Ponovo u Londonu

Istorija je i dalje posao za istoričare, a tradicija se ovde i dalje poštuje. Samo se sad i u Starbucks-ovim kafićima, kao i u pabovima, gostima, pored pića, nudi i besplatan pristup bežičnom internetu, što je za svaku pohvalu. U ovoj eri globalnog otuđenja, ljudi se, opet, sve više povezuju, pa makar to bilo i samo elektronski.

To elektronsko povezivanje meni samo na prvi pogled izgleda dobro, ali je naučno dokazano da povezivanje sa ljudima preko društvenih mreža na internetu može, u najmanju ruku, dovesti do oboljenja srca, moždanog udara, demencije, slabljena imunološkog sistema, kao i do promene hormona i funkcionisanja arterija i ne znam čega sve ne… Neki hormoni, poput oksitocina, koji su dobri za ljudsko zdravlje, izlučuju se samo pri fizičkom druženju sa ljudima. Isto tako je dokazano da se, kad ljudi pričaju "oči u oči" smanjuje stres. I… da sumiram, nema ništa bez "živog" kontakta sa prijateljima. Ako ih još iko ima?!

Vođena tim motom, bejah u prilici da neke nove prijatelje, koji su me po prvi put pozvali u goste, upitam kako da stignem do njih kad izađem iz metro-a, jer sam u međuvremenu negde, na nekoj polici za knjige, bila zaturila onu dobru, staru A-Z mapu Londana, koju sam bila kupila i uvek sa sobom nosila još od devedesetih. Rekoše mi da, kad izađem iz podzemne železnice, prođem pored paba i armije skupljača dobrovoljnih priloga za sve moguće i nemoguće svrhe, da onda pored Mc Donalds-a produžim tom istom stranom do KFC-a, da pređem ulicu i kad naiđem na prvu kockarnicu, da tu skrenem levo. Još mi rekoše i da su oni u tom istom ulazu, u kome je i kockarnica, i da kad stignem tu, pritisnem interfon. Akcenat je ovde, to je više nego očigledno, na brzoj hrani i još bržoj zaradi novca. A sve što je brzo, to je i kuso. Vidim ja to odmah, mada ovde nisam bila već nekoliko godina.

Usput videh i dve prodavnice mobilnih telefona. Oni su u i dalje u trendu, a sad su mnogi modeli i na specijalnoj ponudi. Ne mogoh, a da ne primetim i da se one nekad tako popularne, crvene, javne telefonske govornice sad uveliko koriste kao mesta za povraćanje. A ponekad one služe i kao mesta za uriniranje. Ma gde da pogledam, vidim samo bankomate, kamere, reklamne postere i natpise na kojima piše velikim belim slovima na žutim ili crvenim trakama "SALE" "RASPRODAJA", a ljudi kupuju, uglavnom, samo ono što im je stvarno neophodno.

Sve velike ulice su ovde manje više iste i skoro sve je automatizovano. Ni manje keša, ni više kreditnih kartica u opticaju?! Credit crunch je baš uzeo maha. Zato su i neki ulični prosjaci na gubitku, jer niko više nema ni "siće" po džepovima. A sad, kao nikad ranije, među prosjacima ima i bankara. A ima i beskućnika, od kojih svaki drugi kraj sebe ima i psa. Imam i ja mog Džonija, ali mi on nije ovde. On nikada nije ni izašao iz naše avlije, a kamoli van granica Srbije.

U povratku iz posete me kod Mc Donalds-a zaustavi jedna beskućnica, ispred koje je, na komadu kartona, stajao natpis, koji je bio sve što je ostalo od jedne kutije. Na njemu je pisalo na engleskom da je ona gladna i da traži pomoć. Ja tad izvadih iz svoje torbe onaj sendvič za poneti, koji sam nešto malo ranije bila kupila, i pružih joj ga, a ona mi se zahvali i reče da joj to ne treba.

– Zar nisi gladna?- upitah je ja.

– Jesam, ali meni iz Mc Donalds-a uvek daju obroke. Ja sam ovde redovna. – ogovori mi ona.

– A ako ti dam novac, hoćeš li ga potrošiti na alkohol?

– Neću. Ja ne pijem već godinama. Novac mi treba da kupim drogu. – odgovori mi ona.

Pitam se kako će se kroz ovu krizu provući ona, ali i oni brojni nezaposleni iz drugih kategorija, čija ukupna cifra već odavno prelazi dva miliona? I šta će biti sa onih šest hiljada londonskih restorana, koji su sada uglavnom prazni?

Ovde se sad najjeftinije putuje autobusima. I jednako dugo se čekaju svi ti autobusi, kao i unapred zakazani pregledi kod lekara. Da budem malo preciznija, jednako kasne i jedni i drugi. Razlika je jedino u tome što kad kasne autobusi, onda se pojave po dva ili čak tri, jedan za drugim, što još nije ni viđeno, pa ni registrovano, u slučajevima kašnjenja lekara. U privatnom sektoru je i ta priča dosta drugačija. Tamo važi ono staro pravilo:

Koliko para, toliko muzike.

London i u credit crunch-u i dalje odiše onim, njemu tako svojstvenim kosmopolitizmom, a oni malobrojni, koji su u ovom velegradu igrom slučaja i rođeni, to i ne moraju da kažu. To se uvek brzo i lako zaključuje po njihovim akcentima. Teško njima sa nama strancima i našim akcentima! A teško i nama strancima sa njima! Ipak, ma koliko to zvučalo paradoksalno, ovde broj stranih turista raste sa svakim padom funte, jer oni ovde sve kupuju za evre. To ih sad ovde košta manje nego ikad ranije. Eh, kamo sreće da sam i ja ranije imala i primala platu u evrima!

Ponekad mi se učini da su jezici nacionalnih manjina sve češće i sve više u upotrebi, pa se može dogoditi i inverzna situcija, tj. da Englezi počnu učiti poljski, umesto da Poljaci uče engleski jezik.

U krajevima u kojima ima dosta opštinskih stanova i doseljenika iz svih bivših i onih, još postojećih a malo naseljenih svetskih republika sa mnogo iseljenika, skoro da i nema crnih taksija.

U ovom vrzinom kolu svi i dalje žure da stignu do nekih ulaza i vrata. Na ulazima još nekako i prolaze, ali je sve više onih vrata, koja ostaju zatvorena i zaključana. Neka su i blindirana.

Zabeleženo je u nekim medijima da neke tinejdžerke ovde, u poslednje vreme, mnogo češće nose noževe, nego ruževe i ručne torbice. A primećeno je i da neki tinejdžeri, kao i neki malo stariji momci, nigde ne idu bez redovne doze kokaina. Za svaki slučaj, da im se nađe! Ne znam da li među njima ima ijedne osobe bez tetovaže?! Ako i ima, one se sigurno ne sreću u javnom prevozu. Za sve to vreme neki drugi tinejdžeri, već godinama, ne dižu glave sa knjiga o Hariju Poteru. Čuh nedavno da će knjige o njemu i u Srbiji da uvrste u obaveznu lektiru.

Sve u svemu, opušten, nonšalantan i boemski sa jedne strane, a opet i otmen, odmeren i prefinjen sa druge, takođe i razuzdan i neumeren, grandiozan i impozantan, pijan i trezan, sve to je on. Jedan je London, metropola u večnom pokretu, i jedinsven je i u credit crunch-u.

Ne kažu slučajno da vremena menjaju i mesta i ljude.

 

 

VIDA NENADIĆ

London

2008