Zajedno u Kini!!!

 

 

 

Pošto u Srbiji nisam imala posao, postojala je mogućnost da sledeći put krenem sa njim na tri meseca. On da radi, a ja kao turista. Sama pomisao da idem zajedno sa njim toliko daleko od kuće je bila fantastična. Pomislila sam, to je jedno prelepo životno iskustvo. Bila sam potpuno upoznata pričama o Kini i životu u njoj, ali sam trebala to i da doživim. 26. septembra smo krenuli iz našeg malog grada Bora do Beograda, a zatim na relaciji Beograd-Pariz-Šangaj stigli u Kinu. Bila sam pripremljena na drugi svet.

Sleteli smo na međunarodni, veoma uredan i čist aerodrom u Šangaju. Lokalni vozač, kojeg su nam poslali iz firme u kojoj će raditi moj dečko, nas je sačekao sa našim imenima na papiru, velikim smeškom i u pristojnom odelu. Poželeo nam je dobrodošlicu i izgovorio svoje ime koje naravno nismo razumeli. U Kini, svaki Kinez ima i englesko ime, zbog lakše komunikacije. Obično se dobija u ranim godinama, i Kinezi ga koriste kao katolici drugo ime. Vozeći se od aerodroma do hotela videli smo uredne ulice i nebo ispunjeno kranovima. Kao i svuda u Kini, mnogo se gradi. Nismo mogli puno da saznamo koji je glavni izvor bogatstva ove provincije, jer je vozač slabo govorio engleski. Nebo je redovno sivo i vazduh zagađen, tesko se diše. Bili smo jako umorni i nismo puno govorili. Nakon 2časa i 30minuta vožnje kolima, stigli smo u hotel. Na ulazu u hotel nas je dočekao batler koji je odmah uzeo kofere i odneo do recepcije. Već smo imali rezervisanu sobu, samo je trebalo da unapred platimo za ceo mesec boravka u njemu. Na recepciji, devojke su slabo govorile engleski, ali kada smo pokazali karticu sve je bilo mnogo lakše. Prvi utisak pri samom ulasku u hotel je bio vrlo iznenađujuć. Sve je jako lepo, svetlucavo i luksuzno, sa čini se najkvalitetnijim podovima od mermera. Odmah sam na sred hola zapazila prelepu fontanu i jedan crni dobro očuvan klavir. Dobili smo sobu sa brojem 1006, što znači da ćemo boraviti na 10 spratu. Otišli smo i smestili se. Soba je pristojno izgledala mada sam očekivala više shodno raskošnom holu hotela. Nismo puno razgledali već smo želeli da se odmorimo od jako napornog i dugog puta Beograd-Jiangyin.

 

 

Kada smo se odmorili, krenuli smo do najbližeg restorana da nešto pojedemo. Usput smo imali priliku da vidimo predstavu koja je bila održana na platou trga ovog grada. Videli smo tradicionalnu izvedbu nekog tragično-jubavnog komada sa dosta muzike. Glumci su bili obučeni u kimonima od kineske svile sa dosta zlatastih detalja.

Pošto smo pogledali predstavu, nastavili smo put do restorana. Bilo je to nezaboravno prvo iskustvo sa kineskom kuhinjom. Raznovrsni mirisi raznih začina širili su se po celom restoranu. Naručili smo neko meso sa povrćem, supu i salatu, a kao prilog smo naravno dobili obaren pirinač. Moj prvi susret sa tom poruđžbinom je bio katastrofalan. Nisam uspela da pojedem ništa jer mi se nije dopalo. Bio je to obrok pomešanih slatko-slano-kiselih ukusa, meso nedovoljno ispečeno, a salata od lubenice i jabuke prelivena majonezom. Za prostore odakle mi dolazimo potpuno nepoznato. Mogla sam da primetim da je sve to bilo jako lepo dekorisano, u raznim bojama i sa bezbroj malih posuda. Tu su naravno i štapići bez kojih ne bi ste mogli ništa da pojedete, ukoliko znate da ih koristite. Ja sam već kod kuće vežbala ali sam ipak ostala gladna i pomalo ispala smešna. Zaposleni u tom restoranu su nas lepo primili sa oduševljenjem pazeći da ispadnu profesionalni u svom poslu. Mi smo bili zadovoljni njihovom uslugom. Ipak treba se navići i čini mi se da sam donekle i uspela. U naredna 3 dana jedino gde sam se hranila bio je Mac Donalds.

