Zahvalni pacijenti darivali su ga nesvakidašnjim poklonima. Ali, najneobičniji od svih poklona, doneo je grofu mnogo problema. Tokom posete Luksoru 1890. godine izlečio je od malarije tamošnjeg šeika.

Šeik je insistirao da grof primi na dar mumificiranu desnu ruku davno preminule egipatske princeze. Grofici se bizarni poklon nije svideo, od samog početka. Njena prvobitna odbojnost se, pošto je saslušala celu legendu, pretvorila u mešavinu odvratnosti i užasa.

Legenda kaže da je egipatski faraon Ahnation, jeretički Tutankamonov tast, u sedamnaestoj, poslednjoj godini svoje vladavine, oko nekih verskih pitanja, došao u sukob sa svojom ćerkom. Njegova osveta je bila strašna. 1357. godine pre naše ere, po nalogu oca i faraona, sveštenici su devojku najpre silovali, a potom ubili. Odsekli su joj desnu ruku i potajno, odvojenu od tela, zakopali u Dolini kraljeva. (Po egipatskom verovanju, osoba sahranjena nekompletnog tela, nema pristup u rajske predele).

Nijedan kustos nije hteo da primi jezivi eksponat. Grof odlaže neželjeni dar u sef svoje londonske kuće. U septembru 1922. godine grof i njegova žena otvaraju sef i ostaju sleđeni od užasa. Nisu mogli da prepoznaju poklon, usahla i mumuficirana, tri hiljade i dvesto godina stara ruka, delovala je potpuno sveže!

Grofica insistira da se ruka uništi, a grof, i sam po prvi put uplašen, prihvata njen predlog. Postavlja samo jedan uslov: princezina šaka mora biti propisno sahranjena. Pripreme su okončane na Dan mrtvih, 31. oktobru 1922. godine. U pismu upućenom dugogodišnjem prijatelju, arheologu lordu Karnarvonu, grof Hamond, da tančina opisuje ceremoniju sahrane. Šaku je pažljivo položio u ložište kamina, čitajuči poglavlja iz egipatske "Knige mtrvih", kada se, iznenada, prolomio jak udar groma, a kuća utonula u tamu.

Ulazna vrata su popustila pod naletom iznenadnog, snažnog vetra. Od siline vetra, grof i grofica su se našli na podu, a u kući je zavladila neprirodna hladnoća. Kada su došli sebi i podigli pogled, ugledali su žensku figuru "obučenu u kraljevsku odoru starog Egipta, sa vijugavom zmijom oko glave, sa znamenjem faraona". Umesto desne šake, visio je okrvavljeni patrljak. Prikaza se nadvila nad plamenom iz kamina, da bi sledećeg trenutka nestala. Nestala je i šaka, na grofovo i groficino olakšanje, zauvek.

Četiri dana kasnije ekspedicija Haurda Kartera i lorda Karnarvona našla se na pragu senzacionalnog otkrića, grobnice Tutankamona. Planirali su da je otvore, uprkos upozorenju uklesanom na spoljne zidove. Grof iz bolničke sobe, gde se oporavljao od pretrpljenog šoka, šalje molbu starom prijatelju, moleći ga da odustane. Piše, između ostalog:

"Sada pouzdano znam da su stari Egipćani posedovali moć i znanja, koje naš um ne može da pojmi. Za ime Boga, preklinjem te, budi oprezan! "

Međutim, iskušenje svetske slave, bilo je suviše veliko. Lord Karnarvon ulazi u grobnicu i nedugo zatim, umire od ujeda malaričnog komarca. U trenutku njihovog ulaska u grobnicu, u celom Kairu nestaje struje. Nedugo zatim, jedan po jedan, umiru članovi ekspedicije, potvrđujući time legendarno "prokletstvo faraona".

