Primetio sam da se ljudi u Nigeriji stalno rukuju. Ako si sa nekim svaki dan, pa on ode recimo na 2 sata, kada se vrati – rukuje se ispočetka. Ako treba, tako može i nekoliko puta dnevno.

 

Džos je glavni grad države Plato – koja i jeste na platou – visoravni od oko 4.000 stopa, valjda nešto preko hiljadu metara.

Crvena zemlja i prašina. Malecni aerodrom – ali na zidu okačeno šta im je «misija i vizija». A to je da budu među «najboljim sistemima aerodroma na svetu». Delovalo je iskreno.

Do grada se putuje oko pola sata – na prilazima, to su kućice od blata, gore nego one u Lagosu. Kasnije sam provalio da je glavni centar Džosa – baš onakav kakvim sam opisao «kartonsko naselje».

Džos, inače, prvo mi kažu, ima 2 i po do 4 i po miliona stanovnika – podaci od taksiste i domaćina prvog dana, inače momka koji je završio sociologiju, radi medija monitoring za njihovu Ligu za zaštitu ljudskih prava, koja nam je domaćin, i kaže da se nada da će možda dobiti stipendiju za Evropu – «u onoj zemlji pored Brazila, ne mogu da se setim».

Nije mi jasno gde su ti milioni ljudi. Kasnije mi ponavljaju podatak od 2 i po do 3 miliona, al opet pitam gde su ljudi. Oni kažu – topografija. Čini ti se nema više grada, a ono grad iza brda, nastavlja se. Sve zajedno, nisu me baš ubedili da ih ima toliko, jer sa svom tom topografijom, rekao bih da je smislen podatak koji sam pročitao na intrenetu da ovde živi oko 200-300 hiljada ljudi – ono što sam do sada video, od udaljenog aerodroma do centra – odaje takav utisak.

No, cela ta priča lepo ilustruje ovdašnji odnos prema takvim sitnicama kao što su podaci. Posle svega, jedan drugi čovek mi pruži razumno objašnjenje – cela ta država, Plato, ima 2 i po, tri miliona. Što znači da se i pitanje da li je nešto grad, ili država – doživljava kao poprilična sitnica.

Pitam domaćina – kaže, tako kao centar Džosa izgleda svaki grad u Africi. Imam utisak da je u pravu. Ne računaju se, valjda, one izdvojene hacijende. Stižemo do hotela u Džosu, koji spolja vrlo lepo izgleda – sistem paviljona, poput «Slovenske plaže».

Hotel je, rekao bih, za njihove standarde hiper-luksuzan. Hvale se da imaju dva generatora struje, bar, restoran, servis za pranje veša…

Hotel spolja više nego ok, ali soba – neverovatna. Ima crvenu i zelenu reflektorku na plafonu, i još neka plava svetla sa strane. Na zidu – prekidač za muziku. Mora de je bio neki disko.

Dve stone lampe – ne rade. Zovem recepciju, dolazi čovek, domar – tako se predstavio «housekeeper», i pokušava da stavi sijalicu koja u tu lampu uopšte ne ide – drugačije grlo. Treba mu 5 minuta da provali.

Zeza i klima – to su bar sredili. Sve u svemu, u sobi sam imao nekoliko intervencija – i sve sam skloniji da odustanem ubuduće – veći je smor dočekati jednog, pa drugog, pa trećeg «nadležnog» – a najmanje toliko ih se promenilo prilikom pokušaja da mi zamene jednu od tih stonih lampi, a možda ih je bilo i više, jer ih ne razlikujem baš najbolje – pamtim ih po kategorijama, tako da je bio najmanje jedan visok, jedan ćelav i jedan debeo, a možda i više njih.

Dakle, najmanje njih trojica iz 5-6 pokušaja, te jedan donese sijalicu, a drugi odnese lampu, te ovaj vrati sijalicu i ode po drugu lampu, a onaj vrati pokvarenu lampu – uspeli su da to srede. I slične scene su u kafani, na recepciji – na sve strane.