PRVA DVA MESECA OBILASKA I ŽIVOTA U JIANGYNU

 

Osvanulo je i naše prvo jutro u Kini. Prvo na šta sam trebala da se naviknem jeste vremenska razlika u odnosu na Evropu. U Kini je ta razlika iznosila 7 sati unapred u odnosu na Srbiju. Spremili smo se i krenuli da upoznamo grad. Kada smo izašli na ulicu i pogledali oko sebe, videla sam da se totalno razlikujemo od tog naroda. Mi smo toliko bili primećeni da su prolaznici gledali u nas, smeškali se, a oni mlađi čak i dobacivali: "Welcome to China". Simpatično za početak.

Moj momak je već boravio u ovom gradu te je tako i poznavao neke delove grada koje sam za početak ja trebala da vidim. Otišli smo do prelepog parka u samom centru grada gde je vladala potpuna tišina. Ovaj park je napravljen tako da se ne naruše flora i fauna u njemu. Opkoljen je građevinama u kineskom stilu sa dosta raznolikog drveća gde najviše preovladava bambus drvo, tipično za ove krajeve. Ceo park je ispresecan vodenim kanalima, malim vodopadima koji žubore i ribnjakom u njemu.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ono što nas je impresioniralo, a što smo u ovom parku mogli da vidimo na svakom koraku je veliki broj starijih muškaraca i žena koji se opuštaju uz tzv. Kineku jogu, tradicionalnu metodu kultivacije duha i tela, jedna od mnogih vrsta či gonga, kako se na Zapadu popularno nazivaju metode poput tai či čuana, jan šina i drugih. Inače ove vežbe su za energiju i vitalnost, pomažu u oslobađanju stresa, masaže za cirkulaciju, probavu i opuštanje. U narednom periodu našeg boravka u ovom gradu, vrlo često smo posećivali ovo mesto.

Sledeće što smo morali da posetimo jeste da dođemo do Jangcekjang reke. Jancekjang, Jangce ili Čanđang (kineski- Chang Jiang, Velika reka ili Dugačka reka) je reka u središnjoj Kini. To je najveća reka u Aziji i treća po veličini na Zemlji (posle Amazona i Nila). Dugačka je 6.380 km. Površina sliva se prostire na oko 1/5 površine Kine i plovna je za morske brodove. Inace tu se nalazi i pompezni most tzv. Jiangyin Yangtze River Bridge.

Nikada u životu nisam videla ovako veliku reku i osećaj je bio predivan i neopisiv. Ostaće mi dugo u sećanju kao hladna, tajanstvena i nemirna reka sa koje neprekidno dopiru sirene brodova. I tako svakog vikenda, kada je moj momak odmarao, ostajali smo bez daha jer je ovaj grad skrivao sve svoje lepote a trebalo ih je pronaći.

Kako bi se lakše snašli i obišli sve što smo želeli, u našem hotelu smo kupili kartu grada koja je bila ispisana na kineskom, ali smo na osnovu oznaka mogli da pretpostavimo mesta koja treba videti. Destinacija koju smo naumili da vidimo bila je isuviše daleko tako da nismo mogli ići pešice. Morali smo da uzmemo taxi. Taksista nije govorio engleski tako da smo mu na karti pokazali gde želimo da nas odveze. Bila je luda vožnja. Inače u Kini vozači ne poštuju pravila u saobraćaju. Pretiču koliko god mogu i jako je nezgodno voziti se sa njima. Jednostavno smo stalno bili napeti i plašili se kako će se završiti. Malo preznojeni od lude vožnje stigli smo do Jiangyin jezera.

 

 

 

 

 

 

Neverovatno kako je ovo jezero lepo uređeno. Napravljena je plaža sa kamenjem u obliku stene i peskom koji su verovatno morali da donose kako bi veštački kopirali prirodu. Jezero je veštačko, a na svakom koraku je stajao znak da plivanje nije dozvoljeno. Nasađeno je dosta palmi i raznog drveća i puno stazica od kamena. Sve je toliko uredno. Da ne poveruješ. Pomislili smo "toliko zagađen i bučan grad od auotomobila i previše ljudi, a ustvari tajna njihovog opstanka je što postoje ovakva mesta u gradu gde je mir potpuno zagarantovan." I onda smo naišli na pedalino. 50 juana (500din) za sat vremena. Moj momak je bio oduševljen što ćemo da se vozimo, ali ja nisam davala povratnu reakciju. Pa ne znam, jednostavno nisam verovala u sigurnost tog vozila, pošto je naše izgledalo poprilično oronulo i zarđalo. Ali deca uživaju pa što ne bih i ja. Dobro smo prošli.