Pre pet hiljada godina na obalama reke Nil, u severnoj Africi, razvila se, po mnogo čemu neverovatna civilizacija strarog Egipta, Kraljevina Gornjeg i Donjeg Egipta. Egipat je na svoj način obeležio i Aleksandar Veliki, darivajući mu prekrasni grad Aleksandriju. Čarima Egipta nisu odoleli ni Hektor Poaro ni Džejms Bond. Danas letimo ka toj destinaciji. Inšalah, to jest, ako Bog da. Na aerodromu je velika gužva, jer je u toku njegovo renoviranje. Red za predaju prtljaga je veliki. Uvijamo kofer i torbu i kofer u celofan, radi zaštite. Vreme prekraćujemo u kafeu, a kelner mi poručuje da je pivo "hladno kao taštin pogled". Predajemo stvari, prolazimo pasošku i carinsku kontrolu. Mere obezbeđenja su pojačane zbog terorističkih napada u svetu, žandari patroliraju sa prstom na obaraču dugih cevi. Fri šopovi više ne postoje, cene su skočile, kupovina je postala besmislena, ali se nešto, ipak, može pronaći. Aviogenexov avion iz Kaira je tek stigao i vrši se njegovo čišćenje i tankiranje goriva. Posmatramo kako se utovaruje prtljag, između ostalog i naš, a na utovaru radi samo jedan čovek.

Ono što čovek može da zamisli

obično prevazilazi ono što vidi

budući da mašta prevazilazi stvarnost,

osim kada je u pitanju Kairo,

gde čovek vidi ono što ne može da zamisli Ibh Haldin

Let je, na momente, bio mučan, zbog jake turbulencije izazvane sudarom severnih i afričkih vetrova. Slećemo u Hurgadu i autobus nas prebacuje do aerodromske zgrade. Obavljamo poslove oko egipatske vize i pasoške kontrole. Neočekivano, posebno dugo zadržavaju Bosance. Kada, napokon, stižemo do pokretne trake za preuzimanje prtljaga, torbu pronalazimo, ali kofera nema. Sivi "Samsonite" kofer u osmoslojnoj najlonskoj foliji nije tu. Odlazim da sa lokalnim vodičem i aerodromskom službenikom sastavljamo zapisnik o nestalom koferu (PIR). Ulazimo u bus i naš vodič, Bojana nas informiše o planu vezanom za naš boravak u Hurgadi.

Stižemo u hotel "Roma", popunjavamo prijavni list i sami nosimo stvari do sobe. Hol je prostran, a lift stakleni "a la Scareface". Čekamo da se pojavi Al Paćino, sa tompusom u zubima. Soba je prosečna, ali buka iz obližnje tehno diskoteke zakiva neprekidno. Silazimo na večeru. Riba sa roštilja i slično. Solidno, ali kasnije ćemo utvrditi, monotono i sve oskudnije, kako vreme odmiče. Zato je arapski hleb fantastičan. Odlazimo u grad, u potragu za odećom. Šeron ulica sa visokim ivičnjacima, nepodesna je za šetnju i načičkana prosjacima i raznim probisvetima. Na ulicama su, uglavnom, samo muškaraca u tradicionalnim arapskim nošnjama ili dugačkim panalonama i košuljama. Kombi, linijski taksi, juri neprilagođenom brzinom, pozivajući klijentima farovima i sirenom, dosta agresivno za evropska merila.

 

Hurgada je smeštena na Crvenom moru i od sela je prerasla je u turistički centar. Tragove takvog preobražaja, primetni su na svakom koraku. Dan otpočine sa problemom nasleđenim od sinoć, nestalim koferom. Na sastanku grupe iznosimo u čemu je problem, a naši saputnici smišljaju najrazličitije teorije. Da li je prtljag krenuo iz Beograda, da li stigao u Hurgadu, da li ga je neko ukrao? Upoznajemo Bosanku Vesnu i Makedonce Romana, Stefi i Zvonka, kao i Dragančeta, koji će nas usput zabavljati i izluđivati. Govori se o predstojećim izletima i problemima sa smeštajem. Mi, samostalno, menjamo sobu, za mirniju i sređeniju, na drugom delu hotela. Doručak je obilan, a posle njega, polazimo opet u potragu za novom garderobom. Prolazimo celu ulicu. Kafedžinice kao iz avanturističkih filmova, mračne, oronule sa klijentelom skromnog budžeta, magarci i koze po ulicama, policija i vojska na punktovima, naoružani mitraljezima, sa prstom na obaraču, koji ne uliva poverenje, naprotiv. Kupujemo majice i šorceve, od kvalitetnog pamuka, po fiksnim cenama. Popravlja nam se raspoloženje, još bismo se sad, nenadano, cenjkali. Na trgu sa skulpturom sirene, pijemo lokalno pivo "Sakara". Svetsko, a arapsko. Posle ručka odlazimo na bazen, gde razgovaramo sa Stefi i Zvonkom, tek venčanim makedonskim parom.