No, najbolje od svega u sobi je TV. Mali, ekran onaj najmanji moguć a da je još uvek TV, nalazi se u gvozdenom kavezu. Šipke su debele oko 3 cm. A katanac na kavezu je najveći katanac koji sam ikada video – i to vrhunski, najnovijeg tipa. Čini mi se da kavez vredi podjednako kao i TV, ako ne i više. Kasnije, viđam to i na drugim mestima.

Soba sa TV kavezom (Photo: Nebojša Spaić)

Zovem ručak (iz nekog razloga teraju goste da ručaju po sobama) i dobijem – istu onu govedinu kao i prethodno veče, pomislio bih da su je poslali za mnom avionom, samo bez sosa – od tri parčeta pojeo sam pola – i, naravno – pirinač.

Za večeru sam uspeo da dobijem komad kuvane ribe, ali u onom ljutom sosu, koji je inače ukusan, ali mi ne prija, i – pirinač. Smeši mi se kajgana sa pasuljem ujutro, već vidim.

Inače, u stalnoj sam frci – ne velikoj, ali prisutnoj, od bolesti i pljačke. Toliko su me naplašili, sa svih strana. Što je najgore, čini mi se da je frka realna – krenem u grad sa tim domaćinom – a Džos je neuporedivo mirniji od Lagosa, nikave kapije i straže – samo isti haos – hotel ima nekoliko rampi sa čuvarima, i pitam čoveka – da li da ostavim lap-top u sobi – on kaže, bolje nemoj.

Na hotelskom parkingu – posle 2 rampe, dakle – piše da vlasnici odgovaraju sami za bezbednost svojih kola. Vremenom shvatim da i paranoja ima idela u svemu tome.

Što se bolesti tiče – prljavština je sveprisutna, tolika da mi, ovako oznojanom, dođe da se ne tuširam, da se ne bih isprljao peškirom. Dodatno zeza kombinacija vrućine i divljačkog klima uređaja – ovog puta, ne može da se utiša. Sreća, u Džosu nije vlaga kao što me čeka od četvrtka, u tom Portakuru i posle Lagosu.

Krenem do grada sa domaćinom autom, jednim od onih koji se raspadaju. No, čovek je mlad, ispod 30 godina. Prođemo kolima gradom, shvatim da je taj haos i raspad centar, svratimo u bolnicu, da nešto kaže svojoj sestri koja tu radi – bolnica, da nije prljavštine, mogla bi da liči na neku zapuštenu kliniku u, recimo – Podujevu – i odemo do studentskog doma, da fotokopira materijale za sutrašnji seminar.

Na stranu organizacija u kopirnici – kao sa promenom lampe – i dobrih dva sata koje smo tamo proveli.

Malo me vodio u šetnju po naselju. U ulazima u zgrade – a to su prve prave zgrade koje sam video, na 3-4 sprata, sa hodnicima i sve – zapišano, ne može da se preskoči.

Unutra – devojčice od 7-8 godina studentima peru veš, donose vodu itd… Kažem čoveku – inače, on je neki aktivista za ljudska prava – da je to zloupotreba dece, a on kaže – jeste, al zarade da jedu, pa ne gladuju, ko tolika deca u Nigeriji. Dečaci poslužuju u radnjama.

Devojčica zarađuje noseći vodu studentima (Photo: Nebojša Spaić)

U povratku – kupujemo benzin iz kanistera. Skuplji je nego na pumpi, ali – na pumpama ga nema. Nestašica goriva jer su sve izvezli, jednodušna je ocena da bi se najviši političari obogatili, a šverc je – unutrašnji. Prodavac sa pumpe i preporodavac su u talu, a dobit dele.

Saznajem ne samo da je Nigerija 5 po izvozu nafte na svetu, nego i druga zemlja po rezervama gasa – a imaju stalnu nestašicu energije svih vrsta. Razlog – korupcija – političari to rasprodaju, kao da je njihovo, a zemlja se raspada.

Sutradan, prvi deo treninga koji držim – prošao odlično. Ljudi zainteresovani, aktivni, na pauzi mi kažu da im je baš zanimljivo. Zaista su entuzijastični – ponovo su mi simpatični, kao prvo veče, iako su ladno kasnili oko sat vremena i bez obzira što sam ručao pirinač i kokošije meso – u istom onom ljutom sosu. Rekao bih da su u medijima samo za stepen-dva iza nas, u istom sistemu.

