Afrički muzej u Tervurenu

Još dok je bio prestolonaslednik, Leopold je smišljao kako da se Belgija domogne neke kolonije. Prvo je pokušavao da kupi neku teritoriju – deo ostrva Jave od Holanđana, ostrvo Martin Garcia naspram Urugvaja, ostrvo Fidži… Ne uspevši u tom naumu okreće se podsaharskoj Africi. Shvata da su velike kolonijalne sile tog doba zauzele sve što se moglo uzeti u Aziji, da je ostala još samo slobodna središnja Afrika, jer su moćniji pre svega zainteresovani za teritorije uz more.

Došavši na presto Leopold osniva 1876. Afričko udruženje u Briselu. Uz pomoć poznatog istraživača Afrike Stenlija, podiže stanice duž reka Konga. Šalje trupe kako bi navodno zaštitio lokalno stanovništvo od „arapskih trgovaca robljem". Lukavo prikazuje kolonizaciju kao „najveće humanitarno delo", dok u isto vreme poručuje Stenliju: „Ne dolazi u obzir da damo Crncima bilo kakvu političku vlast", ili prijateljima da je dobio „fantastičan kolač".

Ipak, istina izbija na videlo. Iz Konga, „nezavisne države" u ličnom vlasništvu Leopolda II, u Belgiju pristižu brodovi krcati slonovačom i kaučkom, dok se u Kongo šalju samo vojnici, oružje i municija. O kolonizaciji najbolje svedoči sam muzej u Tervurenu. U velikoj sali na ulazu su dve ogromne ploče sa oko 1.500 imena, kako piše na ploči: „Belgijanaca poginulih u Kongu". Nasuprot imena poginulih vitrine sa uniformama kolonijalnih trupa. Međutim, muzej ne govori o žrtvama lokalnog stanovništva, dok je prema istoričarima Kongo bio mesto „jednog od najvećih zločina našeg doba", ili da je broj žrtava „uporediv sa holokaustom"!

U muzeju je izloženo oružje domorodaca u doba kolonizacije: lukovi, strele, koplja, štitovi ispleteni od pruća i trske. U vitrinama su i maske, lokalni muzički instrumenti, ogrlice, bubnjevi, odevni predmeti, nakit… Izloženi su i lični predmeti Stenlija, sekstant, durbin i fotografije vernih pratilaca. Među njima i desetogodišnjeg dečaka iz Konga, koga je Stenli školovao u Britaniji, ali koji je ipak čeznuo za slobodom. Beži u džunglu, Stenli ga hvata i stavlja u okove. Mladić ipak uspeva da pobegne, ali se davi u Kongu. Na fotografijama snimljenim poslednjih godina uz tradicionalnu odeždu Afrike zapažamo savremene detalje: gumene čizme, kalašnjikov…

Uz stalnu postavku može se videti i izložba maski. Neke prikazuju dostojanstvena, ozbiljna lica, druge idealizovne žene, mnoge su posvećene lokalnim božanstvima koja će se pojaviti tokom lokalnih seoskih svečanosti. Iako mi ne nosimo maske poput afričkog stanovništva tokom proslava, imamo ih celog života „kako bismo odgovorili zahtevima našeg društva", kako je istaknuto na izložbi uz navođenje reči Karla Gustava Junga da je maska „fizičko traženje čoveka da se prilagodi društvu".

Čitam da će muzej biti obnovljen. Pretpostavljam kako bi se „prilagodio društvu" našeg doba. Odlazim. Nisam ništa saznao o Kamerunu. Moraću da ga upoznajem na licu mesta.

Zoran M. Cvijić

Izvor: Danas, B92