Razjareni pandur, zaista divljačkog izraza lica, sa motkom od portfiša u ruci (kolega mu je bio pored, sa kalašnjikovim, pa se nisam usudio da se smejem) urlao je i zahtevao da se parkiramo. Pri tom je rekao potpuno neverovatnu rečenicu: “Poštuj zakon i zakon će tebe poštovati”.

Plaža u Lagosu – i obavezna ratkapna / Photo: Nebojša Spaić

Dolazak u hotel u Lagosu, isti u kome sam bio prve noći, pokazao je šta znači iskustvo i navika. Ovaj hotel, koji sam prvo veče smatrao najvećom rupom koju sam video, sada mi deluje kao Šeraton lično – naučio sam da cenim što daju više od jednog peškira, što klima može da se podešava, pa čak ima i mini-bar.

Pevanje iz džamije, jer je hotel prekoputa medrese, je nešto na šta ću se navići i što me, nadam se, neće svake noći buditi. Videćemo kako će biti – činjenica da sam sve najnužnije doneo sa sobom (priznajem, paranoisao sam na temu šta ako zaboravim Autan, ili lekove, ili tako nešto), da sam se skroz raspakovao – jer sam ovde do aviona za Beograd – i da je pola boravka u Nigeriji upravo danas, ohrabruje.

Sledeća tri dana će proći na tom seminaru, onda još nekoliko dana čekanja do poslednjeg sastanka i aviona, što može biti ozbiljno smorno. Onda, put od 9 uveče – do sutradan u 1 popodne, naporno – al, nadam se slatko. Za sada, svakako, napornije je, nekomfornije i smornije nego što sam očekivao, ali mislim da sam mnogo toga video, pre svega – kako ljudi žive.

Na žalost, neće biti nekog «turizma» – Dapo kaže da u blizini nema ništa, nikav rezervat, vodopad ili štogod. Pokazaće mi, kaže, put pored koga uvek ima nekoliko leševa.

 

Kasnije sam shvatio da natpis nije šala / Photo: Nebojša Spaić

Već naviknut na aerodromsku gužvu, nisam se iznenadio kada sam video da su mi točkovi od kofera skroz odvaljeni – oni naslažu na kamiončić sve kofere iz Boeinga 727, što će reći da na donji kofer dođe odozgo bar još 10-15 komada. To bi uništilo i kvalitetniji kofer od ovog – a nije se rasparao, pa će mi stvari dobaciti do Beograda.

Polako mi se čini da ću videti i taj bogatiji deo Lagosa. Sinoć, na 5 minuta od hotela, okružen «kartonkama» jedan veoma dobar kineski restoran. Rekao bih da je to, otprilike, srednja kategorija – nije super luksuzan, ali je vrlo dobar.

Naručio sam slatko-gorku svinjetinu i prvu put je pojeo onako kako je pamtim, kada sam bio prvi put u inostranstvu, u Londonu, kod ćaleta koji je bio na specijalizaciji, pa me je, isto prvi put u životu, vodio u kineski restoran.

Od tada, kad god bih naručio to jelo – do Lagosa – nije bio taj ukus. Ovaj put – jeste. Istina, cena je bila prilična – supa, jelo, pirinač, viski (bez leda, za svaki slučaj, jer amebe lepo žive u ledu) i 2 mala piva – 2.500 dinara.

Dnevnice uopšte nisu prevelike – pogotovo što se ispostavilo dan sam se uglavnom hranio u tom restoranu.

Seminar je, pak, u hotelu na 15 minuta vožnje od mog – veći je, al’ rekao bih ne i naročito bolji. Nema espreso ni ovde.

Nalazi se u do sada najboljem kraju koji sam video. Privatne kuće pristojnog izgleda, sa fasadama, nadvisuju kapije i bodljikavu žicu koja ih okružuje.

Dok jutros čekam da dođu po mene, čitam u novinama – «security tips» – objavljuje policija. Kažu – ne prihvatajte piće od nepoznatih, možda vas drogiraju pa opljačkaju, ne puštajte majstore u kuću a da ne proverite ko su, na ostavljajte slugama da uključe alarm. Ta briga za bezbednost je zaista ogromna – očigledno, sa nekim razlogom.

