Nase putovanje pocinje hladnog januarskog jutra. Hoteli su rezervisani, vremenska prognoza pesimisticna, mi – nepokolebivi. Napustamo dragi Novi Sad i docekujemo svitanje na autoputu u blizini Zagreba.
Kroz Villu Opicinu stizemo u maleni Borgo u blizini Trsta. Tu se nalazi najveca pecina otvorena za turisticke posete (prema Ginisu) – Grotta Gigante. Ulazimo nas dvoje i vodic. "Samo" 119 m do dna, tricavih 500 stepenica dole (i isto toliko do gore) u tisini. Cuju se kapi kako padaju sa stropa. Po neka padne i na nas. Najveci stalagmit, Ruggero, visok je 12 m i sirok 4 m. Unutrasnjost je prelepo osvetljena – sve deluje nestvarno.[U pecini je zabranjeno slikanje. Otvorena je svakog dana izuzev ponedeljka. Ulaznica je 9e po osobi. Tacan raspored ulazaka i ostale informacije na: www.grottagigante.it.]Idemo za Trst kroz Villu Opicinu, panoramskim putem odakle puca prelep pogled na Trst.
Ostavljamo auto na parkingu gde je nekada bio cuveni Ponte Rosso i smestamo se u nase prenociste. Odlazimo da proverimo da li su zlatne godine Trsta zaista zavrsene.Trst je predivan grad, cist i zategnut, prostran i otvoren. Grand Canal, Piazza Unita d’Italia, Piazza della Borsa… tvrdjava San Giusto, uske ulicice, strme i neravne… primorske…
… noc…Danas je veliki dan – Venecija ceka na nas! Ali Maksimilijan je svojoj Sarloti napravio letnjikovac bas ovde, blizu Trsta. Kako da ga mi zaobidjemo? Ah, Castello Miramare…
Maksimilijanova kolekcija biljaka iz razlicitih delova sveta u Miramare parku redovno se odrzava i po zimi…
Put od Trsta do Duina proglasen je jednim od 10 najlepsih obalskih puteva sveta… Italijani ga koriste za uzivanje i najrazlicitije fizicke aktivnosti.
Narednih stotinjak kilometara poprimamo sve karakteristike prosecnog italijanskog vozaca za koga je postovanje ogranicenja brzine greh (ali moramo da naglaslimo da se svih drugih saobracajnih propisa uredno drze, nece vas obilaziti na punoj liniji, i nece ablendovati, svirati ako idete sporije od njih (znaci oko ogranicenja)… ali atmosfera nosi)…
Smestamo se u Hotel Delfino u mestu Mestre, u neposrednoj blizini Venecije. [Hotel je apsolutno savrsen. www.hoteldelfino-mestre.com 3 nocenja sa doruckom smo platili 138e. Parking u hotelu kosta 10e/noc, autobuska karta do Venecije je 1.1e u jednom pravcu. Autobus staje preko puta hotela, voznja traje 10 minuta. U hotelu se prodaju i karte za javni prevoz – karta za 12h (autobus + brod) kosta 16e, 24h – 18e… 72h – 33e. Detaljniji pregled cena karata na www.actv.it/english/navigazione.php?pagina=tariffe_vaporetto]
Uskacemo u cuveni autobus broj 4 i hrlimo u Veneciju. Autobus nas ostavlja na Piazzale Roma. Reka ljudi nas je odnela do Ponte della Costituzione, mosta sa kojeg se pruza pogled na deo Grand Canal-a. Venecija nas je vec razoruzala. A jos nista nismo ni videli.
Tipicno za nas, odmah odlucujemo da skrenemo sa glavne turisticke staze i skrecemo dublje u Sestiere Canareggio, deo Venecije poznat po mostu sa tri luka (Ponte dei Tre Archi), najstarijem jevrejskom getu na svetu (1516-1797) i Ponte Guglie.
Protrcavamo most Rialto gde su se nekada prodavali svila i zacini, stizemo do Piazza San Marco, ali pada vece. Dani su kratki u januaru. Vraticemo se sutra… Ceka nas San Giorgo Maggiore, Murano, Burano…
… noc…Nakon toplog caja i slatkih kroasana u hotelu, vreme je za pokret. Kupujemo 12-casovnu kartu i uskacemo u autobus. Danas Piazzale Roma napustamo brodicem (vaporetto) i krecemo na voznju duz Grand Canal-a [linija broj 1]. Voznja Grand Canalom je must-see i tek kada nju dozivite, mozete reci da ste zaista bili u Veneciji. Tek tada pocinjete da shvatate mali delic posebnosti Kraljice Jadrana.Ono sto je fascinantno jeste zivot koji se odvija redovno, bez obzira na turiste. Na kanalu je ogroman broj brodica, camaca… od hitne pomoci, preko karabinjera, pa do onih manje popularnih koji prevoze otpad… Grand Canal je venecijanska zila kucavica i sve se odvija na njemu. Pored nas se smenjuju fantasticne scene, camci, stare palate, dokovi, stanice, mostovi, gondole… Venecija u malom…
Na kraju Grand Canala, na stanici San Marco-S. Zaccaria, hvatamo vaporetto #2 do ostrva San Giorgo Maggiore. Isola di San Giorgo Maggiore, strateski locirana u centar paznje svih posmatraca sa trga Svetog Marka inspirisala je cak i Monea da naslika cuveni San Giorgo Maggiore u suton [http://en.wikipedia.org/wiki/San_Giorgio_Maggiore_at_dusk].