Imaju jedan dodatni problem u odnosu na nas – a to je ta korupcija, kao modus operandi, zbog koje urednici ne puštaju tekstove novinarima ako su protiv nekog interesa koji je urednik plaćen da štiti. Takođe nema, kažu, ni profesionalne solidarnosti – iz istog razloga.

Trening je do kraja dana prošao – još bolje. Kako se polako navikavam, imam utisak da sve više oni počinju da me interesuju kao oni, a sve manje interesujem ja sebe u Nigeriji, pa da ću sve više početi da zapisujem utiske o njima, a ne o njihovom uticaju na mene.

No, ne mogu da odolim a da ne zabeležim da je posle još jednog ručka – beli pirinač i meso u ljutom sosu (kokošije, može da se žvaće, ako se naleti na meso, od tolikih kostiju – odakle one postalo mi je bilo jasno kada sam posle video koliko mršavo, sve sa perjem, izgledaju te kokoške) – konačno, dobra večera.

Radi se o nekom internet kafeu, povezanom sa restoranom, u kojoj na meniju ima hamburgera, pica, pomfrita – blaženi duh McDonaldsa mi se ukazao u svom najlepšem obliku – u ovom gastronomskom očajanju mi se čak učinilo da je za stepen ukusnije i kvalitetnije nego u Meku, a delovalo je podjednako pouzdano safe.

Prvi put od dolaska, za 2 od 7 stolova, vidim – belce. Stvarno štrčimo ovde, potpuno neprilagođeno i bleskasto delujemo.

Sa druge strane, čini mi se da postoji ipak poseban pogled na belce. Iako sam ovde sa ljudima iz sopstvenog obrazovno-civilizacijskog kruga, ipak se to oseti.

Na primer, kažu da taj internet-restoran drži belkinja, nekako na način ne samo što ću ja to prihvatiti, nego i što je to i za njih neka garancija kvaliteta.

Ili, Nankin, šef te NGO koja nam je domaćin, kaže da je uvek voleo istočno-evropske belce, kao marksiste-lenjiniste, koji su na Afrikance (nikad za sebe ne kažu crnci) gledali kao na ljude ravnopravne, samo drugačije.

 Imam utisak da je to tačno, da ih i mi gledamo nekako normalno, nerasistički, a da zapadnjaci, uprkos svom zalaganju za različitost, ne mogu da se oslobode kolonijalnog pogleda i rasizma.

Takođe, rekao bih da se oseti neka vrsta afričkog identiteta – kasnije se to potvrđuje. Reklo bi se da pod Afrikom prevashodno podrazumevaju crnu Afriku, kao što mi kad kažemo Evropa ne mislimo na Moldaviju i Belorusiju i mislimo na zapadnu i centralnu Evropu – oni misle na subsaharski deo, koji i počinje ovde negde, u centralnoj Nigeriji.

To osećanje afričkog jedinstva izvire iz činjenice da su ista rasa, da dele istu istoriju, tradiciju, način života. Naravno, to ne znači da sukobi između njih nisu ogromni, ali – postoji i taj jedinstveni afrički nacionalizam. Imajući pri tom u vidu da su od kolinijalizma počeli da se oslobađaju tek tokom šezdesetih, da im je sećanje na tu borbu živo kao što je u vreme kada smo mi išli u školu nama bilo živo sećanje na Nemce i partizane, uzroci postaju jasni.

Naručim pileću supu. Prvo proverim, kažu nije ljuta, tako da gorušica u kojoj sam od prve večeri nije od te supe dobila dodatnu vatru. U svakom slučaju radujem se klopi – ješću slobodno (bilo i espresoa, al mi je bilo kasno da naručim).

Stiže supa, fenomenalna. Uživam u prvoj kašiki njene kremastosti, prošarane kuvanim kukuruzom i mirišljavim graškom, kad – jedan od mojih domaćina u maniru lokalne, prijateljske, inače meni tako simpatične prisnosti – zagrabi kašiku iz mog tanjira.

Ok, razumem ja tu potrebu, ali – supa je ipak supa, i te neke klice putuju kroz tečnost, rekao bih, mnogo brže nego, recimo – kroz parčiće pomfrita, što bih ja sebi dozvolio da njemu štrpnem iz tanjira.