Izgleda da sam u međuvremenu počeo da se navikavam i da sam stekao najširu sliku – osim prethodnog pasusa i konstatacije da su na seminaru u Lagosu ipak ubedljivo najjači polaznici – ipak je ovo grad od 10-15 miliona ljudi – i da, bez obzira na to itekako hoće da diskutuju, učestvuju i razgovaraju, dakle ne pate od bolesti sveznanja kao naši – ovo je prvi put da nemam neko novo opažanje – možda poneka koja potkrepljuju stara, ali mrzi me da to zapisujem.

Valjda ću narednih dana videti nešto novo, taj neki skriveni deo Afrike, kome se nadam, ali koji mi se sve više čini da ne postoji i da je Afrika samo to – vrućina, vlaga, prljavština, bodljikave žice na ogradama, haos i dezorganizacija.

Što se medija tiče – na primer, kažu mi da se svaka pres konferencija svakog ministarstva u Abudži završava tako što novinari dobiju koverat sa najmanje 5.000 naira – od siromašnijih ministarstava, rekao bih.

Zapanjili su se što kod nas toga nema – mada, sećam se da je Karić jednom na nekom prijemu poklonio glodurima mobilne, i da su me neki ubeđivali da je ok što su to prihvatili.

Takođe, oni imaju u nekakav Savet za štampu, ali – članove imenuje ministar. Na temu zakona o dostupnosti javnih informacija – oni imaju kontra stvar, zakon o zabrani objavljivanja bilo kakvih službenih informacija.

Interesantno je i da medij, da bi mogao da radi, mora ne samo da se registruje, nego i da plati neku visoku licencu. Sve mi se, vremenom, više čini da su oni, otprilike, negde gde smo mi bili uoči Titove smrti i posle nje, do Slobinog dolaska.

Posle jake diktature, lanci su opušteni, ali daleko je to od slobodnog društva, pre svega zbog običaja, kulture, navika i načina mišljenja.

Jako je interesantno što u novinama koje su često solidnog nivoa (đubre poput naših tablodida ne postoji, a njihova dva jutarnja lista – Gardijan i Independent deluju za klasu ozbiljniji od Politike i Danasa), masovno ima ličnih oglasa.

Na po preko cele strane, zaposleni u nekim većim firmama čestitaju rođendane svojim direktorima, plemena poglavicama, a čak sam naleteo na oglas u kom guverner jedne države na taj način, oglasom u boji, sa slikama obojice, želi dobrodošlicu svom kolegi iz druge nigerijske države.

A najneobičnije je što sam naleteo na – čitulje na TV. Nisam siguran, čini mi se da ih možda plaća pogrebni zavod.

I, ako budem ovaj dnevnik objavljivao, delovaće kao da je namešteno što baš sada to zapisujem – ali kada sam se već smorio od gledanja stalno istih prizora, kada sam pomislio da je Lagos – to što sam video, odveli me da večeram.

Prvo smo 15-20 minuta išli autoputem brzinom od 120 na sat, znači 20-ak kilometara, (od čega je most dugačak 14, dakle most, da kažemo, od ulaska do izlaska iz Beograda), a na sve strane oko nas – prostirale su se zgrade, stambene i poslovne, podsećajući me na Defansu, samo na rekao bih, nekoliko puta većem prostoru.

Istina, nešto su manje – oko 10-ak spratova, ali ipak – stiče se utisak mega-mega polisa, sve te banke, firme, vladine institucije, na sve strane, dokle god ti pogled seže svih tih 20-ak kilometara. Neke od njih – arhitekture sasvim u skladu sa onim što se viđa po svetu. U jednom trenutku video sam deo luke, sa onim ogromnim brodovima, nanizanim u nedogled.

Naravno, sve te zgrade su takođe okružene zidovima sa bodljikavom žicom. To se sve nalazi na ostrvima, od kojih je Lagos u velikoj meri sačinjen – deo na kome sam ja smešten, zove se Ikedža, i to je kopno.