Crveno more ima najlepšu podvodnu floru i faunu, koju možete ispitati ronjenjem ili krstarenjem podmornicom sa staklenim dnom. Površina mora je 450 hiljada kvadratnih kilometara, a najveća dubina je preko dva kilometra. Danas idemo na izlet na koralna ostrva, tzv. "Snorkling". Posle doručka, kombi nas je odvezao do neugledne like, gde zadužujemo peraja i maske i ukrcavamo se na jahtu. Prva destinacija je rajska plaža.

More je prelepo, a suncobrani prirodni sa krošnjom od palminog lišća. Kupamo se bar pola sata, skupljamo školjke. Ukrcavanje na jahtu je uzbudljivo, zbog prekratkih merdevina. Odlazimo do prvog koralnog ostrva. Posmatramo raznobojne korale i ribice. Skačemo sa jahte u more. Pozivaju nas na ručak, ima ribe, ćevapa, raznoraznog povrća i neograničene količine koka-kole i vode u putnim frižiderima. Hrana je dobra, ako nije i bolja nego u hotelu. Odlazimo do drugog koralnog ostrva i tamo plivamo. To je nešto najlepše na ovakvim izletima. Lokalni vodiči iz morskih dubima vade nekakvo bodljikavo stvorenje, za koje tvrde da je otrovno i ubijaju ga. To objašnjavaju činjenicom da jede korale, a to nije dobro za turizam, pa samim tim ni za biznis. Usput susrećemo i fotografišemo delfine. Kopt (egipatski hrišćanin) iz prodavnice suvenira u hotelu, nam za sreću poklanja svetu egipatsku bubu, skarabeja, balegara, koji je imao značajno mesto u pogrebnim ritualima drevnih Egipćana. Nada se da ćemo kupovati u njegovoj radnji. Ne želimo da ga razočaramo, ali ni ohrabrimo, pa ga ostavljamo u dilemi. Nada umire poslednja, kaže stara poslovica.

U Luksoru su 1997. godine islamski fundamelisti silovali i poklali nemačke i japanske turiste. Otad je policija i vojska svugde prisuta, a ako ocene da su turisti životno ugroženi, imaju dozvolu da ubiju napadača. Turisti putuju u konvojima, praćeni žandarmerijom. Ali o tome kasnije. Romanu je iz sobe nestalo 50 $. Mi smo uzeli sef i u njega pohranili sve vrednije stvari. Večera je oskudna, mučimo se sa bodljikavom ribom nalik na piranu. Dohranjujemo se orjentalnim kolačima. Večeras nas je Aleks pozvao u svoj kafe da probamo nargile (šiše). Duvan može imati miris jabuke, ananasa i grejpa i nimali ne liči na pušenje cigareta (mnogo je bolje!). Pijemo crveni čaj od hibiskusa, karkadu. Potom nas Abdul, drugi masažer, vodi u radnju njegovog brata Šamse da nešto kupimo. "To će biti dobro i za vas i za njega", kaže nam usput. Izabrali smo suvenire, svinge, dve piramide, maramu, bele pantalone i galabiju. Lukavi brat sa digitronom u ruci otkucao je bezobraznih 150 $. Namrštismo se. Stiže čaj dobrodošlice, a na dobar prijem treba odgovoriti dobrom kupovinom. Naša prva i poslednja ponuda je 50 $. To je dotuklo brata, progutao je knedlu, iskolačio oči i rekao nam "imamo posao, samo dajte bakšiš ovim siromašnim prodavcima, dajte im po deset dolara". Dadosmo im po dolar. "Nije to u redu" reče nam on, mi besno pogledasmo Abdula, a on reši da spusti loptu, tako što će nas častiti pivom u lokalnoj birtiji. Noć smo proveli mešajući lokalna piva "Skaru" i "Stelu". Abdul nam je otvorio dušu, pa smo saznali da mu je jedna Nemica slomila srce i pritom nam je pokazao njenu sliku. Pogledasmo ga sa razumevanjem i počesmo da tešimo tog simpatičnog i pomalo dosadnog pljačkaša naših novčanika i našeg vremena. Još nam je rekao da su bili zajedno četiri godine i ona mi sada stalno šalje mejlove, ali on na njih ne odgovara. Nije htela da dođe da živi u Egiptu, jer su plate male. Ovde muslimani i hrišćani (Kopti) žive u slozi i dele isti mentalitet i trgovački duh. Egipćanima treba dosta potvrda da bi izašli iz zemlje. Prosečna plata je 150 $. U hotelima rade za 150 egipatskih funti. Pri povratku Kopt koji radi u prodavnici suvenira u hotelu, nam predlaže da nas odvede do crkve. Ljubazno smo mu se zahvalili i odbili ga. Posle dužeg i sadržajnog razgovora sa Abdulom odlazimo u diskoteku iz hiljadu i jedne noći u kojoj caruje tehno, dim i znoj.

