Danas, za Alma Atu kažu da je najkosmopolitskiji grad u centralnoj Aziji, i da nije kosookih lica svuda oko vas, mogli biste pomisliti da i niste tako blizu kineske i kirgistanske granice, u podnožju impresivnih snežnih vrhova Zailjiski Alatau, već nekoliko hiljada kilometara zapadnije.

 

                                 Alma Ata, Kazahstan

Po pristizanju poziva za učešće na Evroazijskom medijskom forumu (http://www.eamedia.org), koji se održava po peti put u Alma Ati (na kazaškom Alma Ata znači "otac jabuka"; grad je poznat po svojim jabukama), bivšoj prestonici na krajnjem jugoistoku Kazahstana, ali još uvek finansijskom, poslovnom i kulturnom centru zemlje, nisam se mnogo razmišljao da ga prihvatim. Nikada nisam bio u ovom delu sveta i o njemu malo toga znam, osim opštih mesta i stereotipa iz dnevnih novina. Predsednica organizacionog komiteta Evroazijskog medijskog foruma jeste Dariga Nazarbajeva, kćerka predsednika Kazahstana Nursultana Nazarbajeva, što je bio dodatni motiv za dalek put, jer sam iz jednog ranijeg članka o Darigi u kanadskom listu "Globe & Mail" saznao, pored činjenice da je doktor političkih nauka i operska pevačica, da kontroliše najveću medijsku holding kompaniju u zemlji "Habar", te da "u čemu god da se oproba, u tome obično i uspe". Nekako, paralele sa onim što smo mi proživeli nameću se same.

Predsednik Nazarbajev, najuticajnija ličnost u Kazahstanu od 1989, na poslednjim predsedničkim izborima, održanim početkom decembra prošle godine, stekao je pravo na novi sedmogodišnji predsednički mandat, osvojivši 91,15 odsto (sic!) glasova, prema konačnom izveštaju centralne izborne komisije. Nakon raspada Sovjetskog Saveza 1991. i osamostaljenja Kazahstana, predsednik Nazarbajev upravlja zemljom čvrstom rukom. Mnogi kritikuju njegov autoritarni stil vladanja, ali na Zapadu ima i onih koji ga poštuju jer je obezbedio relativno ravnomeran razvoj zemlje, očuvavši stabilnost i visoku stopu privrednog rasta u jednom varljivom okruženju unutar regiona koji je, doduše, bogat prirodnim resursima, i to prevashodno naftom i gasom. Neki analitičari smatraju da bi predsednikova kćerka Dariga mogla naslediti oca, no, to je još uvek na dugom štapu, imajući u vidu komplikovane odnose unutar vladajuće elite u Kazahstanu.

Ričard Holbruk uoči prve sesije Evroazijskog medijskog foruma u Alma Ati

Evroazijski medijski forum

Dovoljno je bilo pogledati impresivan spisak uticajnih govornika, učesnika i gostiju iz sveta – među kojima posebno zapadaju za oko imena istaknutih predstavnika američkog establišmenta, nama dobro poznatog Ričarda Holbruka, pa Ričarda Perla, bivšeg predsednika Komiteta za politiku odbrane u Bušovoj administraciji, te specijalnog predstavnika generalnog sekretara NATO-a za Kavkaz i centralnu Aziju Roberta Simonsa, i mnogih drugih – da bi se shvatilo kako Kazahstan vodi prozapadnu politiku, trudeći se, doduše, da pri tome očuva i podršku Rusije.

Posebno je zanimljivo zvučala tema poslednjega panela trećeg dana konferencije – "Gde je granica između humora i uvrede?", na kome je trebalo da se govori o Boratu Sagdievu (navodno kazahstanskom novinaru, a zapravo jednom od likova britanskog komičara Saše Barona Koena) i incidentima u muslimanskom svetu izazvanim karikaturama proroka Muhameda u evropskoj štampi. Pomislio sam da bi u svom govoru na prepodnevnom panelu pod nazivom "Izgradnja nacija – ostvarljiv cilj ili kolonijalni san" ("nation building", iliti "izgradnja nacija" je nesretan termin koji su skovali Amerikanci, ali verovatno je bolje shvatiti ga kao izgradnju institucija u zemljama opustošenim ratom), mogao pomenuti Borata Sagdieva u uvodu, ali sam brzo odustao, shvativši da bi ljubazni domaćini to mogli primiti kao uvredu.