Sve zajedno, počinjem da naslućujem ogromnost grada od 10-15 miliona stanovnika. Na trenutak mi je bilo žao što nisam tu smešten, ali shvatam da bi bilo užasno komplikovano putovati svaki dan do dela grada u kome je kancelarija Freedom House po onom haosu.

Centar Lagosa / Photo: Nebojša Spaić

I restoran u kome smo večerali bio je interesantan. Ulazi se preko mostića nad bazenom u kome su krokodil od metar i nešto i gomila kornjača. Nije bilo vode u bazenu – menjaju je – pa je cela stvar delovala još neobičnije. Ostalo mi je nejasno da li krokodil jede te kornjače, il’ su i one ukras.

Unutra, prostor sređen kao u nekom kafiću u Banović Strahinje, i vrlo primamljiv meni. Pod primamljivim menijem podrazumevam kada mogu da naslutim na koju temu će biti hrana.

Izabrao sam ono što mi se učinilo najprepoznatljivije – kus-kus, koji sam prethodno jeo tačno 4 puta u životu, od čega sam ga sam 2 puta spremao, a jednom Svetlana.

Tu nas je, inače, dočekao Maki (Šojenkin sin) koji mi je objasnio da je to ostrvo na kome smo bili – Viktorija ostrvo – poslednjih godina od stambenog postalo sve više poslovni deo. Možda to objašnjava poprilično prazne ulice, u poređenju sa haosom u delu u kom sam smešten.

Neobična je i činjenica da, uprkos ovolikom iskustvu, ne mogu da shvatim da je kašnjenje – ne izuzetak, ne učestala pojava, ne običaj – nego, jednostavno – koncept od koga se ne odustaje.

Ajde što smo sinoć na večeru umesto u 8, krenuli u pola 10, nego smo jutros na seminar stigli sa tačno sat zakašnjenja.

Otvaram, blago uznemireno, vrata od sale u kojoj radimo, sa unapred smišljenom rečenicom opravdanja, kad – sala apsolutno prazna. I, evo, posle još 30 minuta, kako pišem ovaj dnevnik, stiglo ih je samo dvoje, od dvadesetak, koliko ih na kraju uvek bude.

I, pošto sam završio i sa grupom u Lagosu, moram da priznam da sam zadovoljan. Bilo je naporno, de fakto bez dana odmora – u danima kada nisam radio, putovao sam avionom, što je podjednako zamorno, a sve to na put od 14 sati iz Beograda, ali – u profesionalnom smislu sam jako zadovoljan.

Sve tri grupe su se bog zna kako zahvaljivale, tražile kontakt, komentarisale, dodatno raspitivale, itd, itd… A dosta je teško – bez obzira što je svakodnevno bio najmanje jedan gost predavač, držati trening, pričati, izmišljati vežbe, moderirati i to u potpuno nepoznatom okruženju, bez pauza za kafu i ručak – jer su, osim ručka ovde u Lagosu, sve to služili ne prekidajući rad, 8 radnih dana u nizu, sa 3 dana putovanja po Africi u međuvremenu.

Večeras me 3-4 momka koji su bili na treningu vode u izlazak. Najavili su lud provod na nekoj plaži, kažu muzika i zezanje na sve strane. Videćemo, jer su prvo predložili da me vode u neki južnoafrički restoran iz lanca restorana brze hrane, koji je, naravno, spojen sa internet kafeom i u kom sam već jeo piletinu i pirinač.

No, sama činjenica da idem negde na neku plažu, da vidim kako i to izgleda, raduje me. Za sutra, planiran obilazak grada sa Stivenom. Nemam pojma ima li uopšte šta da se vidi – ali videću.

Obeshrabrio me je razgovor sa barmenom i ovom hotelu – pita čovek da li ću u sightseeng.

Ja kažem: «Valjda oću, šta ima da se vidi?»

On kaže: «Svašta. Imamo bioskop, a na 120 km odavde je najveća brana u Nigeriji.»

