Nikada nije kasno da postanete Baobab

 

"Na kraju sveta leži Lamu…" – "…Pet dana"

Večita želja čoveka da zaustavi vreme i sklopi lični vremeplov bila je inspiracija mnogih s.f. filmova, romana ili bar priča ispod jorgana.

Ovo je pismeno trčanje unazad na jedno mesto koje bi svojim izgledom i atmosferom moglo da posluži kao odgovarajuća scenografija za usidreno vreme.

Ostrvo LAMU je mesto koje treba što pre videti i ostaviti mu dovoljno godina da protekne i ostane isto.

Tačno pre 20 godina skitajući po sinajskom poluostrvu čuo sam zanimljivu priču o zaboravljenom ostrvu negde na severu istočne obale Afrike . Ostrvce zagnjureno u Indijski okean na kraju sveta. Sklonjeno van svih puteva. Odmaknuto od vremena. Nisam odoleo….

I onda ovih dana ovo čudo od globalizacije i internet surfovanja ponovo me je vratilo u dnevnik sećanja.

Prva fotografija, kada putem bilo kog petraživača pronadjete stranicu posvećenju ostrvu Lamu, istovetna je sa slikom iz mog albuma. Čeprkajući po ostalim informacijama shvatio sam da se I posle ovih naših tužnih i teških 18 godina ( od 1990) tamo ništa nije promenilo . Možda smo mi ostali na zemlji, a ostrvo odlutalo velikom brzinom i tako ostalo mladje od nas. Listajući stranice foto-albuma I skrolirajući stranice na internetu, skoro da sam izgubio osećaj koje fotografije odakle potiču.

Šlagvort za uspomene.

Kada stignete u Afriku, konkretno u Najrobi, prvo što se pitate ko vas je slagao da je Afrika topla i sunčana.

Naravno da to i zavisi u kom vremenskom periodu posećujete ovaj kontinent-kontinent pračoveka. Avgust mesec pripada sezoni malih kiša i uobičajena temperatura je izmedju 18-23 stepena sa retkim padavinama ( i to se verovatno promenilo). Naravno morate znati da se Najrobi nalazi na skoro 1800 m nadmorske visine I da je pravi izazov za one koji bi se biciklima namerili na put prema Mombasi ( 0 m) luci na obali Indijskog okeana. Kakav bi to put bio, niz brdo (down hill)? O tome možda neki drugi put.

Da bi stigli do ostrva Lamu najjednostavnije I možda najelegantnije je putovanje vozom. Prvo treba stići do Mombase. Voz je strast viktorijanskog perioda. Ukoliko uspete da rezervišete mesto (karta je koštala 20 $ o.w.) u vagonu za spavanje, pružiće vam se prilika da večerate u ambijentu salona za ručavanje iz romana Agate Kristi. Imate malo vremena da uživate u kariju koji će vam servirati hindu kelneri I koji ćete pojesti odupirući se želji da sačuvate bar jedan delić srebrnog escajga kojim ćete se služiti. Diskretna muzika, satenske zavesice, kari, hindu kelner, srebrni escajg, svilene tapete unutrašnjosti vagona i društvo koje ne možete birati. Iz ‘sna’ vas budi diskretna zvonjava koja znači kraj jednosatnog obroka i odlazak na spavanje. Laku noć planinskoj klimi i dobro jutro tropskoj i vlažnoj oblast Indijskog okeana.

Mombasa je sledeća stanica puta. Ako možete da ne vidite stotine usidrenih poluzardjalih prekookeanskih brodova (koji su ujedno dali život ovom gradu I uticali na njegov procvat početkom 19. veka) otidjite da posetite tvrdjavu FORT JESUS i stari grad. I ako uz to stignete da se sklonite od iznenadnog pljuska pod strehu terase , nekog od desetine restorana, sa koje pogled jedino beži na pučinu velikog mora ostavljajući vas u nedoumici kako je ovo izgledalo kada je ovuda prolazio Vasko de Gama i njemu slični …Možda vas popijeni čaj u pet i pogled na Baobab drvo potakne da se zapitate šta je pomislio Mali Princ kada je prvi put video ovo drvo – okrenuto naopačke. Legenda kaže da je bog stvarajući svet posadio drvo Baobab na jedno mesto, a sutradan ga je našao na drugom. Ponovo ga je vratio na isto mesto i rekao mu da se ne miče. Drvo je bilo neposlušno i opet je skitalo. Sledećeg dana Tvorac se naljuti, okrenu drvo naglavačke i evo krošnje koja pre liči na korenje i od čije krošnje, za hlad, vajde nema.

Baobab može živeti i do 2000 godina – tvrdoglavosti radi…?.

