Budimpešta - tamo gde je Dunav najlepši

  Budimpešta – tamo gde je Dunav najlepši

Podseća na Vojvodinu. I na Beograd. Kao da nisi daleko od kuće. I valjda zato nismo imali problema da se snađemo iako nije bilo lako potrefiti kako se izgovara ime heroja ili pesnika po kom neka od ulica nosi ime.

Prvo što smo videli, ne računajući velike markete na ulasku u grad, bilo je predgrađe Budahok i skromni, ali udobni hotelčić blizu stanice Metroa. Koliko nam nedostaje u Beogradu, shvati valjda svako, i to uvek kad uđe u metro u bilo kom gradu na svetu. Karta nije jeftina, oko stotinak dinara, al’ u centru grada si očas posla – odakle god krenuo. Ulica Vaci je nešto poput Knez Mihailove. Početkom decembra rasprodaja nema ni na vidiku, a cene su slične kao kod nas.

Bogato ukrašene zgrade, jelke i mostovi, Deda Mrazevi koji veselo poskakuju u izlozima, kuvano vino i rakija na trgu, svilene bombone, vruće pečenje i kao slučajno, okupljeni gospel bend, učine da se naježiš od miline. Božić stvarno ima tu neku čar. Neopisivu. Još ako se stiskaš od hladnoće dok od pare koja izlazi iz usta ne vidiš ništa oko sebe užitak je potpun. Noću, kad je oblačno, slabo šta se vidi na budimskoj strani. Tako je i danju kad je magla. Al’, kažu oni koji u glavni grad Mađarske svraćaju s proleća i leti, krstarenje Dunavom kroz Mađarsku je najlepše. Ni na jednoj tački od svog izvora do Crnog mora Dunav nije tako lep kao u Budimpešti. Od devet mostova koliko spaja Budim s Peštom, nekako se izdvajaju Eržebetin, Lančani i Most slobode, koji je nekada nosio ime Franca Jozefa koga Mađari i nisu nešto ljubili, te nisu smatrali da je zaslužio da ima „svoj" most. Tako su mu tu čast oduzeli osamdesetih. Lančani, najgrandiozniji od svih, čuvaju lavovi. Legenda kaže da se arhitekta tog pompeznog kamenog mosta bacio u reku zbog toga što je zaboravio da u razjapljena usta lavova metne jezik. U stvari, bacio se zbog neuzvraćene ljubavi.

Duž obale reke s peštanske strane je i najveće zdanje i druga ili treća po veličini u svetu zgrada parlamenta. Ima gotovo 270 metara u dužinu i zamalo 100 u visinu, a da bi se izgradila bilo je potrebno uložiti 80.000 zlatnih forinti i iskopati 200.000 kubika zemlje. Kažu, kada bi se izneli svi tepisi iz zgrade, bilo bi dovoljno da se prekrije ceo Andraši bulevar. A taj je najveći u Budimpešti. Spaja centar grada sa Trgom heroja, na kom je i Milenijumski spomenik i zgrada Opere, ali i Ambasada Srbije. Na jednom od najboljih mesta, s pogledom na Trg. To je ostalo iz onog vremena starog dobrog socijalističkog prijateljstvovanja. Za vreme mađarske revolucije 1956. neki ondašnji funkcioneri skrivali su se danima u zgradi naše ambasade. Kasnije su pronađeni i streljani.

Samo kojih stotinak metara dalje je restoran domaće kuhinje Paprika. Sav u etnostilu. Morali smo da primetimo da su Mađari majstori za jelo „na kašiku". Iako je bilo prevalilo devet uveče, svi su slistili čorbast pasulj. Tako je bilo i sa paprikašem. A gde se dobro jede i toči vino iz bokala – tu su i čardaš i „devojka sa čardaš nogama". Nađe se i pokoji spretan kolega, spreman da vezanih očiju odigra jednu igru. A to je već bilo u nekoj drugoj kafani. U kojoj se isto dobro jelo i pilo.

Malo dalje od centra je novoizgrađena Arena, na mestu stare koja je ne tako davno izgorela, ali i najveća zgrada u Budimpešti. Očekivali smo neboder, ali je ona u stvari najveća u dužinu, i ima 896 stanova. Visoka je tek nekoliko spratova. Veći deo grada je sređen, ali se u predgrađima oseća nedostatak novca. U Budimpešti živi 2,5 miliona ljudi, i veći deo dobrih stvari u Mađarskoj je upravo u prestonici. Čak 70 odsto industrije cele zemlje je u glavnom gradu. A ono što nismo očekivali da ćemo saznati jeste da su im plate prosečno kao i kod nas, samo 330 evra. Nisu baš najzadovoljniji standardom, ali se ni ne žale mnogo. Šta ih briga. Imaju metro. I lepe ulice i zgrade. I kul retro bele tablice sa crno ispisanim imenima ulica.

Autor: Ljiljana Bukvić

Izvor: Danas,B92