Zbog sve brojnijih turista, mnoge stare kuće u Banskom pretvorene su u mehane. Ima ih više od devedeset, i po tome ovaj gradić u Bugarskoj predstavlja jedinstven primer u svetu

 

 

 

Bansko nije poput ostalih malih mesta u Bugarskoj. Ovom planinskom gradiću, koji se svio na severoistočnoj padini Pirina, na 985 metara nadmorske visine, poseban šarm i lepotu daju specifična arhitektura i idilična atmosfera koju je, uprkos brzom razvoju, uspeo da sačuva.

Snaga i duh starih vremena kriju se iza čvrstih kamenih zidova i teških drvenih kapija od čamovine, odakle vire samo visoki dimnjaci sa krovova masivnih kamenih kućau kojima su živeli mnogi veliki prosvetitelji, umetnici i revolucionari. Svaka od tih kuća, zidana najmanje pre sto pedeset godina, sama po sebi je pravi istorijski spomenik, a sedam je i od nacionalnog značaja za istoriju i kulturu Bugarske.

Jedna od njih pripadala je Nikoli Vapcarovu, velikom bugarskom poeti, i njegovoj porodici. Posle njegove smrti zgrada je pretvorena u muzej u kojem se čuvaju njegove knjige pesama i drugi autentični lični eksponati, dostupni turistima. U ovom zdanju nalazi se i etnografski bazar ručno izrađenih suvenira, a organizuju se i razne druge izložbe i svečane manifestacije.

Tipičan primer gradnje

 

 

Kao arhitektonsko-istorijski spomenik kulture od posebnog značaja je i kuća monaha Neofita Rilskog (Nikole Benina). Ona je tipičan primer gradnje iz perioda osamnaestog i početka devetnaestog veka. Zidana je od kamena i zemlje, što se i vidi na fasadi, sa otvorenom verandom okrenutom ka malom dvorištu. Te čvrste kamene konstrukcije sa malim prozorima, obezbeđenim debelim gvozdenim rešetkama, danas predstavljaju ukras ovog kraja, a sudeći po tome u kakvom su stanju – trajaće još mnogo vekova.

Prostor za stanovanje čini nekoliko soba. Gotovo svaka je sa kaminom, tavanicom od drvenih greda ukrašenih duborezom i oslikanim zidovima. Osim jednostavnih šifonjera, niski široki kreveti i klupe očigledno su bili takoreći sve od nameštaja u dnevnim boravcima. Ali, tu prazninu popunjavaju dekorativni, tkani ćilimi prepoznatljivih folklornih motiva. Otkriveni su i tajni hodnici koji su služili za sakrivanje i bekstvo u vreme Turaka. Inače, Neofit Rilski je neko poput našeg Vuka Karadžića, autor prve bugarske gramatike i veliki prosvetitelj naroda uopšte.

Bansko može da se pohvali i vrhunskom školom slikarstva, čiji je začetnik Toma Višanov. Krajem sedamnaestog veka on je studirao u Beču i tamo stekao mnogo prijatelja koji su važili za velike likovne umetnike Evrope. Bogato iskustvo koje je uz njih stekao preneo je u svoj rodni kraj. Višanov se posvetio ikonopisanju, a sledili su ga i njegov sin i unuk, Dimitar i Simeon Molerov. Njihovi originalni radovi danas se mogu videti na stalnoj izložbu u muzeju, kao i u crkvama širom Bugarske.

Strah i trepet za Turke

Osim po umetničkim delima, Simeon Molerov, koji je po zanimanju bio veterinar, mnogo više se isticao kao mesni vojvoda i veliki revolucionar. Za te zasluge je i odlikovan srebrnim krstom sa mačevima. Živeo je krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka i bio je strah i trepet za Turke koji su u Bugarskoj ostali sve do 1912. godine. U prizemlju svoje kuće držao je mehanu sa konacima, u koju su Osmanlije redovno svraćale, ali nikada nisu smele da zanoće ni tu, niti bilo gde u Banskom. Gornja greda na ulaznim vratima postavljena je nisko, da bi svakog gosta naterao da se blago nakloni.

Interesantno je da kuća sa mehanom nikada nije prodavana, već je išla iz ruke u ruku potomaka. Sadašnja gazdarica je njegova praunuka Blagoveska. Ona s ponosom čuva i rado pokazuje čitavu hrpu požutelih novinskih stranica i raznih dokumenata koji svedoče o liku i delu njenog pretka. Posebno joj je drag njegov mač kojim je, kaže, posekao mnoge turske glave. S poštovanjem se odnosi i prema imovini koju je nasledila, a u patini drvenih čamovih greda vidi čitavo bogatstvo. Mehana „Lovna sreća\" je „licem\" okrenuta ka glavnoj ulici Pirin, pa turistima redovno zapada za oko.

Sa razvojem turizma, mnoge stare kamene kuće takođe su pretvorene u nacionalne restorane, tako da Bansko danas ima 10.000 stanovnika i više od devedeset mehana, u kojima se vatra u kaminu ne gasi od novembra do aprila, koliko traje zimska skijaška sezona.

Dana Stanković

————————————————-

Crkva sa vrednim ikonostasom

U centru varoši dominira crkva „Sveta trojica\", građena 1833. godine, koja svojim stilom fascinira današnje arhitekte. Ima oblik broda, a dugačka je 44 metra, široka 22 metra, a visoka 12 metara. Zidovi, građeni od kamena koji je vekovima valjala i oblikovala brza planinska rečica, debeli su metar i 10 santimetra. Krov se oslanja na konstrukciju od neuništivih čamovih greda i dvanaest stubova koji simbolizuju dvanaest Hristovih mučenika. Crkva je bez kupole, sa zadivljujućim ikonostasom. Pojedinim freskama Turci su iskopali oči, ali su kasnije restaurirane, tako da se tragovi tog zverstva primećuju samo kada se posmatra iz određenog ugla.

Pored nje, 1850. godine podignuta je trideset metara visoka kula sa zvonikom i časovnikom teškim 500 kilograma, na kojoj su rode svile svoje gnezdo kao sigurno stanište.

——————————————–

Skijanje iz snova

Bansko, malo, mirno mesto na obroncima Pirina, jedne od najlepših planina Bugarske, proglašene su za nacionalni park pod zaštitom Uneska. Od Sofije je udaljeno 160 kilometara, a od Beograda 550 kilometara. Mada kao tačka na svetskim ski- mapama postoji deceniju i po, postao je omiljena destinacija ljubitelja belih sportova.

Izvor: Politika,B92

Izvor: B92 PUTOVANJA