To je ta kulturološka razlilika – štrpnuti pomfrit, ili supu. Mislim se – u sred Beograda bih izbegavao da nastavim da jedem, mada, sa druge strane, jasno je da je to čovek sasvim kulturan i obrazovan.

Sa druge strane, ipak – podneblje čini svoje, svako od nas ima svoje prijateljske bakterije u organizmu, ali – nisu prijateljske za drugoga. Pa obična belačka prehlada pobi tolika plemena u Malineziji, Polineziji i Mikroneziji, možda i ovaj ima neku lokalnu bakteriju na koju ja nisam otporan. Sa druge strane – supa prija beskrajno.

Šta sam mogao – na brzaka sam, opekavši nepce, ubacio još 7-8 kašika, birajući sa udaljenijeg dela tanjira, dok je on uzimao iz drugog. Na kraju – odustao sam od poslednje trećine tanjira.

Stiže dupli hamburger sa sirom. Obradujem se, zagrizem kad – ljuto, a ima i svežeg paradajza, krastavca, zelene salate i luka. Svi su mi rekli da nikako, nipošto, nikada i ni po koju cenu ne jedem sveže povrće – toliko su me naplašili da kad sam danas video jednu baštu sa nekim povrćem, pomislih – šta je tu ameba!

Šta mi je ostalo – što sam progutao, progutao sam – možda su amebe na drugom kraju tanjira, izbacim salatu i – pojedem taj hamburger, intenzivnog, ali prijatnog ukusa, mada ljutog toliko da je gorušica dobro koliko i svih ovih dana.

Inače, u međuvremenu sam shvatio zašto im je govedina tako tvrda. To, naravno, nisu švajcarske krave, nego afrička goveda – video sam njihovo meso, na nekoj ovdašnjoj varijanti hamburgernice.

Stoje komadi mesa na 33 stepena, sparušeni, crni, upljuvani od muva, skvrčeni – a čovek ih secka, nabija na ražnjić i peče na žaru od drveta, na nekavom burencetu.

Meni gladnom to deluje, u stvari, veoma gustiozno i samo me je snaga razuma i znanja kako se bakterije razmnožavaju na vrućini, sprečila da ipak ne uzmem taj jedan ražnjić.

I taman sam hteo da zapišem o njihovom odnosu prema religiji, čekajući početak drugog dana predavanja, kad mi donesoše flašu vode – isto što sam pio i juče – i ukapiram da nije flaširana, nego je voda sipana u tu flašu i doneta iz frižidera.

No, očigledno – koliko god čovek bio oprezan, ne može izbeći kontakt sa životom, pogotovo kada je na terenu. Kakva je to akcija posle bila, da dođem do flaše otvorene predamnom, a da ne uvredim ljude – ali uspeo sam.

Kasnije shvatam da su sve flaše bila zatvorene, a ova – pošto je bila prepuna, verovatno je bila napunjena ostacima nekih jučerašnjih – valjda sam izbegao amebe.

Fast food (Photo: Nebojša Spaić)

 Pošto sam ručao 3 i po minuta (jer je ovog puta pirinač bio previše ljut, ali predveče idemo opet u onaj internet kafe, u kome ne radi internet, na klopu – tu ću se hraniti dok sam u Džosu) malo sam prošetao okolo, i shvatio da nisam pomenuo količinu prašine koja je svuda. Bukvalno, od kako sam ovde, u Džosu, iz usta mi ne izlazi ukus prašine.

Pomenuh religiju. Imam utisak da je ovde ona izuzetno važna. Džola, na primer, na mobilnom ima zalepljenu nalepnicu device Marije, u svakoj zgradi u kojoj sam bio okačeni su ne samo raspeća i ikone, nego i trivijalne sentence o Hristu, vrlini, itd.

U hotelu, pored kreveta, moralistička pričica za čitanje pred spavanje, 15-ak ukoričenih strana malog formata. Kao neka mnogo lepa, a sirota devojka, radi kao prodavačica, odbija izlazak sa bogatašem jer će možda izgubiti vrlinu, objašnjava mu da samo čiste duše idu u raj, on pada ne kolena pre njom i odriče se grehova, shvatajući da iako je išao redovno u crkvu, nije živeo kao hrišćanin.