Obišli smo i jednu planinu oko grada. Shvatili smo da Kinezi jako vode računa o ono malo prirode što imaju. Kroz planinu su se račvali putevi na sve strane. Uredno je na kineskom, a i na engleskom obeleženo šta se sve može videti. Prvo na šta smo naišli bili su golf tereni.

Razni vojni objekti i kasarna. Kroz šumu planine čula se klasična muzika iz zvučnika skrivenih u maketama stena ili drveta. Savršeno smišljeno. A onda smo ogladneli i hteli nešto da pojedemo. Tu na planini zapazili smo jedan miran restoran. Pošto smo saznali od devojaka koje su tu radile da se na vrhu restorana nalazi vidikovac, odmah smo izrazili želju da se popnemo.

Devojka nas je uvela u jedan zastakljeni lift odakle se mogao videti ceo grad. Pogled je bio prelep. Sada nam je most preko reke izgledao mnogo bliže.

 

Za sledeći vikend, na ovom istom mestu, ostavili smo da vidimo toranj. Videli smo ga a i vozili se na njemu. Cena je bila negde oko 200dinara po osobi. I ponovo je izgledalo nesigurno ali vredelo je. Nije bilo puno posetilaca, samo par Kineza i mi. Ušli smo u jedan kružni lift koji se kretao naviše i tada smo imali ceo grad kao na dlanu, kao iz aviona. Maksimalna visina do koje je ovaj rotirajuci lift išao bila je 50 metara.

 

 

U gradu smo se hranili redovno po italijanskom i nemačkom restoranu. Postojali su i kineski restorani sa zapadnom kuhinjom. Bilo me je sramota što sam isključivo zahtevala evropsku hranu, tako da sam poželela da pokušam sa kineskom. Izbegavala sam jela sa kombinovanim slatko-slanim ukusom, ali sam zato probala najlepše salate sa tunjevinom i maslinama, kuvana jaja u nekom od njihovih čajeva, žablje batake i puževe u kari sosu, kao i pačeće meso u sosu od pomoranđže. Najzanimljivije posluženje je bilo parče mesa sa povrćem i jajetom na oko, posluženo u jednom dobro užarenom masivnom metalnom tanjiru, u kojem se hrana još uvek pekla. I sve to ispred vas. Postoji i tzv. Hot pot obrok, a to znači da možete sami da kuvate po želji. Veoma zanimljivo. Uz sve ovo najviše nam je nedostajao hleb, ali je zamena za to bio pirinač i uvek pirinač.

Pošto sam već jel te, navikla na kinesku kuhinju, jedne večeri otišli smo da probamo i Koreansku kuhinju. Zaista sam bila oduševljena. Prvo što je neobično je to da je restoran podeljen na male sobe sa stolovima koji su bukvalno tek nešto iznad poda. Izaberete koja vam soba odgovara i svako društvo ima i privatnost dok uživa u hrani. Bili smo sa kolegama mog dečka, tako da je tu bilo Italijana, jedan Rus, Hrvat, jedna Kineskinja i nas dvoje. Jedno od pravila u Koreanskom restoranu je što svi gosti moraju da sede izuveni. Na sredini stola stoji roštilj na plin i gosti mogu sami da okreću meso. Bilo je tu raznolikog mesa, pite sa morskim plodovima, pirinač na razne načine, salate, voće, pečeni kikiriki i još mnogo malih činija sa začinima i prelivima.

 

 

Probali smo i najčudnije voće, koje smo kupovali u marketu, ali nismo saznali kako se zove. Svako veče se završavalo uz šolju kineskog čaja i neko hladno pivo, koje smo voleli da popijemo sa drustvom u baru hotela.