Četvrtak smo iskoristili za kupanje. Sa recepcije smo uzeli kupone za peškire. Za doručkom smo isprepadali kelnera koji je hteo da se ženi. Roman je za mladu Bosanku Maju, koja je nesrećnom kelneru zapala za oko, tvrdio da je njegova žena. Gde je burma, nije se dao prevariti lukavi kelner i ponudio mu par kamila i više nego mizernu sumu egipatskih funti. Biznis je kao nikakav brzo propao, kada je Roman naveo probleme sa ispašom i prilagođavanjem kamila u zemlji Makedoniji. Konačno su nam, za dolar napojnice, popravili svetlo u toaletu. Da sam paranoičan, tvrdio bih da namerno kvare stvari, kako bi mogli da ih popravljaju i zarađuju na muci turističkoj. Inače sobe spremaju muškarci, što se i vidi po čistoći. Ceo hotel ima samo jednu četku za WC šolju i skromnu količinu sredstava za čišćenje. Ali se zato mesingani rukohvat stepeništa glancaju do besvesti. Plaža nije loša, ležaljke su čak udobnije od hotelskih kreveta, a tu su i bazen i tuš. Plivali smo dugo, iako je duvao jak vetar. Staroegipatski bog sunca Ra nas je grejao i štitio. Pravo sa plaže otišli smo na ručak. Obed je bio prosečan, ali su problemi nastali kod plaćanja računa. Dali smo dvesta funti, to jest četiri novčanice od po pedeset funti. Kelner se vraća usplahiren i govori nam da smo mu dali tri novčanice od po pedeset funti i jednu od pedeset pjasera, stotog dela egipatske funte. Mi ga oštro demantujemo. Primiče se i lokalna publika, pita ima li nekih problema, spremna da pomogne u rešenju istog. Nema, kaže kelner, sve je O.K. Odlazimo nanervirani i obilazimo radnje, a nagomilani bes iskaljujemo na Koptu, koji je za papuče odredio bezobrazno previsoku cenu. Udruženim snagama, krećemo u napad, a rezultat je sasvim pristojna cena. Sa smeškom napuštamo radnju, uz tradicionalni arapski pozdrav "Good bisnis, my freind!"

Neka vas ne začudi kada u Egiptu ugledate muškarce kako stoje sasvim blizu jedan drugome, drže se za ruke i grle, pričaju i ispijaju čaj, puše nargile, igraju domine ili mice. Valjda treniraju da znaju šta da rade kad se jednoga dana dočepaju žene ili … Žene su za to vreme zatamničene u kućama. Obilazimo i prodavce papirusa, koji nam na poklon darivaju obeleživače stranica knjiga, papiruse sa našim imenima napisanim hijelografima i na arapskom.