Nešto mi nije baš naročito privlačna ponuda, mada bioskop nije loša ideja, ali video sam reklamu sa cenama – karte su od 500 do 1.500 naira – dakle, od 250 do 750 dinara. Kladim se da su mesta takva da bih ja apsolutno morao da platim ta skupa.

Na plaži na koju su me uveče vodili, smor je bio popriličan. Istina, na početku je delovalo zanimljivo – plaža, u nedogled, desetak momaka saleću da te sprovedu u neku od bašti, nanizanih jedna do druge, iako u svakoj ima mesta.

Veoma slično crnogorskom primorju, sa haotičnim kiosk-kafanama. Seli smo u jednu, svira muzika, na podijumu igraju 2 devojke – prvo sam mislio da su drogirane, a u stvari zagrevale su se pred nastup.

Posle im se pridružilo još nekoliko devojaka i momaka, i počeo je nastup nekog novog plesa, koji je postao popularan pre par godina, a ovamo je došao iz istočne Afrike.

Ples se svodi na brzo drmanje dupetima (ženskim) i slabinama (muškim). Samim tim je izrazito seksualan – namerno ne kažem ni erotičan, ni pornografski – u nekim trenucima karikaturalan do vulgarnosti, na oduševljenje publike, ali interesantan, energičan i nekako pun života.

Muzika je ona Afrička, na osnovu koje je nastao rege. Izvodili su i neke plesne skečeve, naravno primitivno-opscenog sadržaja. I Dapu je stvar bila neobična, planira da snimi dokumentarac, jer kaže da je to nova subkulturna pojava kod mladih u Nigeriji.

Sve zajedno, interesantan provod oko sat i po, mada mi je smetao pesak u cipelama. Onda smo promenili mesto, otišli do još jedne kafane na plaži, udaljene 500 metara, gde je čekao Maki sa nekim prijateljima.

E, tu sam sedeo oko 3 i po sata, dok su oni čekali da se ispeku 3 ribe, pio sam samo vodu jer je pivo bilo vruće, relativno gladan, ali svestan da ne dolazi u obzir da okusim tu ribu, mada je sjajno izgledala, komadi od kilo i po, jer je jasno da se mora pokvariti ako stoji na toj vrućini duže od pola sata, a još jasnije da svakako stoji bar od tog jutra, ako ne od prethodnog.

Inače, nivo čistoće je u svim tim kiosk-kartonkama kao na osrednjoj deponiji, tako da ni stoga nije dolazilo u obzir. Istovremeno, oko nas su po plaži – neki beskućnici spavali. Mi smo bili pedesetak metara od vode – kad sam se prošetao, tamo bliže, neki su čak napravili neke vrste čergi i tu žive.

Inače, od Džosa, vrućina nije bila problem jer je praktično sve gde sam bio – klimatizovano. Kiša takođe – em apsolutno nisam napolju, em kišna sezona sada znači da padne jednom, dva puta dnevno po 10 minuta – mada se i ovde čude, i tumače globalnim zagrevanjem.

I, kako već biva u ovom dnevniku, kad prekinem, pa sledeći put počnem da pišem, a to je u ovoj rečenici, dematujem prethodnu. Vrućina me je danas uništila, a kad sam stigao najzad u sobu – nema vode za tuširanje.

A tačno pet i po sati proveo sam u automobilu, na ulicama Lagosa, u tom užasu od gužve.

Na žalost, u Dapovoj Oktaviji klima je pokvarena. Inače, prozori su non-stop otvoreni, a Stiven mi je ipak dva puta rekao da pritvorim do pola, jer prolazimo kroz loš kraj. Ti loši krajevi izgledaju skroz isto kao i većina krajeva kroz koje danima prolazim – možda je samo gužva veća za onaj mali deo procenta, koliko je to uopšte moguće do dosezanja apsolutne gužve.