Ako vas ne zarobe čari noćnog lučkog grada kakav je Mombasa ili želja da posetite mesto Iz "zanimljive geografije"- nedaleki Zanzibar (rodno mesto Freda Merkjurija), autobus za Lamu, via Malindi, čeka na vas. Postoje tri načina da iz Mombase stignete na Lamu. Brodom, ako imate dovoljno vremena ili ako imate dovoljno novca (u to vreme je to bila cifra od oko 60 $ o.w.), malim avionom, leteći tik iznad neprelegednih krošnji mangrove šume. Ja nisam imao niti dovoljno para a ni vremena.

Bus kreće u 5.30 h.

Sezona malih kiša sama za sebe govori. Prva prepreka je blago nabujala reka Tana I neverovatan prizor. Svi putnici izlaze iz autobusa hvataju se za sajlu I snagom sopstvenih mišića prevlače sebe I autobus na blatnjavu obalu koja kao takva samo govori da će avantura biti još.. Još jedan prelaz preko zaliva reke Rare koju ipak prelazimo pravim trajektom uživajući u modrini Kilifi zaliva.

Malo severnije je poznato (pre svega nemačkim turistima) letovalište Malindi i njeni moderni hoteli koji kvare egzotiku ostataka nekadašnje Swahili civilizacije . Kulture koja je nastala mešanjem života indijskog, portugalskog, arapskog i svakako autentičnog afričkog naroda. Na preporuku vodiča nisam propustio priliku da na iznajmljenom biciklu zagazim u džunglu u potrazi za ruševinama grada Gedi. I Afrika ima svoju " antiku "! Da još napomenem da pazite gde stavljate svoje prste i stopala jer malo nepažnje se može pretvoriti u bolno iskustvo kao posledica narušavanja teritorije Siafu mrava. Na ovaj izlet možete i narodskim taksijem zvanim Matatus.

Tek kad prodjete Malindi i njegov kako tako civilizacijski imidž ulazite u nepregledno zelenilo mangrove džungle. Sladunjavi i blatnjavi miris plitkog okeana puni nozdrve. Kratka zaustavljanja da se izglavimo iz natrpanog autobusa i proverimo da nam stvari nisu spale sa krova autobusa. Pauza nam omogućava da primetimo nekoliko majmuna koji kao kakvi slepi putnici sede na našim rančevima i brižljivo preturaju po stvarima. U ovoj zelenoj divljini COCA COLA i

FANTA ne predstavljau nikakvo čudo. Svaki metalni kiosk uz put nudi iste. I kad sam već zaboravio kuda sam krenuo, naš "ko to tamo peva" autobus se iznenada oteo zelenom zagrljaju. Muzika Tracy Chapman (?!) sa kasetofona je svakog od putnika ispratila I još jednom nas podsetila na vožnju koju smo imali. Mesto Mokowe je poslednje mesto na kopnu.

Preuredjeni ribarski čamac vas privodi prizoru koji se nije menjao poslednjih dvesta godina.

Lamu je najbolje čuvana tajna koju i ja ovom pričom kvarim.

Idealno mesto da napišete svoju prvu knjigu na nekoj od Hemigvejskih terasa u vreme velikih kiša (april-maj). Ostrvo je bilo nastanjeno još pre 1200 god. a svoj današnji izgled je uobličilo nakon odlaska Portugalaca u 17 veku, koji su skoro 200 godina utiskivali svoj žig. Nakon njihovog odlaska, kažu meštani, nastalo je zlatno doba ostrva i tada je većina kamenih kuća napravljena. Od sticanja nezavisnosti 1963 g. skoro da ništa nije menjano. Danas ostrvo ima dva hotela , malu poštu, jednu biblioteku i to je to…?

Strpljenje sa navalentnim domaćinima, koji nude svoje "palate", je najbolji recept da pronadjete svoju sobu sa terasom i obaveznim pogledom na okean (cena soba je od 1-5 $ izraženo u kenijskim šilinzima) . Kada vas već prva impersija opije i poželite se sna, nemojte zaboraviti mrežu protiv komaraca koja je u ovim tropskim uslovima obavezna.

Ne možete tek tako leći, zaspati i rukama ili nogama se nasloniti na zidove mreže. Aždaje samo čekaju umorne i nespremne Wzange (strance) da im se napiju krvi i saspu svoj malarični sadržaj. Stanovnici ovog arhipelaga su poznati po tome što su ‘patentirali’ način kako da smanje brojnost komaraca, U bunarima iz kojih se napajaju vodom i u kojima se, naravno, legu komarci zapatili su posebnu vrstu ribica koje tamane larve krilatih vampira.

