OGNJENA ZEMLJA

Preveliki neodoljivi mamac za mene. I pozajmih vetrovku od komsije i nabedih mamurnog poznanika Irca da je to ta pustolovina o kojoj sanjamo ceo život. I poleteli smo sa 35 stepeni prema meni pomalo mitskoj destinaciji negde na granici subpolarnog kruga.

Let kao let je bio prijatan, sa jednim stajanjem u Patagoniji. Ne bih ga uopšte pominjao da se nije desio jedan nesvakidašnji događaj, sa srećnim ishodom. Monotoniju klasičnog ručka koji se služi na avio linijama, prekinula je vriska dame u redu ispred mene. Usplahirena Nemica bacila je kompletan poslužavnik iza sebe tj na mene. Njen partner dobio je nekakav napad od koga je upao u šok. Bilo je poprilično ozbiljno, nesretni putnik je umirao … ali usledilo je famozno pitanje stjuardese preko razglasa: "Ima li doktora u avionu?". I kao na filmu pojavila se neka starija gospođa, super autorativnog izgleda. Brzo i efikasno je organizovala priručnu operaciju reanimacije. Uspela je spase zlosrećnog turistu. I u toj drami jedva sam shvatio da smo stigli u Ognjenu Zemlju i da slećemo u Ushuaia-u, najjužniji grad na svetu. (Bar sam takvu informaciju dobio od Argentinaca).

Prvi utisak je neobičan. Aerodrom ofarban u pastelne tonove, brvnare mormonske kolonije u blizini piste, mnoštvo ptica …nekako sam se uklopio u okolinu, možda zbog fleka od ručka koje su mi kamuflirale odeću.

Ognjena Zemlja nalazi se južno od Patagonije, od koje je deli Magelanov prolaz (estrecho de Magallanes). Sastoji se od velikog ostrva, Isla Grande, i velikog broja manjih. Ispod velikog ostrva prolazi Biglov kanal, a najužniji pomorski put čini Drejkov prolaz iznad koga se monumentalno uzdiže Rt Horn.

Na svojih ekspedicijama Magelan je u južnim morima tražio novi put prema Indiji. Ugledao je velike lomače koje su domorodci palili duž obale. Njegovo zapažanje pretvorilo se i u naziv ove udaljene regije. Ognjena Zemlja. I posle malo upoznavanja sa istorijom autohtonog stanovništva ispada da je nesvesno Magelan jako dobro imenovao ovaj predeo. Pleme Jamana je vekovima nastanjivalo regiju. Gajili su kult vatre. Prvim evropljanima nije bilo jasno kako polugoli izdržavaju surovu klimu. Od velike hladnoće štitili su se vatrom. Stalno su je održavali, čak i u pokretu, prenosili su je i u kanuima. Jamani su imali čudnu osobonu da pretežno hodaju "četvoronoške". Ovo je čak zbunilo i Čarlsa Darvina koji ih je na početku smatrao nepoznatom humanoidnom vrstom između modernog čoveka i neandertalaca. Kasnije je shvaćeno da je to samo adaptacija na uslove života na klizavim strmim obalama. Na žalost kolonizatori su silom pokušali da "civilizuju" ovu neobičnu populaciju. Bolesti su ih brzo pokosile. Kažu da im je najviše došlo glave pravilo da moraju da nose odeću. Nenavikli na evropski koncept održavanja higijene vrlo brzo im se odeća pretvorila u izvor smrtnih zaraza. Poslednja pripadnica preminula je krajem dvadesetog veka.