Na prijemu za učesnike konferencije u sali Abaj opere i baleta, Alma Ata

Na forumu B92 krajem prošle godine vodila se živa rasprava o Boratu, nakon njegovog nastupa na dodeli MTV nagrada u Portugalu i zvaničnog protesta kazahstanskih vlasti, koji je potom usledio. Pretpostavka je da je Saša Baron Koen odabrao Kazahstan kao zemlju porekla trenutno svog najpopularnijeg lika sasvim slučajno. Mogao je to biti i bilo koji drugi -stan – Kirgistan, Uzbekistan, Turkmenistan, Tadžikistan… – o kojem običan svet u Evropi i Americi uglavnom ne zna ništa, zbog čega sve što Borat ima da kaže glatko prolazi. Kada pogledate neke Boratove reality skečeve, ako ih tako možemo nazvati, mada su neki uistinu urnebesno smešni, lako uočite kako Koen povremeno ipak prelazi tanku crtu između humora i uvrede. Pogotovo ako ste Kazahstanac.

Jedan od moderatora na skupu u Alma Ati, profesor iz Hong Konga, pročitao je poruku koju je dobio od svog četrnaestogodišnjeg sina koji mu piše da obavezno pozdravi Borata i prenese mu da bi voleo da ga upozna. Sa sličnim komentarima ispratili su i mene moj četrnaestogodišnji sin i starija kćerka. Ipak, na samoj konferenciji, tokom panela koji je mogao biti najzanimljiviji, malo se pričalo o samom Boratu i reakcijama javnosti u Kazahstanu. Verovatno su se i gosti konferencije i govornici ustručavali da zakorače na taj klizav teren, imajući u vidu moguću osetljivost domaćina. Za mnoge od njih fenomen Borat predstavlja ozbiljan problem u kontekstu napora (i poprilične količine novca) koje Kazahstan ulaže da kreira dobar imidž zemlje na Zapadu kao ključne i najprosperitetnije zemlje centralne Azije, koja uz to ima i dobre odnose sa Rusijom. Treba reći da od petnaest miliona stanovnika ove ogromne zemlje (2,7 miliona km2) oko 30 odsto čine etnički Rusi, kao i da je ruski kulturni (i svaki drugi) uticaj veoma snažan i primetan svuda.

Organizatorka konferencije Dariga Nazarbajeva daje repliku

Ovaj panel je veoma nezgrapno vodio jedan nadobudni moderator, kazahstanski novinar koji se nije bavio suštinom, te je odlična tema otišla niz vetar. Jedina svetla tačka bio je drugi kazahstanski novinar, Sejdahmet Riskozauliev, koji se javio za reč i izneo vrlo jasnu ideju: "Umesto da tog čoveka kritikujemo, treba da mu odamo priznanje. Ceo svet zahvaljujući njemu zna sada za Kazahstan. Treba da ga pozovemo da dođe u našu zemlju, i da ga odlikujemo". Preuzmite Real video: stream | download (6.5mb)

Pobrao je aplauz. Ipak, stekao se utisak da je ova diskusija, kao i u još nekim panelima, isuviše uglađena i u rukavicama. A upravo ovaj panel je bio velika, a propuštena, šansa da se odmereno, ali na duhovit i zabavan način, završi sama konferencija.

Hladni rat u Alma Ati

U okviru panel diskusije gde sam nastupao ("Izgradnja nacija – ostvarljiv cilj ili kolonijalni san"), govorila je i Seška Stanojlović iz "Vremena". Tu su bili i Dara Rašid iz Iraka (Kurdistan) i Masud Kijam, mladi novinar avganistanske televizije "Tolo" . Svi za jednim stolom. A za drugim su sedeli Ričard Perl (SAD), moderator Ginter Knabe (diplomatski dopisnik Deutsche Wellea iz Azije), Filip Seib (univerzitetski profesor novinarstva iz SAD), ambasador Robert Simons (specijalni predstavnik generalnog sekretara NATO-a za centralnu Aziju i Kavkaz) i Vitalij Tretjakov (glavni urednik lista "Moskovskoje novosti", Rusija).

