Drugačija Indija: Peling u Sikimu

                              Photo: Nomad Tales / Flickr

Večerali smo na prostranoj terasi hotela. Vlasnici su bili identični blizanci Dipesh i Dipen, poreklom iz Nepala. Ispostavilo se da su dalji rodjaci Stephanynog muža. Pričali smo, lagano ispijajući nepalski alkoholni napitak TOMBU, u velikim drvenim čašama, sa drvenom slamkom. Sastojao se od semenki neke čudne biljke, preko kojih se ulivala vrela voda, koja je dovodila do fermentacije. Polupijani i veseli, pričali smo dok glave nisu počele nekontrolisano da nam padaju u tanjire.

Naspavani i raspoloženi, odmah posle doručka smo krenuli do manastira na drugom kraju grada. Na ulazu u dvorište su se prodavale ulaznice. Cena je zavisila od zemlje iz koje su posetioci. Ne sećam se cene koju sam platila, sasvim sigurno nije bila opterećenje za moj budžet. Pored manastira je bila drvena kućica, sa raznobojnim cvećem na balkonima i prozorima. Izgledala je kao kućica Crvenkapine bake. Tu su živeli sveštenici.

Iz manastira smo se uputili prema ruševinama starog grada i kraljevske palate, gde je nekada bio glavni grad Sikima, koji su Nepalci u četrnaestom veku sravnili sa zemljom. Ostali su samo obrisi onoga što je nekada bila veličanstvena gradjevina. Oko ostataka palate je bila uredno podšišana trava i cveće. Prošetali smo do novoizgradjenog, ekskluzivnog hotela i popili čaj u prelepoj bašti, sa japanskim ribnjakom i malom fontanom u sredini. Hotel je bio izgradjen u viktorijanskom stilu i radovi su još trajali. Bata je hteo da vidi kako izgledaju sobe, pa je usput upoznao vlasnika, Engleza, veoma ponosnog na ono što je stvorio. Poveo nas je u razgledanje. Izgledalo je skupo i blještavo. Englez je sa strašću opisivao svoju viziju, koja je polako postajala stvarnost. Ostali su sitni radovi i otvaranje hotela je bilo izvesno za dva, tri meseca. Njegova žena, Nepalka ga je bespogovorno pratila.

Po povratku u hotel su nas čekale tombe. Dipen je prebirao prstima po gitari i tiho pevušio nežne melodije na nepalskom jeziku. Tri momka koji su radili u kuhinji su završili posao i pozvali smo ih da sednu sa nama. Medju njima je bio dečak, Subash, prelepog osmeha i bistrih očiju. Imao je četrnaest godina, ali je zbog sitne gradje izgledao mnogo mladje. Dipesh i Dipen su ga bukvalno našli na ulici, četiri godine ranije. Bio je siroče i beskućnik. Sad je radio kod njih, oni su mu plaćali školovanje i davali džeparac. Uvek je bio veseo, voleo je da peva i imao je glas kao andjeo. U tim trenucima, izgledao mi je kao mali vilenjak iz bajke, previše lep i nevin da bi bio sa ovog sveta. Pitala sam se kako surova i nesrećna sudbina nije ispisala ružne tragove gorčine na njegovom licu. Kako posle svega što je preživeo, nije zaboravio da se smeje?

Narednog jutra smo Stephany i ja odlučile da pešačimo do Kechuperi jezera, udaljenog trideset pet kilometara. Dipesh nam je nacrtao mapu i odmah iz kreveta smo krenule put jezera, kako bismo se vratile u hotel pre mraka. Bata je pošao sa nama, medjutim kada je video strmu i klizavu stazu na koju smo skrenule sa glavnog puta (to je trebalo da bude prečica), vratio se nazad. Staza je u nekim delovima bila toliko klizava i vlažna, da nam je lakše bilo da sednemo i otklizamo do podnožja. Dok smo se spuštali, polako i oprezno proveravajući koliko je klizav kamen na koji treba da stanemo, grčevito se držeći rukama za granje, pored nas je proleteo stariji meštanin, sa ogromnom korpom punom voća na glavi, u plastičnim cipelama i u nekoliko koraka odskakutao do podnožja. Dok je nama svaki metar izgledao kao borba za život, on se brzo izgubio medju drvećem. Prolazili smo kroz mala planinska sela, gazile potoke i rečice, prelazile mostove napravljene od dve bambusove grane. Dipeshova mapa nam je govorila da treba da predjemo reku. Posle dva sata hoda kroz šumu, izašle smo na put i čule jasan zvuk vode koja teče. To nam je dalo podstrek. Znači da smo na dobrom putu. Umile smo se i osvežile na malom vodopadu pored mosta. Tu samo naleteli na momka i devojku koji su takodje bili u potrazi za jezerom. Imali su mapu sa sobom i sledili su strogo uputstva. Prešli smo most i sa glavnog puta smo Stephany i ja nasumice odabrale stazu koja nam je izgledala kao prečica. Momak i devojka su nastavili drugim putem. Sada nas je čekalo penjanje uz planinu, ali posle silaska koji smo jedva preživele, nismo se žalile na bilo kakve uspone. Kad se prisetim našeg planinarenja, nije mi jasno kako smo sve to izdržale, da se nijednom nismo požalile na umor, pri tom smo obe bile neiskusme ili bolje reći potpune neznalice kad je reč o planinama. Nepripremljena za takvu vrstu sporta, u starkama koje su odavno bile natopljene vodom, neprestano sam klizala i padala, ali zadivljena lepotom prirode koja nas je okruživala, opet ustajala i nastavljala dalje, ne osećajući bol, ni zamor. Pele smo se nekoliko sati bez stajanja, najbrže što smo mogle. Došle smo do vrha i pogledale u podnožje, prema reci koju smo prešli. Izgledala je kao tanka, jedva vidljiva linija. Skakale smo i vriskale od uzbudjenja:

"Popele smo se na vrh planine! Neverovatno!"

Staza koju smo pratile se povremeno gubila, a ponekad račvala u nekoliko pravaca. Nastavile smo put kroz planinu, uglavnom vodjeni intuicijom. Prolazili smo pored prelepih vodopada, niz koje se slivao otopljeni sneg sa Himalaja. Nismo imale sat, ali nam je ista intuicija govorila da pešačimo kroz planinu najmanje četiri sata, a nismo naišle ni na jednu kuću, ili bilo kakav znak ljudskog prisustva. Povremeno smo hodale po samoj litici, držeći se za travu, dok je ispod nas zjapio ponor. Bilo nam je jasno da smo promašile put i već smo potpuno izgubile nadu da ćemo stići na jezero. Ali nismo bile nimalo razočarane zbog toga. Kako da budemo? Videli smo najdivnija čuda koja priroda može da priredi.

Blatnjave i znojave, konačno smo nabasale na malo selo od nekoliko kuća, bez struje, sa česmom za vodu u dvorištu. Žena je hranila kokoške. Začudjeno je podigla glavu kad smo joj se obratili na engleskom. Nije nas razumela, ali je shvatila da tražimo put. Pokazala nam je rukom pravac i pošla za nama. Dok smo prolazili izmedju malih drvenih koliba, žena je kucala na sva vrata i prozore i vikala nešto na čudnom jeziku. Ljudi su izlazili iz kuća, smešeći se pozdravljali nas sklopljenih ruku. Uskoro je celo selo išlo iza nas u koloni. Ispratili su nas do puta i mahali nam sa brežuljka. Odmahivali smo im, dok nismo zamakli iza krivine.

Bile smo srećne što vidimo asfalt. Samo kad bismo još znale gde smo…. Posle sat vremena hoda, u nadi da ćemo sresti nekoga ko će nam reći gde se nalazimo, naišle smo na tablu: "DOBRO DOŠLI NA KECHOPERI!"

Neverovatno! Ipak smo na kraju izašle na pravi put. Ohrabrene, ubrzanim korakom smo nastavile dalje. Usput smo sretale decu u plavim školskim uniformama. Veseli i zadovoljni što upoznaju strance, rado su ćaskali sa nama. Svi su pešačili do škole, svaki dan, neki od njih i po petnaest kilometara.

Konačno, ugledali smo male prodavnice i kioske koji su bili znak da smo se sasvim približili jezeru. Sreli smo momka i devojku, sa kojima smo prešli most, mnogo sati ranije. Odmerili su nas od glave do pete. Bile smo iscepane, prljave, raščupane. Ipak se nisu pravili da nas ne poznaju. Ljubazno su nas pozdravili.

"Ćao! Kad ste stigli?"

"Evo sad. A vi?"

"Mi smo došli pre tri sata. Trebalo je po mapi da stignemo i ranije. Izgleda da je put duži nego što su ga oni prikazali." objasnio nam je mladić.

Ja nisam imala snage da bilo šta odgovorim. Odjednom me je sustigla iscrpljenost. Već je bio sumrak i požurile smo stazom, nestrpljive da vidimo jezero. Bilo je tu. Ušuškano u zelenilu, mirno i uspavano, dok su se poslednji sunčevi zraci ogledali u njemu. Postoji legenda koja kaže da su ptice čuvari tog jezera. Ako bi list sa drveta pao i narušio tu harmoniju, ptice bi doletele da ga izvade, kako bi površina uvek ostala glatka i čista. Uz stazu, do same vode su bili postavljeni točkovi molitve. Nismo sada imale vremena da ih sve zavrtimo. Padao je mrak i trebalo je pronaći prevoz do Pelinga. Uspele smo da se uguramo u džip sa ljubaznom i mnogobrojnom indijskom porodicom. Potanko su nas ispitali ko smo, odakle smo, da li smo udate (ako nismo, zašto), čime se bavimo mi, naši roditelji, braća, sestre, gde smo bili, kuda idemo… Neki put bi me zatekli sa pitanjem koje nije imalo veze sa prethodnim. Noć je uveliko pala kad smo se vratili u hotel. Dipesh i Bata, zabrinuti što se nismo vratile pre mraka, otišli su na jezero da nas traže. Iscrpljene, ali uzbudjene, prepričavale smo Dipenu i gostima koji su se tu zatekli, a koje nismo ni poznavali, o neverovatnom danu koji je ostao za nama. Dipesh i Bata su se vratili, pošto im je Dipen poslao poruku da smo stigle, žive i zdrave. Svaki je krivio onog drugog što je brinuo bez potrebe.