Ustajemo u 6:30. Dobijamo oskudan lanch paket. Putujemo kroz pustinju, prati nas žandarmerija, par žgoljavih i onižih policajaca u džipu naoružanom mitraljezom. Stižemo u Safagu, gde će se formirati karavan. Kamile, masa turista, kratak predah uz lošu kafu. Put nas vodi pored trošnih kuća i policiskih i vojnih punktova, siromašnih seljaka, naslednika felaha, koji primitivnim alatkama obrađuju njive. Dolazimo do Nila. Šipražje, džubre i Nil. Dečaci koji se ovde kupaju, često se zaraze bakterijama i kasnije umiru. Uboge udžerice bez kanalizacije, vodovoda i elektrike, mesto su gde ovi ljudi žive. Beda i siromaštvo, na mestu gde je nekad carevala kolevka civilizacije.

 

 

Stižemo u Luxor, drevnu Tebu. Spoljni zidovi kuća oslikani su poput stripa, a unutra, zanatlije izradjuju raznorazne suvenire i prodaju ih turistima. Prvo smo zastali da razgledamo Memnonove kolose, visoke 20 metara, jedine ostatke veličanstvenog hrama Amenhotepa III. U vezi sa njima postoji legenda, koju objašnjava neobičnu pojavu. Naime, meštani su zapazili da svakog jutra, po izlasku sunca, statue ispuštaju nejasan zvuk, nalik tužnoj, harmoničnoj pesmi. Po legendi, Memnona, sina Aurore i Titonusa, kralj Egipta i Etiopije poslao je u pomoć Troji, koju je opsedala grčka vojska. Memnon u žaru borbe, ubija Antilohusa, sina Nestora, ali u povratku strada od Ahila. Aurora žali za izgubljenim sinom, a on joj odgovara ovim lelekom, kaže legenda.

Prekoputa su navalentni trgovci, ali ipak, razumniji od onih u Hurgadi. Kupujemo ranac za deset funti. Nastavljamo ka hramu kraljice Hatišesput, u Deir el Bahriju, gde se 1997. godine desio masakr šezdeset dvoje zapadnih turista. Od tih vremena obezbeđenje je, kao i svugde, brojno. Ali, stekao sam utisak, da je i fudamentalizam u porastu. Turistićki vozić nas dovozi do podnožja hrama. Prvo moramo zadovoljiti zov prirode u toaletu, proslavljenom u knjizi Pola Sasmana "Kambizova izgubljena vojska". Obilazimo hram užurbano, jer po programu nemamo baš puno vremena za to. Hram je čudesan splet hodnika, terasa i kolonada u podnožju visoke stene, koji posetioce prosto ostavlja bez daha. Hijeroglife, staro pismo, Egipčanima je, po legendi, podario bog Tot (u liku ptice Ibis, koji je zapisivao rezultate merenja duše pokonika).

 

 

Hatšepsut je prva žena faraon, najvažnija vladarka XV veka pre nove ere. Udala se za svog polubrata Tutmesa II i prvo sa njim, a potom samostalno, vladala Egiptom. Nije vodila ratove, gradila je ekonomiju. Tokom njene vladavine Egipat je doživeo najveći teritorijalni razvoj. Podigla je obeliske u Karnaku. Nosila je mušku odeću i lažnu bradu.

Na osnovu DNK analize i jednog drevnog zuba zaključeno je da mumija pronađena 1903. godineu jednoj grobnici u Dolini kraljeva, pripada nikom drugom do čuvenoj faraonki Hatšepsut. Vođa egipatskog arheloškog tima Zahi Havas tvrdi da na to ukazuje što zub za koje je utvrđeno da pripada Hatšepsuti, tj. da se savršeno uklapa u vilicu pomenute mumije. Mumija identifikovana kao Hatšepsut predstavlja gojaznu ženu pedesetih godina, koja je, najverovatnije, bolovala od dijabetisa i raka jetre.

Spomenici faraonske kulture su impozantni, a arapski vodiči uvek spremni da ukažu na neki interesantni detalj i za to dobiju neku desetinu funti. U letu slikamo i žurimo na vozić, koji če nas odvesti do autobusa. Kasnimo pet minuta, ali ćemo čekati još petnaest minutana grupu arogantnih Italijana, koji putuju sa nama. Pozivanje na dogovoreno vreme na njih ne deluje. Nema izvinjenja. Mediteranska opuštenost ili što bi običan narod rekao čist bezobrazluk.

