Brodom uz obalu Svete gore

Brodski obilazak zapadne obale Svete gore jedna je od turističkih atrakcija. Brodovi rano ujutru polaze svakog dana. Za kartu koja košta oko 35 evra, na nekim od njih organizuje se i program. Buzuki, pijani Rusi igraju s animatorima sirtakija. A posle povraćaju preko palube. Nemci su mirniji. Slikaju galebove koji prate brod. Galebovi se otimaju za „plazma" keks. Jedu ga iz ruke u letu, ima li koga iz „Bambija" da ovde snimi reklamu, razmišljamo marketinški. Iznad površine mora, kao u izmaglici, posle sat plovidbe, nazire se, poput piramide, vrh planine Atos, na špicu Svete gore. Bije sunce, a na vrhu, visokom 2.033 metra – sneg. Nemci škljocaju aparatima i švenkuju kamerama. Sa razglasa, malo na nemačkom, malo na engleskom, počinje priča:

„Sveta gora je najistočnija od tri poluostrva Halkidikija i prostire se kao 50 kilometara dugačak prst u Egejsko more. Prvi hrišćani su tu došli u 4. veku nove ere, ali je i ranije tu živelo dosta pagana. Monah Atanasios Atonitis podigao je prvi manastir Megisti Lavra 963. godine, na jugoistočnoj strani poluostrva i pokušao da ujedini sve pagane. Međutim, fanatici na istočnoj strani pružali su otpor, pa je kralj Janis Cimikis morao da ustanovi prvi tipik, koji je predstavljao način života monaha u manastiru. Godine 1045. drugim tipikom zabranjen je ulazak ženama na Svetu goru. Razlog za to je bilo siromaštvo na Halkidikiju, koje je dovelo mnoštvo porodica blizu manastira u nadi za milosrđem. Prisustvo žena, ocenjeno je, predstavljalo bi probleme monasima, koji pokušavaju da obožavaju boga na izolovanim mestima i budu mu bliži, pa veći deo vremena provode u molitvi. Ulaskom Grčke u EU bilo je inicijativa da se ženama omogući pristup monaškoj državi, ali je ta ideja daleko od ostvarenja", pričao je turistički vodič preko razglasa, a kapetan broda, primetivši tu i Srbe koji su iz torbi vadili i tamanili „hajneken", otišao je do kabine i doneo nam kompletno „izlaganje" isfotokopirano na srpskom. „Drži taj volan", setio se neko da brodom niko ne upravlja dok nam kapetan deli papire. Sa razglasa, onaj glas je nastavljao: „Na Atosu se u 13. veku stvorilo više od 300 malih i velikih manastira. Sve do početka krstaških pohoda, 1204. godine, Atos se uvećavao, ali su onda krstaši opustošili manastire, a monahe ubijali i prodavali kao robove. Spasli su se samo malobrojni koji su pobegli u planinske krajeve, i živeli samački. Kada je Solun 1440. pao pod vlast Turaka, monasi su prihvatili sultana i platili mu 130.000 srebrnjaka da bi zadržali slobodu i nastavili život. Kada je 1912. grčka flota oslobodila Svetu goru, Rusi su pokušali da ostvare svoj uticaj, ali ih je u tome sprečio Londonski sporazum iz 1913. godine, koji je Svetu goru proglasio nezavisnim i samovladajućim delom Grčke."

One Ruse sa broda to nije zanimalo. Pili su belo vino i jeli pomfrit u abnormalnim količinama. Posle su prešli na sladoled. Vodič je pričao: „Danas na Atosu ima 20 manastira, 12 skitova i oko 700 drugih građevina. Sedamnaest manastira su grčki, i po jedan srpski, ruski i bugarski. U njima živi oko 1.500 monaha, uglavnom Grka. Svi manastiri zadržali su stari kalendar, 13 dana unazad, sa različitim vremenima. U 19 manastira dan počinju u suton, a samo u jednom u zoru."

Uz priču vodiča, brod je polako prišao prvom manastiru od špica Atosa, Paulusu. Sledio je manastir Dionizija. Uzdiže se na steni, 80 metara iznad mora. Jedan je od strožih po svojim propisima, i u njemu živi 40 monaha. Manastir Grigorija nalazi se na samo dvadesetak metara iznad mora. Na njegovom mestu nekada je bio hram Posejdona. Najveći utisak, gledano sa mora, ostavlja manastir Simonis Petra. Nalazi se na 330 metara iznad mora na obroncima ogromne stene. Tri puta je izgoreo do temelja, poslednji put 1891. U maloj uvali je luka Dafna. Svako ko hoće da poseti Svetu goru mora da prođe kroz ovu luku u kojoj se nalaze grčka policija, carina i pošta. Sledio je manastir Ksiropotamu, na 200 metara u brdu, gde se nalazi najveći deo drvenog krsta sa raspeća. Ruski Pantelejmon, veliki manastir, izgleda sa mora impresivno. Iz daljine se vidi crkveni toranj sa 33 zvona. Jedno od njih je drugo po veličini u svetu. Teži 13.000 kilograma. Idu Ksenofan, i najseverniji manastir Dohiorau.

Brod je pristao u Uranopolisu, selu na početku Atosa, gde mogu boraviti turisti, pa i žene. U malom restoranu sede monasi, a grupe muških turista, pristigle sa raznih strana, da bi ušle na Svetu goru, motaju se okolo sa girosima u rukama. Iako žene šetaju oskudno obučene, nijedan monah se ne osvrće. Samo se ljubazno, na engleskom, zahvale kad ih neko fotografiše. Tu svraćaju poslom, i onda nazad u manastire. Mi smo se potrpali na brod sa novom turom „hajnekena". Rusi se kupali u plićaku. Nemci su slikali.

Autor: Dragoljub Petrović
Danas,b92