Stiven je naravno kasnio 2 sata – i on je sinoć bio sa nama na onoj plaži, sa koje smo se kasno vratili, što nije značilo da se ja nisam probudio u pola 9, al – godine čine svoje, on se uspavao. Elem, odveo me je prvo na njihov radio – dva programa od 6 koliko se u gradu čuje, osnivač im je država Lagos. Jedan program je na engleskom, jedan na joruba jeziku. Sve u svemu, izgledaju kao neka naša regionalna radio stanica – oveća zgrada, osrednja tehnika. Ostalo – 3 privatne, uglavnom muzičke stanice i federalni program.

Interesantno je bilo i na nekom «sajmu tehnike», u jednom šatoru u krugu radija. To je, u stvari, neka kombinacija sajma pronalazaštva i pokazivanja đačkih radova. Neki tip me je smarao sa potpuno bazičnim radovima koje su njegovi učenici pravili – na primer, web kamera vezana za TV, ili zvono koje se aktivira kad staneš na otirač.

Posle je jedan dečko trčao za mnom, da mi da vizit kartu, na kojoj je taj tip – fotografisan kako mu OBJ daje neku godišnju nagradu.

Pronalasci nagrađivanog izumitelja / Photo: Nebojša Spaić

Posle smarajuće vožnje po gradu, tokom koje sam moguće napravio nekoliko dobrih fotografija, videćemo kada ih razvijem, kroz univerzitetski kampus – Stiven je tamo trebalo da se sa nekim sretne – interesantan utoliko što su studenti rasterani kućama, pošto su počeli da demonstriraju zbog povećanja školarine, i posle odlaska na ostrvo Lagos, u jednu galeriju «narodne radinosti» gde apsolutno ništa ni približno interesantno nije bilo za kupiti, i, zaista neobično u ovolikom gradu, uz zvonjavu na vrata našoj ambasadi koja se nalazi odmah do galerije (bili su tu samo neki lokalni čuvari), otišli smo u geto – sirotinjski deo grada.

Život u getu / Photo: Nebojša Spaić

Dakle, tu sam video i tu najveću afričku gradsku bedu. Na prvi pogled, ne razlikuje se previše od ostatka Nigerije, sa izuzetkom ostrva Lagos i Viktorija – one tzv «kartonke» su na sve strane.

Ali, kada smo kolima prešli preko bare fekalija, bukvalno i nedvosmisleno, shvatio sam da razlika ipak postoji. Jedva sam se suzdržao da ne povratim, toliko je bilo «eksplicitno».

Tu, kaže mi Stiven, a posle sam sa njim ulazio kod nekih ljudi pa sam se i uverio, po desetak njih živi u sobicama 3 sa 3, a onda desetak takvih sobica dele jedan WC – naravno, bez tekuće vode.

Neke od zgrada su spaljene u verskim nemirima koje su imali, a ljudi nastavljaju da žive u njima, tako bez krova, bez vrata i prozora i de fakto bez nameštaja. Tu smo seli u neku kafanu – popio sam koka-kolu, sa slamkom, u nadi da ću tako najčistije proći. WC kafane je bio na pola metra od jedinog stola u njoj – u stvari, to je bio maskirani deo iznad fekalne kanalizacije koja tu protiče.

Stivena tu svi poznaju – čovek mi kaže da je odrastao u tom kraju, da je živeo kod rođaka dok se školovao. Kaže i da je Dapo godinama tu živeo. Mislim da je gotovo herojski uspeh odatle završiti fakultet, pogotovo što čujem da školarine nisu baš nešto što se lako dobija, a u ovako korumpiranoj zemlji, svakako ne bez veze i podmazivanja.

Posle smo zastali kod još nekih njegovih prijatelja, na 5 minuta, i – imajući u vidu da se Stiven bavi aidsom – činjenica da se sa jedim od tih prijatelja držao za ruke sugerisala mi je šta bi mogla biti pozadina toga.

U medresi / Photo: Nebojša Spaić

Kako god, kad smo svratili u tu jednu nastanbu, na ulasku je bio mujezin, koji je grupu od 5-6 dece podučavao kuranu, a deca «sve jedno drugom do uveta». Priznajem, delovali su beskrajno simpatični. Sama činjenica da su tako mali, tako bedni, a tako zainteresovani za učenje bila je dirljiva. Nisam odoleo a da se ne slikam sa njima i da dam 500 naira (250 dinara) za džamiju.