Uputili smo se do doline Biban el Muluk, smeštene u podnožju piramidalne planine El Gurn, u dolinu kraljeva (Kings Valley). U njoj se nalazi groblje osamnaest egipatskih suverena. Ovo groblje kraljeva osnovano je iznenadnom i neočekivanom odlukom Tutmesa II da izmesti svoj grob iz pogrebnog hrama i sahrani ga na tajnom, nepristupačnom mestu. Time je grubo prekinuta tradicija duga 1700 godina. Njegov glavni arhitekta Ineni, iskopao je grob, vertikalni otvor u izolovanoj jaruzi, usecajuči stepenice u stenu. Njegov primer sledili su kasniji graditelji. Grobnicu su gradili ratni zaobljenici, koji su po okončanom poslu ubijani. Međutim ni ovako izmeštanje grobova, nije ih poštedelo od pljaćke. Neke mumije su premeštane i po tri puta, a na nih je stavljana oznaka sa imenom oko vrata. Pošto ni ovde nisu našle mir, mumije četrdeset farona, na kraju su smeštene u Kairski muzej, ispraćene poštom naroda, koji je iste grobnice nemilice do tada pljačkao. Pronađeno je oko 60 grobnica, a za posetioce je otvoreno samo 11. U blizini je dolina kraljica, gde u 110 grobnica počivaju princeze i prinčevi, a najznačajnija je grobnica kraljice Nefertari.

Egipćani su verovali u zagrobni život. Ka, duša umrlog, odlazila bi u podzemni svet, da bi mogla da prepliva reku, koja je svet živih delila od sveta mrtvih. Za to joj je bilo potrebno telo, te su, stoga, stari Egipćani balsamovali svoje mrtve i snabdevali ih hranom i pićem. Kada bi prešli na obalu mrtvih stupali bi pred sud vladara podzemnog sveta, Ozirisa. Anubis, bog šakal, je merio duše umrlih na Vagi istine. Na jednom tasu je bila duša, a na drugoj pero. Duša je morala da bude, što bi se danas reklo, light. Pravedni bi odlazili u raj, a grešne bi proždiralo čudovište, polu lav, polu krokodil. Odlazimo do Doline kraljeva, gde posećujemo grobnice Ramzesa III (Medinet Habu, pravougaona tvorevina), VI i IX. Zidovi su bogato dekorisani, a čovek prosto oseća drevnost i grandioznost ovih spomenika. Nažalost, nismo posetili Ramzeseum, memorijalni hram Ramzesa II (mada kažu da je danas u jadnom stanju sa par pilara i statuama faraona), niti Medinet Habu.

Tutankamon je Egiptom vladao od svoje devete godina do devetnaeste, kada je preminuo (1320. godine pre nove ere). Njegova mumija bila je zatvorena u tri sarkofaga, prvi je bio od pozlaćenog drveta, drugi sa staklenom pastom, a treći od masivnog zlata i težio je oko dvesta kilograma. Nedavna izvršena kompjuterska tomografija baca novo svetlo na njegovu misterioznu smrt. Snimak lobanje pokazuje da nije ubijen udarcem u glavu, kako se, do skora, sumnjalo. Devetnaestogodišnji faraon nije umro ni od moguće infekcije prelomljene noge. Misterija i dalje čeka da bude razrešena. Sarkofag je prvi put otvorenio 1922. godine tim predvođen britanskim arheologom Haurdom Karterom. Sam Karter ovako beleži taj događaj:

"Topli vazduh koji je izlazio iz odaje, pretio je da ugasi sveću, ali su mi se oči navikle na takvu svetlost. Iz izmaglice počele su da izranjaju čudne životinje, statue i zlato, svuda se širio sjaj zlata. Na trenutak, drugima je to verovatno ličilo na večnost, zanemeo sam od čuđenja i divljenja…"

Vraćamo se u sadašnjost. Iz svakog budžaka vrebaju Arapi, takozvani vodiči, koji samo gledaju da im se nešto udeli i maltretiraju unezverene turiste. Jedan trgovac suvenirima nudi tri figure za pet funti. "O.K. kažemo mi, daj mi", a on će meni, "ali mojih funti, sudanskih". Nonšalantno smo ga iskulirali, na šta je on još dugo je za nama prosipao prokletstva, nalik onim faraonskim.