Mi koristimo prelep, suncan dan da se popnemo na zvonik crkve San Giorgio Maggiore odakle se, ukoliko imate vise srece od nas, mogu razaznati cak i Dolomitski Alpi. I bez Alpa, pogled je fantastican – venecijanska laguna pruza se oko vas kao na dlanu. Ne verujemo da smo ovde i da samo jednan treptaj deli Duzdevu palatu, baziliku i zvonik San Marco od Santa Marie i Grand Canala [Ulazak u crkvu je besplatan, a izlazak na zvonik se placa 3e po osobi. Karta se kupuje unutra. U crkvi se nalaze i 2 Tintoretijeva platna – Last Supper i Fall of Manna].
Vracamo se na San Marco i u trku hvatamo liniju 41/42. Ispred nas je relativno duga voznja od nekih 35-40 minuta oko manje popularnih delova Venecije do stanice Fondamente Nove, gde nas vaporetto napusta kopno Venecije i vozi nas na Murano.Murano je "radnicko" ostrvo.
Jedino ovde smo imali priliku da vidimo cupave Italijane sa grubim rukama, nezainteresovane za turiste, ali i komade stakla, bez ikakve prave namene (osim zauzimanja prostora), skupe samo zato sto su ih potpisale veste ruke duvaca stakla sa Murana. Istina, "komadi stakla" koketiraju sa umetnoscu, a neki od njih i jesu umetnost.
Sa stanice Faro, linijom LN (Laguna Nord) stizemo na Burano za nepunih pola sata. Burano je oko 7 km udaljen od Venecije i na njemu zivi oko 4000 ljudi!!! Ovo nas je iznenadilo… Ostrvo je poznato po tradicionalnoj cipki koja se naveliko izvozila po svetu od 16. do 18. veka. Burano je zivi svedok venecijanske istorije – u zlatno doba grada, morali ste da trazite dozvolu za krecenje kuce. Uz odobrenje dobili biste i nalog u koju boju smete da ofarbate vasu kucicu. Druga prica kaze da su ostrvljani uvek bili ribari, ali da su pri povratku kuci imali problem sa raspoznavanjem sopstvenih domova, jer je u laguni magla cesta pojava. Zato su kuce farbane u razlicite, jarke boje, kako bi ih ribari lakse raspoznavali. Kako god, ovo sarenilo predstavlja autenticni duh Burana.
Prozori Burana zasluzuju poseban set fotografija.
Voznja nazad do stanice Fondamente Nove [linija LN] traje oko 40 minuta. Da bismo videli i Canareggio sa mora, koristimo liniju 51/52 koja nas vozi kroz Canal Canareggio i ispod Ponte dei Tre Archi i Ponte Guglie, do Palazzo Labia, sve do Grand Canala.
Nakon tople cokolade i kratkotrajnog punjenja baterija ponovo se gubimo u uskim, nepravilnim ulicicama. Ovo je, pored voznje Grand Canalom, obavezan deo posete Veneciji – dozvolite sebi da se izgubite. Svaka ulica krije neki restoran, izlog, most.
Iznenadite se slepim ulicicama koje se zavrsavaju drvenim dokovima na obalama Grand Canala. Tu se desavaju najlepse stvari…
Sumrak i vece koristimo za voznju Grand Canalom po mraku, koja nas vodi kroz igru svetla na venecijanskim fasadama. Nocu, najupecatljiviji utisak ostavljaju most Rialto i pogled na San Giorgio Maggiore.
Brodom #2 stizemo do autobuske stanice na Piazzale Roma duz sirokog poteza vode koji deli Isola Guidecca i Sestiere Dorsoduro, deo grada u kojem se nalazi Santa Maria della Salute…. noc…Opusten dan rezervisan samo za setnju, fotografisanje. Bar smo tako mislili u pocetku.