Reklo bi se da je tako nešto neverovatno, al zvuči još gore nego ovako prepričano. Interesantno je i što, kada ona nabraja opasnosti koje je vrebaju ako izađe sa nepoznatim muškarcem, kreće od gubljenja nevinosti pre braka, preko preljube do silovanja i ritualnog ubistva.

Kao još goru sudbinu od ubistva u ritualu – ona navodi – da bude prodata kao prostitutka. A i on, koji u tom trenutku čak zastupa stav da je preljuba OK, kaže – pa zar ja ličim na trgovca ženama, kao nešto najgore što može da postoji.

Kasnije na seminaru, kao primer kršenja etike, čujem – objavljivanje fotografija dece odsečenih glava u ritualnim ubistvima. Shvatim da je i to redovna pojava.

Religija, pre svega hrišćanska i muslimanska, jer ih je 50 odsto muslimana, 45 hrišćana (kasnije dobijam druge podatke, što se uklapa u utisak o nestalnosti podataka i činjenica u Africi), a ostali pripadaju afričkim, tradicionalnim religijama – rekao bih da je bitno važniji deo identiteta, određujući faktor svakodnevnog života, nego što smo mi navikli.

Inače, u ovu NGO gde smo gosti svratio je član njihovog Radiodifuznog saveta. Čovek mi kaže da taj njihov savet jeste vladino telo – ali ovde je 70 odsto stanovništva zaposleno u državnom sektoru, tako da to ne čudi – ali čujem i da imaju precizne propise – 60 odsto domaćeg programa, reklamiranje piva samo u određeno vreme, zabranjeno reklamiranje cigareta…

Bio sam premoren – uopšte, sve zajedno je dosta iscrpljujuće, a nikako da se odmorim, jer danima relativno loše spavam. Da nisam bio tako smoren, mislim da bih itekako mogao da se ispričam sa čovekom.

Danas sam se prvi put vozio motorčićem, što je ovde glavni prevoz. Na sve strane zuje mopedi, mahneš, zaustave se i prebacete te gde god, bez gužve, čekanja, a jeftino – 20 dinara jedan pravac po gradu. Njihovi novinari-početnici imaju, kažu, oko 10.000 dinara platu – tako da mopedi ne deluju skupi čak ni za ovdašnje uslove.

Sa druge strane, u nekom gradu Makurdi Majhemu, 500-600 km odavde, zbog deset dinara pobijeno je najmanje deset ljudi.

Danas u novinama, istina na naslovnoj strani, ali ne kao nešto što se inače ne dešava, vest da je u tom gradu, glavnom gradu još jedne od njihovih država, policajac zaustavio autobus i tražio 10 dinara (20 naira, lako se računa) mita.

Vozač nije hteo da mu da, dao gas, počeo da beži – a ovaj za njim pucao iz automata i ubio ga. Onda se ispred policijske stanice okupili vozači autobusa, demonstracije, nemiri, paljenje automobila, dođe vojska da stvar smiri, počne pucnjava i najmanje 10 mrtvih.

Ulica u centru Džosa (Photo: Nebojša Spaić)

 Bliži se kraj boravka u Džosu – imam utisak da će mi izgledati kao krajnje normalno mesto narednih dana dok budem u Portakuru i Lagosu – naime, Džos je, koliko kapiram, za klasu ako ne «evropskiji», ono normalniji grad nego ta dva.

Kao prvo, klima je prihvatljiva – bude preko dana 33-34, ali ujutro i uveče je prijatno, zbog visine na kojoj se Plato nalazi temperatura padne na 20 i nešto.

Sušna je sezona, pa nema ni komaraca nešto naročito – iako ih redovno viđam i razvijam sve sofisticiranije metode strategije i taktike borbe protiv njih, racionališući sa raspoloživim Autanom, koji ide brže nego što sam očekivao.

Jedan me je dohvatio noćas. A čeka me – vrućina neprestana, vlaga i – kišna sezona – i to na nos koji curi još iz Beograda.

