Bivša prestonica Japana, danas je najzanimljiviji, najprivlačniji, najposećeniji grad ove zemlje, što će reći, centar stranog, ali i domaćeg turizma, a istovremeno i sedište drevne kulture.

 

 

Svetski putnik će primetiti da Kjoto sa svojih ne mnogo manje od dva miliona žitelja ostavlja utisak impozantnog urbanog naselja kako se, s obzirom na sačuvane ostatke prošlosti, malo gde može naći, a pesnici su ga odavno nazvali izložbom večite lepote i biserom Japana.

S pravom. Iz vremena kada je bio sedište dvora, od osmog do 19. veka, u njemu je sačuvano više od 1.500 budističkih i 200 šintoističkih hramova. Takođe, Kjoto je centar tkačke industrije svile i brokata, kao i jednog starog umetničkog zanata koji proizvodi veoma kvalitetne i prekrasne predmete od kamena i porcelana, od laka i bronze, a isto tako i krčage, bokale i lutke (od kojih se bar jedna, makar najmanja, mora kupiti).

Kjoto… Ime izvedeno iz prvobitnog prestoničkog naziva Uda s poetskim nadimkom Hajn-Kio, što znači „grad mira\", i danas je stanište spokoja i lepih odnosa među žiteljima koji svi, bez obzira na stepen obrazovanja, do tančina znaju sve znamenitosti svog grada.

– Nemojte propustiti da posetite Kinkokuji hram, ili Zlatni paviljon, kako ga stranci zovu – rekla nam je jedna 13-godišnja devojčica koja je, s nekoliko svojih drugarica, prišla našoj grupi utonuloj u razgledanje hrama Niši Honganji iz 13. veka, najlepšeg primera, kažu budističke arhitekture uopšte. – Ali 1955. Zlatni paviljon je po drugi put sagrađen, tačno u stilu originalne zgrade iz 14. veka – nastavila je – jer je pet godina ranije izgoreo u velikom požaru… Kakva šteta koja je, ipak, brzo i do sitnica odstranjena! Divno, zar ne?!

Svaka čast, devojčice, svaka čast tvojoj, odnosno japanskoj školi koja uči đake nacionalnoj istoriji, i to dosta podrobno, što nije uvek i svuda slučaj…

O mnogim drugim ne manje važnim hramovima pričao nam je naš japanski domaćin istoričar Masao Jamamoto. Ali znajući znatiželju stranaca, on nije propustio da nam kaže ni ponešto o sadašnjem trenutku. I pri tome naglasio da Japan ne teži da se pošto-poto izjednači s nekim drugim, dalekim naprednim kulturama, da Japanci, više od novina i mode, cene i tradiciju svoje svakodnevice. Recimo, i dan-danas morate, ulazeći im u kuću, skinuti cipele i obuti papuče spremne za goste. A ako se desi da stupite u sobu čiji je pod prekriven posebnim tepisima od trske i slame zvanim tatami, nisu dozvoljene ni papuče: samo bosa ili u čarapu odevena noga sme da stane na njih. I tako, vekovima…

Autorka: Nada Mijatović
Izvor: Danas,B92

Izvor: B92 PUTOVANJA