Kao da sam dao milion dolara!

I to ne iz moje perspektive, koliko je za mene taj milion nedostižan, nego iz njihove – tih 500 naira, došlih niotkuda, bez rada, bez žrtve, bez muke – bile su podjednako neočekivane kao meni da nađem na ulici miliona dolara. Sreća da nisam dao više – bukvalno, imam osećaj da bi im to poljulalo moralne standarde i očekivanja od života.

Uostalom, bilo neki dan u novinama – 10 mrtvih zbog 20 naira, pisao sam već. Pokazali mi posle i džamiju – malo veća od naše dnevne sobe. Kažu: «Jel da je baš lepa naša džamija» – a plafon da ne možes da se ispraviš. Kažu – nedeljom nas bude 2 hiljade – džamija mala, pa blokamo ulicu.

Kasnije, za večerom u istom onom kineskom restoranu (Dapo i ja smo podelili ceh, dovoljan za jednogodišnju versku nastavu), pošto me više Niyi – tako se piše ime čoveka iz Portakura – ne nervira što se isključivo grebe, jer sam ukapirao da on verovatno negde tako isto živi (shvatio sam zašto je u Portakuru odseo sa nama u hotelu, iako je iz tog grada – pa njemu je taj hotel bio kao meni ranč Džimija Kartera) čujem od Dapa da je oko 80 odsto Lagosa takvo. A ja mislio – to im je geto, tu i nigde više, tih par desetina hiljada ljudi koje sam video.

Moj osećaj poštovanja prema onima koji su odatle otišli i završili fakultet, poput Niyi-a i Stivena – pojačao se kada mi je Dapo, koji je, rekoh, u tom kraju živeo, rekao da je jedna devojka iz njegove kancelarije, koja nam je bila organizator dok smo bili ovde – iz dela grada tako bednog i siromašnog da se on zapanjio da tako nešto postoji u Lagosu!

Koliko sam shvatio, koliki je geto u kojem je on živeo bio šok za mene, toliko je njen deo grada bio šok za njega. Čak je rekao – da mu se u jednom trenutku povraćalo. A sada je, kaže, ta devojka apsolvent filozofije i ne preporučuje da se sa njom upuštam u dijalog o Platonu, Hegelu i Kantu!

Moje saosećanje i razumevanje «afričke stvarnosti» ima i negativnih imanentnih svojstava. Kaže mi Dapo, sada kada smo pri kraju i kada smo se upoznali, da se pre nego što sam došao zabrinuo da će morati da me smesti u Šeraton, a da onda ne bih mogao da korespondiram sa njihovom stvarnošću, pa bi seminari bili manje uspešni – što je najgore, imam utisak da je u pravu, mada mi je žao što sam propustio Šeraton.

Naravno da posle današnjeg boravka u getu, čekajući da stigne voda, jako pazim šta dodirujem, i naravno da je jedna od najpametnijih stvari koje sam se setio da ponesem – gomila vlažnih maramica. Mislim da me ni jedan komarac nije ujeo od Džosa – ni ne viđam ih, a ipak za svaki slučaj uredno koristim Raid tablete, špricam Raid koji sam ovde kupio i mažem se Autanom.

Mislim da sam shvatio do koje mere su zarazne bolesti realne svuda oko mene. U međuvremenu čitam da je u glavnom gradu neke od severnih država od kolere umrlo 100 ljudi (rekao bih da je to druga država od one u kojoj sam već čitao da je zabeležena kolera, al nisam siguran) i da je u nekoj drugoj državi 15 ljudi osuđeno na smrt vešanjem zbog ubistva od pre 7-8 godina 3 čoveka u nekoj svađi oko zemlje.