Takođe, Džos važi za bezbedan grad, što sam i iskusio – u smislu da sam slobodno, sam prošao čak oko 50-75 metara oko podneva u blizni te njihove NGO koja nam je domaćin. A Lagos je, kako rekoše, za izbegavanje i sa oružanom pratnjom.

I da, da ne zaboravim, istine radi – kartonska naselja nisu od kartona, nego uglavnom od neke kombinacije cigle i zemlje, a reklo bi se čak i od betona, mada odaju utisak kao da su od nečeg goreg od kartona.

Naravno, asfalt je samo na nekim kolovozima, a i tu prepun rupa, nedostajućih delova i prekriven prašinčinom.

Između kuća, osim kanalizacije i deponija, nema ničega – neke smešne, mršave koze i kokoške se švrćkaju tuda. Nisam video ni jednu mačku a video sam samo jednog psa – biće da su te životinje luksuz, čak i kao beskućnici, jer imam utisak da se te mršave koze i kokoške itekako pažljivo hrane svim otpacima od hrane – ako ih bude.

Primetio sam i da se stalno rukuju. Ako si sa nekim svaki dan, pa on ode recimo na 2 sata, kada se vrati – rukuje se ispočetka. Ako treba, tako može i nekoliko puta dnevno.

Još uvek ne vidim, pa i ne kapiram bedu, glad i siromaštvo, u onom smislu u kom očekujemo. Da li su to potpuno odvojeni svetovi od ovoga čime sam okružen a što ipak jeste ista civilizacija, ili se u Nigeriji kako-tako preživljava pa u stvari i nema one konačne potpune, najgore afričke bede, nisam još uvek uspeo da razumem.

Ili je to – to, žive u tim kućicama, bez struje, vode i kanalizacije, trguju polovnim ratkapnama i – kud ćeš gore?

Sve u svemu, u Džosu sam, moram priznati, solidno prošao.

Da nije stalne zabrinutosti za zdravlje, bezbednost, umora, neispavanosti, prehlade koja me još uvek gricka, loše hrane, nestanaka struje, nestašice vode za tuširanje, komaraca i vrućine, moglo bi se reći – čak i dobro.

Zaista su me ganuli polaznici seminara. Na kraju su mi poklonili maske, tuniku i ogrlicu – mada su, predajući mi poklon, rekli da o meni ne znaju ništa – koje sam vere, da li imam ženu i decu (tim redom, religija važnija od privatnog) i nisam siguran da li su razumeli kada sam rekao da sam poreklom pravoslavac, a lično agnostik.

Da im kažem da sam ateista imam utisak da bi ih ozbiljno zabrinulo i ražalostilo. To što imamo decu baš ih je obradovalo. Čudili su se što ne nosim burmu, pa sam im i to objasnio.

Inače, napravio sam glupost sa rukovanjem – nisam znao da je to muslimankama zabranjeno, pa sam pružio ruku jednoj pod velom. Uzvratila je, al svi su se malo kao začudili. Moram da se raspitam da li je to zabranjeno i muškarcima.

Inače, moje neznanje i predrasude o drugima su ipak velike. Na primer, na TV vidim – film sa arapskim titlom. Pitam – kažu, naravno, praktično svi muslimani u Nigeriji znaju i arapski, i engleski i sopstevni jezik, a ogroman broj ih zna još i francuski.

Pa uporedi to sa prosečnim Srbinom, koji ni srpski ne zna, al’ je samozadovoljno izmislio najidiotskiji štos «Pričaj srpski da te ceo svet razume», da se sakrije iza njega.

Zaista mi se čini da su ljudi koji su išli na seminar prepuni entuzijazma – žar sa kojom su raspravljali na teme koje sam otvarao, različiti predlozi, sugestije, ideje – i sve to naravno smisleno, jer, ponavljam, to su sve obrazovani ljudi.

Novinari ovde moraju da imaju fakultet, ne kao kod nas, svaka budala može da bude novinar – sve to zajedno delovalo je jako pozitivno i dobro. Kod nas bi se, bilo u strahu da ne ispadnu glupi, bilo iz poze, svi držali mnogo rezervisanije i zategnutije, što je, svakako – bezveze.