Već posle nekoliko sati provedenih u svejedno kakvoj aktivnosti osetićete ležernost I opuštenost koju ćete i najbolje primetiti po brojnim magaracima koji se slobodno šetaju ili izležavaju na svakom mestu koje im se učini zgodnim. Još jedna životinja vas podseća na osobenost ovog mesta, a to su mačke, čiji neskriveni skoro kraljevski status, čini sličnost sa ovim ostrvom. Kažu da se ovde ne treba plašiti lopova jer je ostrvo malo I nemaju se gde sakriti niti zbrisati u brzim kolima . Postoji samo jedan "auto" i on je izuzetak koji govori da ako nema puteva, nema smisla ni auto imati. Jedini pravi putevi su staze koje idu svuda okolo naokolo, a ako ostanete dovoljno dugo ni vaši tragovi neće biti bez značaja. Ostrvo koje je tek pre tridesetak godina dobilo struju najbolje govori o zainteresovanosti stanovniika ovog sklonjenog mesta za budućnost . U vreme kada sam ja tabanao ovim peščanim ostrvom još jedna činjenica je govorila o tome kako se muški stanovnici bacaju u zagrljaj zaboravu sadašnjosti, a ni malo mislima o budućnosti.

Islamski uticaj je ovde vrlo jak. Alkohol se može konzumirati samo se u krugu policijske stanice i tu ostajati do mile volje, u svom svetu, do sledećeg mamurluka. Ako alkoho nije vaš film uživaćete u desetinama voćnih salata i koktela. Nemojte preterivati jer dijareja je uvek tu negde da vas slomi u struku i ukrade vam poneki dragoceni dan.

Pravo upoznavanje možete započeti besciljnom šetnjom po ostrvu na kome se nalaze 4 naseljena mesta : Lamu, Shela, Kipungani i Matadoni. Da bi se obišlo ostrvo treba vam jedan dobar dan i ako se odlučite da sve utiske stavite u taj jedan dan sigurno ćete pogrešiti. Lamu je mesto za izležavanje na suncu i tu ne postoji preporuka šta treba prvo videti. Treba ostati dovoljno dugo da se njime opijete i uživate u večernjim sedeljkama u nekom od restorana, koji nude bagatelno jevtine plodove mora (jastog ili kraba su oko 5$) i božanstvenu indijsku hranu.

Svojom sklonjenošću I ležernošću, sedamdesetih godina ostrvo je bilo pribežiste hipika iz celog sveta koji su odavde krišom isplovljavali na put za Indiju. Lamu još zovu afrički Katmandu. Danas se kažu za razliku od tog vremena može naleteti na dobro skrivene i diskretne grupice travestita…

U samom središtu ostrva se nalazi portugalska tvrdjava koja je dugo bila omraženi zatvor i do skoro nije bila otvorena za posete. Oko nje se frontalno prema obali šire rustične i romantične terasaste kamene kuće svaka sa svojom tajnom i sortom ljudi koje ih i biraju prema sebi.

Moja se zvala ‘Full Moon ‘, kuća za Vodolije. Imena ponešto govore. Pored Timbuktua u zapadnoj Africi, Lamu je takodje grad sa pravim i originalnim planom grada. Nemojte se ni plašiti da se izgubite u nekoj od ulica koje se pletu i svojom tminom i hladovinom pružaju utočište svake vrste. Koliko su ulice uske govori saznanje da sa jednog praga kuće možete zakoračiti u drugu kuću. Kanalizacioni sistem je savršeno sakriven i ako se sve odvija skoro na površini vi ništa ne vidite i ne osećate. Mnogo pre nekih evropskih gradova ostrvljani su rešili problem otpadnih voda.

Kuda god da krenete osetićete silan vetar koji vam ukazuje gde je more. ‘Bulevar’ koji deli mestašce na dve celine zove se Usita wa Mui i pre 140 godina bila je ulica do mora – kej.

Kao što sam pomenuo ovde je jak islamski uticaj i sada skoro tridesetak džamija (te davne 1988 ih je bilo dvadesetak) I svakodnevne diskretne molitve kao kakva tiha voda uvlače sve one nesamosvojne. Treba pripaziti na oblačenje, možda više sada nego pre (fundametalizam je u medjuvremenu ojačao). Mada nije retka situacija da vam neka iz grupe zabradjenih žena sa kojima se mimoilazite pokaže svoje egzotično lice smaknuvši svoj veo.

Prava je svetkovina doživeti slavlje povodom rodjena proroka Muhameda, praznik zvani Maulidi. Koliko je praznik važan za ostrvljanje saznaje se u priči da su u očima Boga dva odlaska na Lamu jednaka jednom odlasku u Meku…

Blizina okeana se oseća i vidi na svakom koraku. Svežina njegovih vetrova i drastično vidljive plime i oseke, sa terase vaše sobe, teraju vas u što skoriji ne baš tako pitomi okean, koji usled nedostatka koralnog grebena svako kupanje čini pomalo avnturističkim doživljajem.

