Dopisnica: Prčanj

Boka je divna. Ne samo zbog prirodnih krasota i slave, ne samo zato što se priroda i istorija u njoj stapaju u jednu divnu harmoniju. Ona je divna i zato što se negdašnja umetnost i uglađenost još mogu prepoznati u njenim malenim mestima, kakav je i Prčanj. U podnožju zelenog Vrmca skrilo se to mestašce kamenih kuća i neočekivanih palata koje svedoče o bogatoj prošlosti. Sve što se može smestiti u sadašnjost samo ruži ovaj ambijent koji je tu da podseća na negdanju slavu.

Ovako to tu biva: pređete u rano jutro preko uske uličice, smestite se na svoju pontu (malo betonsko parče plaže u moru, samo za vas) i tražite ispisane stranice trajanja. Preko, podno golog crnogorskog krša je Dobrota, mesto čuvenih pomoraca i čipkarki kojima su uzor bile one čudesne sa venecijanskog ostrvca Burano. Prčanj je tada bio tek ribarsko seoce koje je imalo nešto više od 30 kuća i 200 stanovnika. Ali u 18. veku, zahvaljujući pomorstvu i trgovinu ono izrasta u bogato mesto sa preko 300 domova i 1.500 duša. Prčanj tada poseduje 30 brodova duge plovidbe i ponosi se sa čak 80 svojih kapetana. I baš u vreme procvata i pomorske slave, nad malenim mestom počinje da se uzdiže najveći hram posvećen Bogorodici u ovom delu Jadrana. Kako je to napisao veliki bokeljski intelektualac i potomak jedne od najuglednijih porodica, don Branko Sbutega, „nijedno maleno mesto nema ovako grandioznu crkvu". Izgradnja je počela 1789. godine po zamisli mletačkog arhitekte Bernardina Makarucija. Svaki se prčanjski brodovlasnik obavezao tada da će doprinositi za novi hram „pola od sto čiste dobiti na svaki teret za sve vreme dok rad bude trajao, te da će besplatno prevoziti čuveni kamen sa Korčule na Prčanj". I bi tako. Dok se vreme i prilike ne promeniše. Ali hram posvećen Bogorodici, koja se posebno poštuje u Boki Kotorskoj, o čemu svedoče brojne crvke u njenu čast, morao je biti sagrađen. Tako su 60 godina kasnije nastavljeni radovi kada je mesto opet živnulo zbog naglog uspona trgovačke mornarice. Prčanj tada ima čak i trgovačku flotu od 20 velikih brodova. Ali i to potraja, nažalost, kratko. Sa propašću jedrenjaka kao da osta „daleko iz vremena". Pa, ipak, 1909. godine hram posvećen rođenju Majke Božje bio je završen, a neku godinu kasnije kompletirano je izvanredno raskošno stepenište sa kamenom balustradom koje još više naglašava monumentalnost ovog jedinstveno lepog hrama. I unutra, kao i spolja, crkva je od belog korčulanskog kamena. Oltar je u župni dvor stigao iz Mletaka, a posebno mesto zauzima zavetna slika jedrenjaka „Splendido" i počasna zastava koju je od austrijskog cara dobio smeli Ivo Vizin za obavljeni put oko sveta. Naime, Ivo Vizin, pomorski kapetan iz Prčanja, bio je prvi Južni Sloven koji je oplovio svet i prvi pomorac koji je to učinio pod austrijskom zastavom. Na svom brodu „Splendido" isplovio je 1852. godine iz Antverpena, a nakon devet godina vratio u Trst gde je svečano dočekan. U velelepnom prčanjskome hramu čuvaju se i vredni pokloni plemićkih porodica iz Boke. Tu je srebrna posuda lorda Bajrona koju je crkvi poklonila gospa Agneza, udova admirala Marka Floria, a školjke sa Filipina za svetu vodu darivao je kapetan Pavao Menegeti. Posebnost hramu daju i vitraži na prozorima, rađeni u Insbruku 1917. godine od novca porodica Sbutega, Verona, Visin i Luković. U najlepšem delu Prčanja nalazi se i crkva Gospe od Karmena, zadužbina Tripe Lukovića, admirala Bokeljske mornarice iz 1650. godine. To je i najstarija sačuvana grobnica na Prčanju. I crkvica sv. Ante Padovanskog, porodice Lazzari, datira iz 17. veka. Ponosni Prčanjoti bili su toliko vešti pomorci da je upravo njima povereno održavanje prvog poštanskog saobraćaja između Venecije i Carigrada u 17. veku. Do dolaska Francuza u Boku, na početku 19. veka, Prčanj je imao i svoju posebnu zastavu.

Slikovito, tiho mestašce, skriveno u bokokotorskom tesnacu, sada je „kulisa" za onog koji voli da se skrije za letnjeg dneva od svake graje i udobnosti „bedekerskog" turizma. I da sluša priče o barki koja nepromenjena od 1863. godine svake zore isplovljava zarad ribe. Ili da svako veče, kraj masline, sedi na ponti gledajući u palatu Tre sorelle. Baš u toj kući, divnih prozora, svoje tužno devovanje provele su tri sestre. Nikuda nisu odlazile, s prozora su gledale brodove što su se vraćali sa svojih dalekih plovidbi, sve čekajući svog kapetana. Nijednoj se s mora nije vratio nikad. Kako bi koja sestra umrla, tako bi njen prozor bio zazidan…

I tako osta…

Autor: Indira Hadžagić-Duraković
Izvor: Danas,B92