvetije mesto – oltar. Sve su crkve povezane dugim, uskim i mračnim podzemnim tunelima, a neke i prolazima/hodnicima, izdubljenim tako da predstavljaju bočne ivice dvorišta oko njih. Tu je i par mostova od kamenih "brvana", sa nazubljenom ogradom, zaobljenih završetaka, tako da se pretpostavlja da je to bio prilaz kraljevskoj palati. Jedna od crkava je, izgleda, služila kao sudnica. Povrh svega, građevine su tehnički tako izvedene, da se krovom, olucima i ostalim pratećim elementima savršeno uklapaju u nagib kosine na kojoj su izdubljene, te se tokom trajanja obilnih padavina za vreme kišne sezone (od kraja juna do početka septembra) voda bez ikakvih problema sliva u tunele/prolaze oko crkava, koji su u tu svrhu i napravljeni. U bočnim zidovima crkvenih dvorišta, ali i u samim zidovima nekih crkava, nalaze se male niše i udubljenja, koja su služila kao grobnice za sahranjivanje monaha, ili kao manje isposnice, za one najpobožnije. U grobnicama se može naći i poneka mumija kakvog davnog monaha, a u najsvetijem delu naseobine, sakriven od putnika-namernika, nalazi se i Lalibelin grob.

Čitava naseobina živi životom kakvim je živela od samog svog početka. Smenjuju se naraštaji monaha, sveštenika i đakona, koji tu provode svoje pobožne zemaljske dane u miru i molitvama. Veoma je impresivno biti u blizini crkava u zoru, pri izlasku sunca, kada se obavlja prva jutarnja molitva, uz prateći zvuk raznoraznih doboša i udaraljki, pokretnih zvona i klepala, kao i uz pojanje sveštenika i vernika. I svaki dan – tako; isti obredi, uz ponavljanje drevnog rituala, koji u sebi čuva prastare misterije i tajne, koje se prenose sa kolena na koleno. Tu su i godišnja hodočašća, kada se iz okolnih sela u crkve slije i oko 50.-60.000 vernika, na proslavu.

Izuzetan događaj je proslava Hristovog krštenja (zvanog Timkat – Epifanija, koja se obeležava 19. januara). Tada se, uz živopisne plesove, igre i pesmu, iz crkava iznosi Tabot (kopija starozavetnog Kovčega zapovesti), koji se blagosilja i uvek prenoći na otvorenom. Praznik traje tri dana; moli se; sveštenici blagosiljaju; idu procesije đakona u svečanim purpurnim i zlatom opšivenim odorama, a vernici se krštavaju. Sličan doživljaj je i za Božić (koji se obeležava 7. januara) i u vreme Uskrsa.

Na ovom svetom mestu se, u jednom od crkvenih dvorišta, nalazi i kameni bazen za čiju vodu kažu da je sveta, i da nerotkinjama koje se u njoj okupaju, pomaže da dobiju zdrav porod.

Inače, u samim crkvama ima puno relikvija, u vidu raznoraznih krstova (od drveta ili srebra, ponajviše, i to različitih veličina), kao i iluminiranih (oslikanih) rukopisa, apokrifnih spisa (izmišljenih svetačkih životopisa), biblija i drugog. Tu je i mnoštvo sitnih predmeta, svakojake namene. U jednoj od crkava je stub prekriven gazom, jer ga je, kažu, dotakao Isus Hrist, kada se jednom prilikom ukazao Lalibeli, te su u njega utkani prošlost, sadašnjost i budućnost (takozvani Amd/Duša), a pokriven je zbog toga što čovek ne podnosi da gleda istini u oči.

Mnogi delovi fresaka i drugih slika skinuti su i odneseni u Nacionalni muzej u glavni grad – Adis Abebu, na restauraciju, a u jednom od svetilišta je i ogromni posrebreni krst visine od oko 7 metara, koji ima čudotvornu, pre svega isceliteljsku, moć – a koji je pre par godina bio ukraden i prodat jednom kolekcionaru u Belgiji, ali je vraćen na svoje mesto.

Prvi zapadnjak koji je video ovo čudesno mesto bio je, inače, portugalski sveštenik, Fransisko Alvarez, koji je 1521. u te krajeve stigao sa ciljem da preobrazi "nevernike", ali je zanemeo kada je video gde je stigao – i vratio se neobavljena posla!

Današnji posetioci treba da znaju da je do pre petnaestak godina, putovanje u Lalibelu bilo čitava mala avantura, sa letenjem malim avionima, uz sletanje na zemljanu pistu, ili uz višesatno truckanje autobusom po džombastom putu, nakon čega je uvek sledilo jahanje na mazgama, u trajanju od nekoliko sati. Od pre par godina stanje je poboljšano – izgrađen je novi aerodrom; nacionalna avio-kompanija ima dnevne letove za to područje iz prestonice; putevi su mnogo bolji, a hotela i restorana različitih kategorija ima više nego dovoljno. Civilizacija je i ovde stigla na vreme! Zato, požurite – da uhvatite još poneki trag "neiskvarene davnine".

Piše Irene Karađole (Izvor: Travel Magazine)

Izvor:B92

Izvor: B92 PUTOVANJA