Na početku svog izlaganja primetio sam, slučajno ili ne, da na jednoj strani sede "bombarderi", a na drugoj – "bombardovani" (Irak, Avganistan i Srbija). Na to je – istog trenutka – kao oparen skočio kolega Tretjakov, energično gestikulirajući, tvrdeći da on nije iz te "bombarderske" ekipe. Moderator je, prethodno, zaboravio da predstavi Tretjakova dok je navodio imena svih ostalih učesnika panela. Za moskovskog urednika kap je očito prelila čašu kad se Ričard Perl u svom uvodnom govoru osvrnuo na Rusiju, pomenuvši ozbiljne probleme sa slobodom govora i demokratskim standardima. Tretjakov je najzad dočekao svojih pet minuta, dobio je reč, i osuo drvlje i kamenje po Americi, optužujući je za licemerje, dvostruke standarde i kršenja i ljudskih prava i međunarodnog prava, ne zaboravivši, naravno, da pomene i Gvantanamo, Abu Graib, NATO bombardovanje 1999. godine… i još mnogo štošta. U tom trenutku, panel se raspao u vrtlogu verbalnog hladnog rata u kome su govornici iz Rusije i Amerike, kao i učesnici iz publike, svrstavši se na rusku ili američku stranu, razmenjivali niske udarce, optužujući jedni druge za sva zla ovoga sveta. Mi, "bombardovani", ostali smo nemi posmatrači, očekujući da bi se u svakom trenutku mogli ponoviti nadrealni incidenti iz istorije hladnog rata na sednicama Generalne skupštine Ujedinjenih nacija koje je Hruščov prekidao lupajući svojom cipelom po stolu u znak protesta. Pobednika u ovom odmeravanju velikih sila nije bilo, iako je u publici, makar se tako činilo, bilo više onih koji su navijali za Tretjakova.

                Cetralni gradski trg u Alma Ati i spomenik nezavisnosti

Mediji i opozicija u Kazahstanu

Ričard Perl se sastao sa predstavnicima opozicije, i tom prilikom im je rekao kako je njihov glavni problem to što nemaju jasan politički program. To me je podsetilo na situaciju u kojoj se nalazila opozicija u Srbiji u godinama nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, kada je Milošević za Zapad predstavljao "garant mira na Balkanu". Tada sam u intervjuu za "Njujork tajms" izjavio kako "američki zvaničnici ignorišu demokratske inicijative, opozicione stranke, nevladine organizacije i nezavisne medije", navodeći u prilog tome kako se Ričard Holbruk, koji je najčešće dolazio u Srbiju, najmanje sretao sa predstavnicima demokratske scene. To je, očito, "previše primio k srcu", te je insistirao na susretu već po svom sledećem dolasku u Beograd. Iako sam bio gotovo nepokretan zbog bolova u leđima, bukvalno su me odneli do američke rezidencije, gde je bio pripremljen trosed na kome sam mogao da ležim kako bih razgovarao sa Holbrukom. On me je tada pitao s kim to da razgovara ako ne sa Miloševićem, želeći zapravo da kaže kako nema nikoga ozbiljnog u srpskoj opoziciji, te da opozicija nema jasnu političku platformu. Rekao sam mu da je dobro što nema samo jednog opozicionog lidera s kojim bi razgovarao, već raznovrsnu opozicionu scenu koju treba objediniti, a njenu snagu uvećavati. Ne bih rekao da se previše obazirao na moj odgovor.

Sada sam stekao utisak da su opozicija i nezavisni mediji u Kazahstanu možda u još težem položaju. Od preko trideset nezavisnih novina ostalo ih je samo četiri – i to nezavisnih nedeljnika koji se štampaju u formatu dnevnih novina. Više nema nezavisnih radio i televizijskih stanica. U parlamentu nema ni opozicije. Zapravo, na poslednjim parlamentarnim izborima u septembru 2004. samo je jedna opoziciona stranka uspela da osvoji 1 (i slovima: jedan) poslanički mandat, ali ga nije koristila iz protesta zbog, kako tvrdi, "lažiranih izbora".