Poseta nacionalnom muzeju me ni najmanje nije impresionirala – izložba maski, totema i oružja se prođe za 10-15 minuta, sve sa sporadičnim čitanjem legendi uz eksponate. Vredno je pomena da sam iz jednog panoa ukapirao zašto ovde jako mnogo sveta ima neobične ožiljke po licu – prvo sam mislio od neke kožne bolesti, al’ bilo mi je neprijatno da pitam – kad ono, oni se to ukrašavaju tako što se zarezuju noževima sebi brazde po licu i celom telu.

Takođe, izložba nacionalne istorije, koja se sastoji od serije fotografija vladara, jednih za drugim, jako je neobična – od sticanja nezavisnosti, sve po par godina, neki general ubije ili uhapsi svog prethodnika, a tu se udene po neka godina i nešto civilne uprave. Osim fotografija, izložen je i automobil u kojem je ubijen jedan njihov predsednik.

Na platou oko muzeja bila je neka žurka – neobično što su dva benda, jedan vis-a-vis drugog udaljeni oko 40 metara, svirali izuzetno glasno, naravno – različitu muziku. Kao – ko šta voli. Ali, osim nekome ko bi bukvalno bio neposredno sa uvetom na zvučniku, muzika se mešala gore nego na šetalištu u Budvi.

Publika je sedela pod šatorima između. Praktično svi u tradicionalnim nošnjama. Mala grupa ljudi je igrala ispred jedne muzike, a 2-3 momka su držala ventilatore u rukama i hladila igrače. Još malo ko ono: «I da nećeš dva crnca da te lade lepezom!». Inače, taj muzej i jedna galerija od prethodnog dana su, koliko sam ukapirao – sve što se može videti od izložbi – tužno, za toliki grad. Imaju izuzetno interesantnu zgradu narodnog pozorišta – ali ono ne radi. Video sam i jednu katoličku crkvu u izgradnji – rekao bih da je veća od Beogradske arene – posle mi je Dapo rekao da imaju jednu nekoliko puta veću od te. Neverovatno – i ova je kao solidan stadion!

Momak u crno-žutoj majici drži ventilator / Photo: Nebojša Spaić

Video sam i kako izgleda rasprava sa policijom. Elajdža, vozač Freedom House-a, ušao je pogrešno u jednosmernu ulicu. Razjareni pandur, zaista divljačkog izraza lica, sa motkom od portfiša u ruci (kolega mu je bio pored, sa kalašnjikovim, pa se nisam usudio da se smejem) urlao je i zahtevao da se parkiramo. Pri tom je rekao potpuno neverovatnu rečenicu: «Poštuj zakon i zakon će tebe poštovati».

Na momente dramatična rasprava, koja je trajala oko 15 minuta, završila se sa 200 naira mita. Kazna za taj prekršaj je – 25.000, što će reći oko 150 evra! Opet mislim da je tolika, da ne bi ni mogla biti plaćena, pa da panduri uzmu koji dinar na platu.

Posle sam vodio Elajdžu na pivo u najskuplji hotel. OK je, al nije ništa naročito, na nivou solidnih hotela kod nas. Kaže mi posle Dapo – Elajdža ima platu 10.000 naira, ženu i troje dece. Tražio je da, umesto ručka, kada jedu u kancelariji (kancelarija je, inače, u prizemlju Dapove kuće, koja ima svojih 250-300 kvadrata, gde mnogi od onih koji rade često prespavaju, a vidim da je kod njega bio gost i Nij, kao i da su ona tri momka koja su nas kao vodila u noćni život na plažu, te noći tu spavali – izgleda da je to u ovolikoj gužvi i prenaseljenosti normalno) on dobija novce. Pošto je to nemoguće, onda je on ručak koji bi dobio ostavljao za kasnije i nosio ga kući, da podeli sa porodicom.

U nastavku: Lagos II deo

Nebojša Spaić je direktor partner Farmer&Spaic, agencije za komunikacioni konsalting

Dnevnik iz Nigerije nastao je kao serija ad-hoc e-mailova, napisanih 2005.
Autor: Nebojša Spaić
Izvor: B92

Izvor: B92 PUTOVANJA