To je jedinstveno mesto gde se može surfovati svojim sopstvenim telom, bez pomoći daske – toliko je snažna morska struja. Ko može odoleti da se ne bućne u nekom delu plaže duge skoro 12 km?

Hladovine baš i nema i stoga treba koristiti kreme sa dugim rukavima. Ne treba zaboraviti da ovde sunce prži pod većim uglom. Na nekim delovima plaže kao što je to u blizini mesta Shela možete od lokalnih momaka za manje od jednog k. šilinga (u to vreme kurs je bio 1$=17 k.š.) dobiti sveže ubran kokosov orah i odmah popiti slatkasto bistro kokosovo mleko i pojesti, parčetom krutog lista, zguljeni mesnati deo kokosovog ploda.

Svako ko dolazi u Afriku ne bi smeo da zaboravi da sa sobom ponese dovoljno nošenih stvari i da

ih uz svu zahvalnost lokalnog stanovništa trampi za nebrojene moguće suvenire kao što su : mesingani nakit, mindjuše-samburu, pletene torbe, sapunski kamen-kisiii ….

Posle dovoljno vremene skoro da Vas svi primećuju i Vi druge gledate drugačijim očima. Činjenica da sam sa par sličnih pustolova pozvan na svadbeno veselje, učinila je da se i danas osećam privilegovanim i bliskim sa tim ljudima. Možda je moj fotoaparat (Smena 8) kao svadbeni poklon završio u lokalnom muzeju kao wzungu eksponat. Tek veselje se odvija ispred ulaza u kuću, na slamenoj prostirci, uz palmino vino i obavezno žvakanje (što duže) opojne trave Mire. Fermentacija izazvana dovoljno dugim žvakanjem stvara blagi osećaj opijenost. Meni teško porediva sa drugim opijatima…

Ako vam sledeće jutro u ustima bude bljutav osećaj, a ponestane vam kaladonta, potražite lokalnog stomatologa koji će vam od pruća posebne biljke napraviti četkicu za zube zvanu Msuake – za nešto slično znaju i pripadnici plemena Masai u centralnom delu Kenije.

Svadbeno veselje u dva sat šetnje dalekom selu Matadoni je bilo u neku ruku i ispraćaj sa ovog ostrva o kome i na jednoj od stranica interneta stoji "Na kraju sveta leži Lamu…"

Upoznajući mnoge ljude i slušajući priče iz njihovih krajeva naleteo sam na Etiopljane koji su mi govorili o njihovom kalendaru koji ima 12 meseci po 30 dana, a pet dana izmedju Avgusta I Septembra su dani za ništa, odnosno dani koji nemaju ime i kada se treba odmarati, izležavati i uživati u njihovoj tromoj prolaznosti. To bi možda bio i moj najbolji opis. Lamu – Pet dana.

Premotavanje unazad, na zadnjoj klupi ‘ko to tamo peva’ autobusa do Mombase.

Posebna je priča povratak u Najrobi. Vožnja trećom klasom voza. Pošto se ovog puta penjete na 1800 m nadmorske visine na pojedinim delovima kondukteri pozivaju putnike da sidju sa voza i olakšaju penjanje dok kopilot ide ispred lokomotive i odmašćuje šine kako bi točkovi što bolje prijanjali . Kada se voz domogne vrha, snažna piska lokomotive govori da se treba ukrcati i dostojanstveno se pojaviti u Najrobiju.

Tokom 40-dnevnog boravka sretao sam buljuk raznih tipova i tipica koji su svako na svoj način činili da se ne osećam samim i ako sam sam sebi bio najčešće društvo. Bila je tu velšanka Ruth koja je sama skitala, skoro 6 meseci, bespućima istočne Afrike. Slovenka Andrea koja se zmajem spustila sa Kilimandžara, momak koji se biciklom spustio sa vrha iste planine. Scott I Jo (ženski) koji su se Nilom sve do Sudana vozili dereglijom, a potom vozom i čime sve ne do Kenije. Tu je bila i engleska porodica, sa četvoro dece, koju sam sreo u kampu na obali, u blizinu Malindija, koja je svojim Land Roverom stigla čak iz Bristola. Bilo je i onih koji su iznad savana nacionalnih parkova doručkovali u balonima ili prelazili bespuća Afrike pešaka …

Za mnoge sam čuo, a neke srećom i upoznao u dvorištu New Stenly hotela u Najrobiju. U dvorištu u kome raste (ili više ne raste) drvo koje je svojevrsna oglasna tabla za sve one koji se sreću, sačekuju, traže, ispraćaju ili nemaju sreću i kreću…

P.S. Nikada nije kasno da postanete Baobab…

 

Slobodan Katić