I, ma koliko se čudio što su nam istovremeno toliko bliski – po, recimo, stanju u medijima, čudim se i koliko su daleko. Oni krajnje ozbiljno raspravljaju da li novinar treba da izveštava o tome koliko je poginulih nekim nemirima, ili kako je sukob započeo.

I tu nije problem da li će tačno izvestiti – pretpostavka je da znaju tačan broj mrtvih, da su lično videli početak sukoba – već zbog posledica. Kaže, ako oni na radiju jave da je u selu tom i tom pleme a pobilo 100 ljudi iz plemena b, onda će u drugom selu pleme b pobiti 1000 ljudi iz plemena a. Teško pitanje.

U vreme ručka dok su drugi jeli pirinač sa kokošijim mesom u ljutom sosu (mislim da sam shvatio – pa oni to stalno jedu! zato više ni neću pominjati šta jesam-nisam ručao, u zavisnosti od stepena očajanja, ukoliko mi ne ponude nešto potpuno drugačije), otišao sam do lokalnog muzeja.

Samo 2 sobe, nešto interesantnih maski, jedan totem i grnčarija – razočarenje, ali ispred je muzej arhitekture koji vredi videti. Naime, napravljena je replika jednog sela od blata. Palata kralja je zaista impozantna. Građevina od svojih, da kažemo, 800-1000 kvadrata, sa hodnicima, sobičcima, prolazima, unutrašnjim dvorištima, plafona visokih oko 4-5 metara, na nekim neobičnim, visoko izvijenim lukovima.

Unutra – prijatna svežina, koju na po kojoj klupi studenti koriste da na miru uče, kao neka čitaonica. Naravno, skoro je potpuni mrak, pa su te klupe pored otvora – unutra, po ćoškovima se ništa ne vidi. Nešto, u stvari, između građevine i pećine.

Reklo bi se da su te poglavice, sa tim gomilama žena i dece unutra, živele u poprilično nehigijenskim uslovima. Svejedno, budu neku čežnju, jer toliko je jednostavno, da je slično kolibama koje prave deca. Pa se nekako čovek oseti kao da je konačno dobio da razgleda igračku koju je oduvek želeo, a nije dobio.

U blizini je bilo još desetak kuća od blata – manjih mnogo, jedna okrugla soba, i krov od trske, i zaštitni bedem, oko 10-12 metara. Slikao sam se, mada je zabranjeno – zašto, kada je napolju, na tolikom suncu – nemam pojma. Verovatno samo zato da bi čuvar mogao da te vidi, pa da mu umesto da ti piše kaznu, daš 10 naira.

Dvorište poglavičine palate u muzeju arhitekture (Photo: Nebojša Spaić)

 Inače, ponovo sam jeo u onom internet kafeu. U stvari, klopa je očajna – samo je čista i lepo izgleda. Danas sam naručio čikenburger, i nisam ni pola pojeo, nego samo pomfrit.

Uz nekakvu njihovu varijantu pogačice što sam dobio za doručak (liči, u stvari, na ono što amerikanci zovu mufin), ceo dan nisam drugo ni jeo. Bilo bi super ako stvarno ozbiljno omršavim (malo sam skinuo, osetim po kaišu), lakše ću nastaviti dijetu kada se vratim.

Prošao sam danas motorom kroz pijacu, uključiv – deo za meso. Pa oni stvarno drže to meso tako, na tim tezgama, sa gomilama muva, u nepojamnom smradu, prljavštini i užasnoj gužvi. I, zajedno sa mesom, tu su i kompletne iznutrice – kako tek to smrdi i privlači muve!

Kladim se da ni ono što sam jeo svih ovih dana nije čuvano u specijalnim higijenskim komorama na minus 10, jer samo ako jeste – onda je to meso sigurno. Za divno čudo, da kucnem u drvo i pomerim se s mesta, osim tinjajuće gorušice nemam problema sa stomakom.

U nastavku: Portakur

Nebojša Spaić je direktor partner Farmer&Spaic, agencije za komunikacioni konsalting

Autor: Nebojša Spaić
Izvor: B92
Photo: Paul Scott
Dnevnik iz Nigerije nastao je kao serija ad-hoc e-mailova, napisanih 2005.

Izvor: B92 PUTOVANJA