Administrativno region je podeljen između Argentine i Čilea. Odrediti granice u ovakvim zabitima nije bilo lako. Krajem IXX veka presudio je britanski kralj. Odluka ili presuda glasila je da teritorija sa koja voda ide prema Pacifiku je Čile, a teritorija sa koje voda ide u Atlantik je Argentina. Argentina ne sme da izađe na Pacifik a Čile ne sme da izađe na Atlantik. Formalno dogovor je prihvaćen. Uz manje sukobe bio je poštovan sve do sedamdesetih godina XX veka kada je Čile proglasio suverenitet nad tri ostrva južno od Velikog ostrva, čime je bio prekršen sporazum jer se ostrva nalaze delom u Atlantiku. Izbio je oružani sukob, okončan medijacijom Vatikana. Čile je odobreno da ih uvrsti u svoj sastav. Posledica je veliko rivalstvo Argenitne i Čilea u skoro svakom pogledu. Ulog nije mali. Kontrola jednog od najvažnijih pomorskih puteva, lučke usluge, a u poslednje vreme veliki razvoj turizma. Kao svedoci ovog nama nepoznatog sukoba leže razbacana minska polja. Šta ona traže u ovoj netaknutoj divljini? Nestvarno i suludo. Videti sliku.

 

 

 

Zato moja informacija da je Ushuaia najjužniji grad na svetu nije ipak tačna. Preko puta kanala nalazi se čilenaski Puerto Vilijams. Mada lokalni Argentici kažu da to selo jer ima samo 2000 stanovnika, dok njihov grad ima svih 60 000.

 

Ushuaia je super simpatično turističko mesto i važna pomorska luka. Predstavlja usputnu stanicu ka Pacifiku i mesto odakle polaze transporti prema Antarktiku. Naći smeštaj nije teško. 20-30 dolara prenoćište sa doručkom. U mesto je iznenađujuće dinamičan noćni život. Ovo "noćni" shvatiti relativno jer je bio period polarnog dana tj mraka nije bilo, samo lagani sumrak koji padne oko 23h i traje do 01h iza ponoći. Omiljeno mesto postao mi je pab "Lennon". Živa muzika i vesela atmosfera. Prisustvovali smo sjajnom koncertu benda koji je svirao keltsku muziku. Moj saputnik Irac je bio prilično zbunjen. Bend peva na gejlik jeziku, svi su ridji i pegavi a ne znaju da beknu na engleskom ili baš na tom gejliku. Posle upoznavanja rekli su nam da su oni svi Argentinci, potomci Iraca i Velšana i da su im kao uspomena na pradomovinu ostale samo pesme.

Rivalstvo Argentine i Čilea se ogleda i u proizvodnji piva. I jedni i drugi tvrde da imaju najjužniju pivaru na planeti. Odgovorno kao pivopija tvrdim i čileanski "Austral" i argentinski "Beagle" je više nego dobro.

Ushuaia se kao i na nekim sličnim meridijanima razvijala u početku kao kažnjenička kolonija. Logoraši su izgradili infrastrukturu u nesnosnim klimatskim uslovima. Danas je zatvor pretvoren u muzej sa različitim postavkama. Meni je najupečatljiviji ostao Muzej pomorstva sa jezivom mapom brodoloma. Prepuna lokacija sa nazivima brodova. A jeza uhvati kada vidite datume npr jedan brod je potonuo svega nekoliko nedelja ranije.

U okolini se nalaze nacionalni parkovi. Treking staze su spektakularne. Kroz stoletne šume, tresetna jezera, glečera sve do zaliva Lapataia koji predstavlja ujedno i kraj argentinske Ruta Tres koja kreće iz Buenos Airesa i posle 3000km završava u ovom zalivu.

 

Životinjski svet je fascinantan. Iznenađuje potpuno odsustvo straha od prisustva čoveka. Naviknut da od mene i vrapci panično beže, situacija da lisica blentavo šeta oko mojih nogu kao neka pudlica izaziva taj osećaj da sam u netaknutoj prirodi. Za 20 dolara brodićem se mogu obići ostrvca prepuna morskih lavova, pingvina, a prostruji i poneki kit. Jesam oduševljen ovakvim životinjskim carstvom ali iskreno, njihov ogroman broj sa sve neverovatnom količinom izmeta koji proizvode stvara šokantan miris.