Prelazimo Nil brodićima. Po reci plove posebne jedrilice, felukume. Pravimo predah za ručak, na obali Nila. Prosto je neverovatno koliko su ovdašnji, švedski stolovi jednolični, bez obzira na pređenu kilometražu. U ponudi je i meso od goluba, koje, po predanju, deluje kao afrodizijak.

 

 

 

 

 

 

Popodne je predviđeno za obilazak hramova Karnak i Luksor. Prvo smo posetili grandiozniji hram Karnak, najveći hram podignut u čast bogova (u konkretnom slučaju bogu Amon Ra), čija je gradnja trajala dve hiljade godina. Prošli smo kroz kolonadu sfingi sa glavom ovna i telom lava. Hipostilnu dvoranu poznavaoci svrstavaju u najviše domete egipatske arhitekture, a čine je 134 stuba visoka 23 metara sa otvorenim papirusovim kapitelima, koji u obimu imaju oko 15 metara. Pored skulpture skarabeja, mnogobrojni turisti kruže za sreću. Obišli smo ovaj veličanstveni hram, divili se monumentalnosti figura i stubova, ali smo se pre grupe, vratili u klimatizovani autobus, da bismo izbegli nametljive lokalne smorove. Treba se kloniti i žandara, koji su se priklonili opštem trendu maltretiranja turista i pelješenja njihovih skromnih budžeta. Potom obilazimo daleko skromniji hram Luksor. Izgradio ga je Amenofis III, proširio Tutmes III, a završio Ramzes II. Sa obe strane su kolosalne statue Ramzesa II i Tutmesa III, u sedećem položaju, visoke 14 metara. Obelisk, se pravio uvek u paru, jedan je još uvek ovde, a njegov parnjak šepuri se u Parizu, na trgu Konkord. Zauzvrat, Francuzi su Egiptu poklonili sat, koji je radio samo jedan dan. Posebno su nam bile simpatične figure majmuna (babuna), koji su se radovali izlazećem suncu. Videli smo džamiju sagrađenu na "temeljima neotkopanog hrama" (Avi el Nadad), kao i malu crkvicu. Amenofis III je pored zidina hrama izgradio sveto jezero dimenzija 120×70 metara, za ritualna kupanja. Vremena za obilazak Luksorskog muzeja, nažalost, nema. Treba da se priključimo karavanu i na znak žanarmerije krenemo nazad. U Hurgadu smo stigli u kasnim večernjim časovima, umorni ali zadovoljni.

Subotu smo proveli na plaži, u kupanju i odmoru, dok je ostatak grupe išao u Saharu i posetio beduinsko selo. Beduini čine 2 % stanovništva Egipta. Crveno more je najtoplije na svetu, a mi bi rekli i slanije i gušće. Opušteno smo se provodili, ako zanemarimo prodavce raznoraznih đinđuva i nepotrebnih usluga. Na ulici smo uzeli par papirusa za poklone. Posebno su omiljeni sa likom kraljice Nafertiti, žene faraona Ehnatona. Njeno ime znači "lepota koja je došla." Njen muž je prezren, jer je odbacio tradicionalne egipatske bogove u korist jednoga, Atona. Još gore, razvlastio je sveštenstvo. Premestio je prestonicu, dvesta kilometra južnije i nazvao je Aketaton. Potonje generacije su gledale da izbrišu svaki spomen njegovog imena i uništavale njegove spomenike. Nefertiti je vladala po smrti muža, promenivši ime u Smenkare. Nasledio ju je Tutankamon, Ehnatonov sin iz veze sa drugom ženom. Veče smo proveli u diskoteci, ali nismo ni malo bili zadovoljni izborom muzike, niti miomirisima koji su se širili sa podijuma, pa smo ranije otišli na spavanje, jer sutra završavamo boravak u Hurgadi i krećemo za Kairo.