Osvanuo je vedar i sunčan dan, koji je savršeno oslikavao moje unutrašnje raspoloženje. U daljini su se caklili beli vrhovi Himalaja. Izgledalo je nestvarno. Za taj dan smo isplanirali odlazak u manastir u Tašidingu, udaljenom dva sata vožnje od Pelinga. Dve Nemice, čijih se imena ne sećam i Australijanac George su krenuli sa nama. Džip nas je dovezao do Tashedinga. Manastir je bio na vrhu brda, do kog je trebalo pešačiti manje od sat vremena. Stephany i ja smo se prve uspele na vrh. Ogroman prostor oko manastira su zauzimale stupe, sveta mesta. Bilo ih je na stotine, u svim veličinama. Zid koji ih je okruživao je bio ukrašen pločama, na kojim su bile ispisane mantre i slike iz Budinog života. Iza manastira je bila tenda od trske, sa malim oltarom postavljenim u sredini. To je bio atelje umetnika čije delo su te ploče bile. Obišla sam tri kruga oko manastira i zavrtela svaki od točkova za molitvu. Čitav prostor je odisao nečim, neobjašnjivim, što bih ja definisala kao sveto, a što je u meni izazivalo ogromno poštovanje i divljenje prema mestu na kom sam se nalazila. Još neko vreme, pošto smo napustili manastir, ostala sam zamišljena i ćutljiva, duboko ganuta osećajem koji je u meni izazvalo to neobično mesto. Obišli smo selo, koje je ličilo na Peling, osim što je imalo pijacu, na koju su lokalci bili veoma ponosni. Vratili smo se u Peling i na terasi razmenjivali utiske koje je na sve nas ostavio Tasheding. Pa, skoro na sve nas. Nemice su bile besne zbog dugog pešačenja i zbog cene prevoza od šest eura, a George je menjao mišljenje u zavisnosti od toga u čijem je društvu. Nama se beskrajno zahvaljivao na predivnom danu, koji nikada neće zaboraviti, a onda bi sa razumevanjem klimao glavom dok su se Nemice žalile na uludo potrošen veliki novac. Ostatak večeri smo proveli uz gitaru, tombu i Subashevu andjeosku pesmu.

Narednog jutra se Dipen ponudio da nas odvede do svete pećine u koju, po verovanju, samo dobri ljudi mogu da udju. Batu je zanimalo da li je put naporan.

"Ma, ne!"odgovorio je Dipen "dva sata lagane šetnje od manastira na brdu iznad Pelinga. Mala deca idu tamo."

Gorela sam od želje da vidim pećinu u koju samo dobri ljudi mogu da udju. Prethodne noći je padala kiša i put je bio još klizaviji. Stigli smo do manastira i Bata je iscrpljen seo na travu.

"Ja ne idem dalje."izgovorio je, sa mukom hvatajući dah.

Dipen, Stephany i ja smo nastavili. Put je vodio kroz šumu, koja je bila jedan od najlepših prizora koje sam ikada videla. Retki pramenovi magle su se provlačili kroz guste krošnje, lijane i korenje drveća su formirali neobične skulpture. Priroda je najlepše umetničko delo. Od pećine su nas razdvajala tri brda. Put nije bio nimalo lak, a deca sasvim sigurno nisu išla tamo. Poslednji uspon je bio najklizaviji i najstrmiji i sa mukom smo se uspeli do vrha. Kada sam stala na liticu ispod koje je bila pećina, osetila sam se kao na vrhu sveta. Pogled koji se pružao u daljinu je bio vredan svakog napora. Stephany nije delila moje mišljenje. Legla je na stenu, iscrpljena i pokrila lice rukama.

"Kako ćemo nazad?" jecala je "jedva smo se popeli, a silazak će biti mnogo teži. Poginućemo."

Meni je bilo važno što smo sada tu. Koga je briga kako ćemo se vratiti?

Spustili smo se kamenom stazom do malog oltara. Pećina je bila ispod i trebalo je sići niz klizavu, strmu stazu do ulaza. Odmah smo uvideli da je to neizvodljivo. Ostali smo neko vreme pored oltara, pomolili se za siguran povratak i krenuli nazad. Uz dosta klizanja i padanja, uspeli smo da se spustimo bez lomova. Još jednom smo prošli kroz čarobnu šumu i vratili se u hotel. U pećinu nismo ušli. Bili smo na korak od cilja i tu smo ostali. Ostali smo na korak od toga da postanemo dobri ljudi.

Bilo je to naše poslednje veče u Pelingu. Dipesh, Dipen, Subash, Stephany, Bata i ja verovatno više nikada nećemo sedeti zajedno, ali smo te večeri bili kao porodica. Možda je tajna u tome što smo znali da je kraj izvestan, pa nam je stalo da ugrabimo svaki lep trenutak.
Autorka: Aleksandra Blagojević
Izvor: B92