                 Predusretljive Kazakinje iz pratećih službi EMF-a

Najstarija predsednikova kćerka Dariga kontroliše preko 80 odsto medijske scene. Prema rečima jednog nezavisnog kazahstanskog novinara, u protekle dve godine nastradalo je u sumnjivim automobilskim nesrećama šest njegovih kolega. U februaru se dogodilo ubistvo jednog opozicionog političara, bivšeg ambasadora Kazahstana u Rusiji od 2002. do 2003, i nekada bliskog saveznika predsednika, kao i njegova dva telohranitelja. Zanimljivo je da je upravo ubijeni Altinbek Sarsenbajev bio lider stranke "Ak Žol" (Svetli put), koja je osvojila jedini opozicioni poslanički mandat na poslednjim opštim izborima. Dariga Nazarbajeva je javno optužila tajnu službu za ubistvo. Vođa specijalne jedinice tajne policije morao je da podnese ostavku. Međutim, pojavile su se i optužbe da je, navodno, Rahat Alijev, muž Darige Nazarbajeve, umešan u ubistvo. Bivši zamenik šefa KNB-a (naslednika sovjetskog KGB-a, kazahstanske tajne policije) i aktuelni ambasador Kazahstana u Austriji, to demantuje, tvrdeći da se radi o "prljavoj kampanji nekih iz državnog vrha protiv njega i drugih poznatih ličnosti u Kazahstanu". Očito je borba za prevlast unutar vladajućih krugova žešća i zanimljivija nego što su to sukobi sa opozicijom koja se nalazi na marginama.

Na samoj Evroazijskom medijskom forumu nije bilo ni reči o medijskim slobodama i situaciji u Kazahstanu. Jedino je tokom rasprave poslednjeg dana na prepodnevnom panelu o "izgradnji nacija", to pitanje iz publike postavila Margaret Vord, novinarka irskog javnog servisa RTE, usred žestokog verbalnog "hladnoratovskog rusko-američkog obračuna", ali se na to potom niko nije ni osvrnuo.

"Imidž je sve"

Kazahstan želi da poboljša svoj međunarodni imidž i postane primamljivo odredište za investitore iz celog sveta. Prosečna godišnja stopa privrednog rasta od 2001. dostiže skoro ("kineskih") 10 odsto. Bruto društveni proizvod po glavi stanovnika praktično se udvostručio u odnosu na 2003, kada je iznosio 1.700 američkih dolara. U 2005. dostigao je 3.370 dolara. Direktne strane investicije su sa 24 milijarde dolara porasle do ogromnih 37,2 milijarde u 2005. Značajan deo otpada na naftnu industriju jer ova ogromna zemlja, sa relativno malobrojnim stanovništvom, poseduje neke od najvećih neistraženih rezervi nafte u svetu. Ona već jeste ključno regionalno središte i najbogatija zemlja centralne Azije.

Jedan od dobrih načina za promociju Kazahstana svakako jesu i velike raskošne konferencije, poput Evroazijskog medijskog foruma, na kojima se pojavljuju bivši i još uvek aktuelni svetski političari, lobisti, poslovni ljudi, uticajni novinari i mnogi drugi. Medijski partneri ove konferencije bili su "International Herald Tribune" i "CNN". Očito svi pronalaze neki svoj interes, a Kazahstan tu dobija najviše. Već sada se reklamira veliki dvodnevni junski skup u Alma Ati o investicijama u Kazahstanu, čiji će domaćin biti upravo "International Herald Tribune". Takođe se promoviše i velika konferencija o mogućnostima za investicije u ovoj zemlji koja će se održati na jesen u Londonu. Više o svemu tome možete pronaći na veb sajtu kancelarije Američke privredne komore u Kazahstanu – http://www.amcham.kz/. Neke od naših firmi prisutne su u Kazahstanu, poput Energoprojekta, koji gradi stanicu budućeg metroa u Alma Ati, stambenu zgradu u gradu Atirau (zapadni Kazahstan, u blizini Kaspijskog mora), kroz koji prolaze naftovodi ka ruskim gradovima Samara i Novorosijsk, i poslovni i tržni centar u luci Aktau (Kaspijsko more).

Pri organizaciji ovakvih skupova Kazahstanci ništa ne prepuštaju slučaju, već angažuju proverene profesionalne britanske ekipe stručnjaka za odnose sa javnošću i pripremu konferencija. Nema sumnje da Kazahstan plaća i usluge uticajnih lobističkih firmi. Utisak je da sve ovo nije incident, već strateški osmišljen dugoročni koncept koji već donosi željene rezultate. Možda bismo i mi mogli nešto iz toga da naučimo bez obzira što se ispostavilo da Milošević nije našao nova nalazišta nafte u Srbiji, kako je to svojevremeno tvrdio kada je malo energičnije zagrebao petom zemlju tokom posete Turiji u Vojvodini.