Naši obilasci se nisu privodili kraju. Saznali smo da oko 80km od našeg grada postoji jedan manji grad u kojem često dolaze turisti iz celog Sveta i kojeg popularno zovu Venecija Istoka. Naravno reč je o gradu na vodi. Nismo želeli da idemo preko agencije, pošto je skupo,pa smo uz dosta muke angažovali gradski taksi. Puno smo pregovarali sa taksistom o ceni i najzad došli do razumne. Pokazali smo mu papirić na kome je pisalo ime grada na kineskom, bilo je to stvarno interesantno putovanje, inače sa nama je krenuo i kolega mog momka iz Hrvatske. Naravno, taksista nije znao ni reč engleskog te nije mogao da nam kaže da u cenu puta nije uračunata i naplata putarine. Kada smo stigli do naplatne rampe, taksista je samo govorio "money, money" i tada smo morali da doplatimo te troškove. Posle duge vožnje, stigli smo. Ostavio nas je na nekom čudnom mestu, u nekakvoj staroj ulici. Oko nas su bile veoma siromašne kućice, pa smo pomislili da je nemoguće da ovo turisti vole da posećuju. Nekako smo uspeli da od prlaznika doznamo gde treba da idemo kako bi smo videli drugu i nadali se lepšu stranu ovog mesta. Kada smo prešli jedan mostić onda smo ugledali puno turista i jako zanimljivu arhihekturu. Krenuli smo u dalje razgledanje,međutim,odmah su nas spazili jedna žena i čovek, i ponudili nam vožnju u tradicionalnom kineskom prevozu tzv. Rikšama. Govorili su o nekakvim cenama na sat vremena koje su bile ok, i dogovorili smo se da će nam stajati na svakom mestu kako bi se slikali. I tako je trebalo da izgleda naše razgledanje grada. Bilo je veoma uzbudljivo voziti se rikšama, a ujedno nam je vožnja u njemu bila prvo iskustvo. Kasnije smo probali da potražimo neki restoran. Naišli smo na jako lep kafić koji je bio u Zapadnom stilu. Inače u Kini skoro da ne postoje kafići u kojima možete popiti samo piće, već se sve bazira na restorane. Kafić je bio prazan, mi smo sedeli u bašti i pitali konobaricu da li govori engleski, ona nam je dovela gazdu kafića. Bio je to mladi momak po imenu Stiv koji nam je jako ljubazno govorio o ovom mestu i šta sve možemo da vidimo u njemu. Ponudio se da nas odveze do centra,i mi smo pristali. Predložili smo mu da večera sa nama. U jednoj dugačkoj ulici sa pregršt crvenih fenjera i rečicom kojom plove čamci sa turistima, bilo je poređano bezbroj stolova gde smo mogli da poručimo neko jelo. Stiv nam je preporučio svinjsko pečenje u sosu od čaja, prelepu zelenu salatu i škampe. Bilo je ukusno. Ovo nam je bio prvi susret sa nekom kineskom mlađom osobom sa kojom smo mogli da pričamo o svemu. Pričali smo mu o našoj Srbiji i našoj kulturi, o hrani koju jedemo i kako mi ustvari živimo. On nije znao gde je Srbija, ali je znao za Jugoslaviju i bilo nam je drago da malo nešto zna i o tome, a posebno o najgledanijem filmu Valter brani Sarajevo sa Batom Živoinovićem u glavnoj ulozi. Rekli smo mu i da smo ovakvu ulicu u kojoj večeramo jedino videli u kineskim filmovima, i on nam je rekao da otprilike ovako izgleda Kina i da smo je upravo doživeli, bez luksuza ali sa puno pesme i veselih Kineza. Čuli su se razni glasovi starijih kineskinja koje su pevale tradicionalne pesme uz razne duvačke instrumente i udaraljke. Siao (xiao) je flauta koja se svira vertikalno i zvuči fantastično, kao i udarajke-gongovi, činele i zvona. Pitali smo i o čemu pevaju, rekao nam je da pevaju uglavnom o ljubavi, sreći i životu. Uživali smo u svakom trenutku te večeri. Nakon večere, pozdravili smo se sa Stivom, zahvalili se na srdačnom dočeku i krenuli u dalje razgledanje grada. Kasno u noć, vratili smo se u "naš" grad Jiangyin.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Najčudniju Zemlju, najčudniji narod i način njihovog života, sam, nadam se, uspela da vam dočaram i podelim sa vama. Znate ono kada voljenoj osobi kažete "Vodiću te na kraj Sveta", e baš sam ja to doživela sa mojim J.