Borobudur, osmo čudo sveta

                                                      Photo: Gunkarta

Polazim iz Džakarte, glavnog grada Indonezije, u kome živim već nekoliko godina. Putujem u "srce" Jave. Dobro je ponekad pobeći iz dvadesetomilionskog megapolisa i njegovog neprestanog komešanja. Voz se približava Jogdžakarti, istorijski najznačajnijem gradu centralne Jave. Kroz prozor uskače jutro. Ovde na polutaru nema sumraka, ni svitanja. Sve se dešava u nekoliko minuta. Ili spustiš ili povučeš roletnu. Čeka me još četrdesetak kilometara do cilja, do Borobudura, jednog od čuda starog sveta. Još se nisam odlučila čime ću putovati. Mogla bih bećom (bicikl-rikšom), bađajem (motor-trikolicom), taksi-motorom, taksijem… Mogućnosti je mnogo, ali se ipak odlučujem da krenem autobusom.

Sliku gradske užurbanosti smenjuje spokoj, koji se prostire po plantažama čajeva i pirinčanim terasama. Pojavljuju se obrisi vulkana… i ukoro iskrsava njegovo veličanstvo Borobudur. Vanvremenski simbol univerzuma, udenut u plodnu dolinu Keda, na ušću reka Elo i Progo, omeđen vulkanima: Merbabu, Sumbing, Merapi i Sundoro – svojim čuvarima i svojom pošasti. Prema verovanju Javanaca, dve reke simbolizuju Gang i Jamun, reke iz doline Inda u Indiji.

Tačan period gradnje ovog svetilišta je obavijen velom tajne. Nema sačuvanih pisanih dokaza. Na osnovu proučavanja sanskritskih zapisa ispod reljefa na najnižim nivoima piramide, početak gradnje hrama se može smestiti u prvu polovinu 8. veka naše ere, za vreme vladavine dinastije Sailendra, koja je pripadala Mahajana budizmu. Gotovo dva veka Borobudur je bio duhovno središte budizma na Javi. Sa propašću hinduističkog, kraljevstva Mataram, 919. godine, centar kulturnog, političkog i verskog zbivanja premešta se iz centralnog u istočni deo Jave. Hodočasnici gube zanimanje i Borobudur pada u zaborav. Veličanstveno svetilište biva prepušteno zubu vremena. Vulkanske erupcije i bujna vegetacija oštećuju kamen i najviši delovi se urušavaju. Snažan zemljotres, koji je pogodio Javu 1548 godine, izaziva još veće oštećenje spomenika. Piramida ostaje vekovima zarobljena vulkanskim pepelom, sve dok je nisu otkrili Evropljani.

U zaborav potonulo svetilište, vekovima prekriveno zemljom, naslagama vulkanske prašine i tropskom vegetacijom, ličilo je na brežuljak obrastao grmljem i korovom. Tek 1814. Tomas S. Rafles, tadašnji guverner Jave i osnivač Singapura, načuvši priču da se u području Bumisegoro nalaze ostaci velelepnog hrama, pokreće inicijativu za istraživanjem terena, kada je zbog nedovoljnih sredstava otkopan samo jedan mali deo. Zanimanje javnosti raslo je i jenjavalo tokom decenija, sve dok indonežanska Vlada nije podnela Unesku 1955. plan za spasavanje ovog vanrednog spomenika, uloživši deo kapitala potrebnog za rekonstrukciju. Posle perioda čišćenja i obnove, dugog 11 godina, tek je 1984. Borobudur, ovaj svojevrsni Feniks, izronio iz pepela i zablistao u punom sjaju. Godine 1992. Unesko ga je uvrstio u Svetsku kulturnu baštinu. Danas, Borobudur stoji na novim temeljima i dovoljno je snažan da izdrži narednih 1.000 godina.

Ima mnogo teorija o nastanku imena ovog najvećeg budističkog svetilišta u Jugoistočnoj Aziji. Jedna je da je ime izvedeno iz izraza na sanskritu "Vihara Budha Ur", što bi se moglo prevesti kao "Budistički hram na planini". Druga da je ime sastavljeno od reči "bora", što znači hram i "budur" što na balinežanskom znači "iznad". I tako u nedogled… Smisao je uglavno sličan.

Pre gotovo 11 vekova virtuozi u kamenu, započeli su izgradnju ovog grandioznog zdanja ulažući svoje znanje i umeće za generacije koje dolaze. Nikao u "bašti centralne Jave" na kvadratnoj osnovi (dužina stranice je 123 metra) uzdiže se u devet nivoa, od kojih su donjih šest kvadratog oblika, dok su tri pri vrhu okrugla. Građen je u obliku piramide, što je predstavljalo mapu kosmosa prema tadašnjim shvatanjima budističke filozofije ili kako neki poznavaoci tvrde u obliku lotosa, svetog cveta budizma. Pre urušavanja visina Borobudura je bila 42, dok danas iznosi 35 metara.

Na zidovima prva četiri nivoa, u dužini većoj od dva i po kilometra, nalaze se reljefi koji prikazuju život Šakjamuni Bude i principe njegovog učenja. Jedan od najinteresantnijih delova reljefa govori o Budinim reinkarnacijama. To je priča o danima kada je bio bog, kralj, običan čovek i životinja. Živeo je kao lav, jelen, majmun, labud, kornjača i u svakoj od svojih inkarnacija Šakjamuni je uzvišen i pun samilosti.

Vrh čine tri koncentrično koncipirane terase. Na njima se nalaze 72 stupe oblika šupljikavih zvona i unutar svake je smeštena po jedna Budina statua. Stupe su vrsta najranijih budističkih spomenika, oblika humke ili brežuljka. Priča kaže da je po Budinoj smrti, njegov pepeo podeljen i sahranjen ispod osam stupa, dok su urna i žar zakopani ispod preostale dve. Sam vrh piramide čini najveća stupa prečnika 11 metara. Nadaleko je poznata legenda koja kaže da će biti srećan svako ko kroz otvor na zvonu dodirne Budin nožni prst. Naravno to i činim i razmišljam o jednoj drugoj legendi…

A ona kazuje da je grčki pesnik Antipatros iz Sidona, polovinom 2. veka pre naše ere, sačinio prvi popis sedam čuda, tada poznatog sveta. Šta ga je nagnalo da to učini? Da li ih je video svojim očima ili ih je samo znao po čuvenju? Odgovor ostaje obavijen velom tajne. "Osmim čudom sveta" nazivali su ljudi docnijih godina nekolicinu vanserijskih građevina razasutih po celom svetu kao što su: Tadž Mahal u Indiji, Aja Sofija u Turskoj, Maču Piču u Peruu, Akropolj u Grčkoj, Stounhendž u Britaniji, Kineski zid…

Među njima se šepuri i Borobudur, jedna od najimpozantnijih tvorevina koje je čovek stvorio, iako veliku misteriju predstavlja izgradnja hrama bez razvijene tehnologije. Deniken bi to rešio očas posla i pripisao posetiocima iz svemira. A možda je to božanskih ruku delo… Mnogo ljudi, mnogo verovanja. Istina je relativna i sasvim individualna. Tačno je samo da postoje trenuci u životu koji potiru granicu između ovozemaljskog i nebeskog. Takav osećaj budi se u meni ovde, na ovom mestu sa naglim dolaskom noći. Kada bacam poslednji pogled na ovaj čarobni spomenik prošlosti obasjan svetlošću punog meseca.

Autorka: Ivana Kladarin Panić
Izvor; Travel Magazine,B92