Tamo i natrag

Nemačka Lufthansa jedan je od retkih svetskih avioprevoznika koji ima redovne letove, uglavnom iz Frankfurta, za sve bitne destinacije u centralnoj Aziji. Nekih 1.000 kilometara do Frankfurta možete prevaliti za dva sata, zahvaljujući ranom jutarnjem letu iz Beograda. Do Alma Ate vam preostaje još 5.000 kilometara, i na to ćete potrošiti dodatnih 6,5 sati, ne računajući čitavo prepodne koje ćete provesti na frankfurtskom aerodromu do poletanja. Na samom aerodromu ne možete a da ne primetite kako je Lufthansa obojila noseve svojih aviona kao fudbalske "bubamare". Čim stignete u Nemačku, najpre ćete primetiti da je sve u znaku predstojećeg svetskog prvenstva u fudbalu.

Na jednom od najfrekventnijih svetskih aerodroma svuda možete koristiti bežični pristup internetu (Wi-Fi hot spots) ako ste spremni da za to zadovoljstvo izdvojite popriličnu sumu. Lufthansa vam takođe nudi širokopojasni internet u nekim svojim Boingovim avionima, ali ne i u velikim Erbasovim avionima koji lete na liniji ka Alma Ati.

Vremenska razlika (u odnosu na naše centralnoevropsko vreme) je 5 sati, pa ćete u Alma Atu sleteti oko ponoći po lokalnom vremenu. Kada vas probude u 8 sati sledećeg jutra, bićete još uvek grogi jer vaš biološki časovnik, koji, nažalost, ne možete tako lako doterati, pokazuje da je zapravo 3 sata po ponoći (srednjoevropsko vreme). Možete putovati i preko Istanbula. Na tamošnjem aerodromu se kraće čeka let za Alma Atu, ali svakako stižete veoma kasno.

Kazahstanska viza košta 10 dolara. U Beogradu je nećete dobiti pošto se najbliža kazahstanska ambasada nalazi u Budimpešti. Ipak, ukoliko imate pozivno pismo (koje vam može poslati i kazahstanska turistička agencija), dobijanje vize na aerodromu u Alma Ati je formalnost.

Bedeker "Lonely Planet"-a o centralnoj Aziji može biti koristan, pogotovo ako ste nabavili neko svežije izdanje, makar iz 2004. godine. Kazahstan se veoma brzo menja, i tek kad pokušate da pronađete adresu u Alma Ati koje više nema, shvatite koliko su bitne ažurirane informacije.

Planine Zailjiski Alatau koje s juga oivičavaju Alma Atu

Dolar je glavna strana valuta, ali ćete bolje proći razmenjujući evre za lokalnu valutu (tenge), pošto je kurs za evro nešto povoljniji. Ako zanemarite skupi avionski prevoz (što baš nije lako – radi se o popriličnoj sumi), u Alma Ati nećete potrošiti previše jer su cene u proseku niže nego u Beogradu. Naučite makar osnovne fraze na ruskom jer vam drugi jezici (ni engleski!) neće biti od velike pomoći. Osim ukoliko ne odete u neko od mesta gde zalaze Evropljani i Amerikanci koji borave duže u Alma Ati. Srećom, na ruskom se "pivo" kaže isto kao i na srpskom, pa nećete ostati žedni. Još bolje – zapamtite magičnu reč "Derbes". To je najbolje pivo lokalne almatinske pivare. Odmahnite glavom ako vam ponude "Alma Ata" i "Irbis".

Kosmopolitska "prestonica" centralne Azije

Široki ogromni bulevari i ulice koji se seku pod pravim uglom očito su ostavština ruskog kolonijalnog uticaja iz carističkog doba i sovjetske imperije. Danas, za Alma Atu kažu da je najkosmopolitskiji grad u centralnoj Aziji, i da nije kosookih lica svuda oko vas, mogli biste pomisliti da i niste tako blizu kineske i kirgistanske granice, u podnožju impresivnih snežnih vrhova Zailjiski Alatau, već nekoliko hiljada kilometara zapadnije.

Nastavlja se…

Veran Matić, glavni i odgovorni urednik B92, i Vladimir Brašanac, B92

Izvor: B92 PUTOVANJA