Od drvenog Ponte dell’Accademia do Santa Maria della Salute stize se kroz uske ulicice, pored modernih galerija Murano stakla, umetnickih dela i ulaza u Muzej/Kolekciju Peggy Guggenheim. Unapred zamisljena slika Salute u mojoj glavi okrenula se naglavacke kada smo stigli do crkve. Zbog ovoga…
Santa Maria della Salute je podignuta u znak zahvalnosti zastitnici Serrenisime za kraj druge epidemije kuge koja je ubila trecinu populacije Venecije 1630 godine. Polozaj za njenu gradnju strateski je odabran kako bi duzd i njegova svita mogli lako da dodju do nje sa Piazza San Marco preko pontonskog mosta koji se postavljao za tu priliku svake godine, 21. novembra, kada se u crkvi odrzava Festa della Santa Maria della SaluteNa oltaru se nalazi skulptura koja predstavlja Santa Mariu pored koje kleci mlada zena, Venecija i zahvaljuje joj se. Sa druge strane je kuga, starica koju tera andjeo.
[Ulaz u crkvu je besplatan, a fotografisanje unutra dozvoljeno bez blica. Placa se samo ulaz u Treasury.]Na mestu susreta Grand Canala i Canal Guidecca je Dogana di Mare, neka vrste carine… oblik zgrade podseca na brod. Na njenom vrhu je statua Fortune koja gospodari svetom (koji drze dva dzina). Fortuna se okrece u pravcu vetra zahvaljujuci jedru koje drzi. Odavde je kontrolisan promet trgovackih brodova…
Pogled sa spica ispred Dogana di Mare prati linije zvonika crkve San Marco, ostrvo San Giorgio Maggiore i ostrvo Guidecca i crkvu Il Redentore, izgradjenu u znak zahvalnosti za kraj prve epidemije kuge koja je ubila 3/5 stanovnika Venecije za 18 meseci 1347/8 godine.
A onda, dan je doneo sneg – stvar koju turisti u Veneciji retko vidjaju.
Piazza San Marco je iznenadjena snegom, maske na tezgama se uzurbano pakuju i sklanjaju, neki turisti sire kisobrane… Sve je i dalje zivo. Ulazimo i u baziliku San Marco ukrasenu replikom jedine prezivele anticke kvadrige… [Ulaz je besplatan. Placa se za Pala d’Oro i originalnu kvadrigu sa Hiosa koja je sa krstasima u Veneciju stigla iz Istanbula. Fotografisanje unutra je zabranjeno, ali svi slikaju, cak i sa blicem.]
Cipkasta duzdeva palata, jedna od retkih gradjevina u Veneciji sa 2 uredjene fasade (jedna ka trgu i jedna ka Grand Canalu) svedoci o bogatstvu nekadasnje drzave. To je jedina srednjovekovna palata u Italiji sa lodjama na prizemlju i punim zidovima na spratu. Ostale su gradjene obrnuto kako bi se lakse odbranile… Fantasticni lukovi na prvom spratu teraju pogled da zaluta, ali deveti luk se lako primecuje – odatle je duzd objavljivao smrtne kazne. Zato su stubovi oko njega crveni… krvavi…
Neizbezni, lazno romanticni Ponte dei Sospiri (most uzdaha) ususkan je izmedju duzdeve palate i zatvora. Ime je navodno dobio po uzdasima zatvorenika koji su tuda prolazili i bacali poslednji pogled na voljenu Veneciju. Tu se gubi romantika. A kad malo bolje razmislimo, sa mosta se ni ne vidi grad… [Okolne fasade su trenutno u fazi restauracije tako da je most "na nebu"… Il cielo dei sospiri…]
Ostaje jos jedino Arsenal, i danas vojni objekat u kojem je mocna Venecija proizvodila i po 3 broda (Galere) na dan (!!!) Glavni ulaz (Porta Magna) cuvaju lavovi.
I to nije sve sto se desilo tog dana… ali je sve sto cemo deliti sa vama.Jos jedan osvrt na 3 savrsena dana u Veneciji…
… noc…U povratku skrecemo i u Ljubljanu… Zategnuta, cista, pokrivena snegom, preplavljena mladim ljudima… ali i dalje – hladna… bez mirisa i bez boja. Redak osecaj – nista unutra…Popeli smo se i na tvrdjavu…
Nase putovanje je zavrseno. Sneg primecujemo tek na autoputu u Srbiji… Sve je i dalje isto… A mi drugaciji…Kraljica Jadrana zadrzava krunu.
"…zvezdama cemo pomerit’ pute,suncima zasut’ seljanske stude,da u sve kute zore zarude,da od miline dusi polude,Santa Maria della Salute…" [Laza Kostic]
Putopis napisao gnjavatorix