 

 

Na žalost čovek ne bi bio čovek da nije rešio da se umeša. Doneli su dabrove iz Severne Amerike. Kako ovi nisu imali prirodnih neprijatelja vrlo brzo su zagospodarili šumama. Praveći brane desetkovali su stabla tj čitave šume. Posledica je erozija, nestanak čitavih biljnih i životinjskih vrsta. Prava ekološka katastrofa.

 

 

 

Autobusom se stiže do Rio Grande, drugog većeg mesta na argentinskoj strani. Nalazi se na Atlantskoj obali preko puta Foklandskih ostrva. Minimum rastinja, ali hiljade petrolejskih tornjeva. Slučajni poznanik, inženjer, objasnio mi je da cela regija doživljava naftni bum. Rezerve nafte su prilične, a gasa ogromne. Kaže da mu je plata desetak hiljada dolara. U zemlji gde je prosečna plata kao u Srbiji, to je neverovatno puno. Sada mi je jasniji i sukob Argentine sa Velikom Britanijom oko, kako me opominju argentinci, Malvinskih ostrva.

Odlazak u Porvenir, čilensku varošicu na Magelanovom prolazu zahteva prelazak granice i opuštenu carinsku kontrolu. Kako Srbije tj tada Srbije i Crne Gore nema u njihovom kompjuteru, čileanski carinik mi je velikodušno ponudio da sam izaberem koje ću nacionalnosti biti. Eto meni se ostvario dugogodišnji sam da jednom budem Raftarijanac sa Jamajke a i carinik je zadovoljio birokratsku formu. Porvenir ima oko 30 000 stanovnika, pretežno dalmatinskog porekla. U metalnom kontejneru u kom sam prespavao bio je TV sa satelitskom antenom. Neobično je bilo tamo gledati satelitski HRT sa sve putopisnom emisijom Gorana Milića.

Prelazak trajektom nazad u Patagoniju prema Punta Arenasu, na uzburkanom moru bio je prilično neprijatan. Raspoloženje se popravilo u sjajnom restoranu sa ogromnom mapom sveta. Gosti dobiju zastavicu na koju upišu svoje ime i zabodu na mesto svoje države. Na našoj je bila već zabodena jedna zastavica u Pančevo sa imenom dame čije sam ime nažalost zaboravio.

 

Šetajuci gradom naišao sam na ulicu po imenu "Croatia", mada se ispod novopostavljene table još uvek nazirao stari naziv "Jugoslavia". Nisam odoleo a da ne svratim u Hrvatski kulturni klub gde se baš tada održavala proba hora. U čast slučajno zalutalog turiste otpevali su mi "staru hrvatsku pesmu": "Tamo daleko" !? E sada sam ja bio zbunjen.

Iz luke Punta Arenasa polaze transportni brodovi za snabdevanje naučnih baza na Antarktiku. Može se za 2000 dolara platiti putnička kabina. Put traje oko sedam dana. Priče inženjera Čede Stijovića koji je tamo proveo kompletnu smenu budile su ogromnu želju da se uputim i u tom pravcu … ali para ili ideje kako ih na brzinu steći više nije bilo.

I polako, preko čileanskih fjordova nazad na sever.

Napomene o Čileu i Argentini:

Za građane Srbije viza nije potrebna.

Čileanski peso je relativno stabilna valuta, argentinski peso je podložniji inflaciji.

Cene slične ili malo skuplje nego u Srbiji, s tim što je Čile desetak posto skuplji.

Prisutan ulični kriminal u izvesnoj meri npr džeparoši ili taksisti koji pelješe turiste.

Cene avio karata prema destinacijama u Južnoj Americi, nažalost, imaju tendenciju velikog rasta.

Nema ambasade Srbije u Santjagu. (Čile pokriven preko naših predstavnika u Argentini).