Tunis: od vojne do turističke velesile / Od Hanibala ostali Abduli

 

 

 

 

 

 

juli), predsednik Ben Ali tamo boravi lično", kaže Nataša, vodič jedne beogradske turističke agencije. Zanimljiva politička pojava ličnog boravka predsednika nije samo omaška voditeljke programa "Od tuniske Budve do Bečića" (tj. od Hamameta do Nabuela). Prethodnik sadašnjeg predsednika Habib Burgiba, kao i njegov veliki prijatelj J. B. Tito, umeli su da dođu i preko posrednika. Ovaj naš je tako i kumovao (svakom, valjda, petom detetu u porodici), a tadašnji vicevi su ga, čak, otrcavali da, dok tako kumuje, ume i da se napije. Sedam godina posle smrti našeg najdražeg kuma, sadašnji predsednik Tunisa skinuo je s vlasti Habiba Burgibu.

Ben Ali je, tvrde u Tunisu, i danas jako omiljen. Na prethodnim predsedničkim izborima za njega je glasalo 99,6 odsto Tunižana s pravom glasa. Nije baš svetski rekord, ali mu i ne fali mnogo – manje od pola procenta do Sadamovog nenadmašnog rezultata. Sadam je, ipak, Sadam.

Tunis je zemlja Kartaga, feničanskog naroda koji je, po legendi, u Severnu Afriku dovela princeza Elisa. Od petog do drugog veka pre nove ere (do kraja Drugog punskog rata) slovio je za jednu od dve najmoćnije svetske sile u čije su posede spadali Iberija (danas [panija i Portugalija), Sicilija, Sardinija, Korzika, tadašnja Libija. Titula princeze ostala je do danas zagonetna, jer Kartagina nikad nije bila kraljevina – imala je izbornu Malu (vlada) i Veliku (skupština) geruziju čija je vlast sezala čak do naredbe o žrtvovanju ljudi.

Ratovi protiv one druge najveće sile, Rima, za dva i po veka trajali su više od devedeset godina i završeni potpunim istrebljenjem Kartaginjana. Od moćne države i velikog naroda ostala su samo imena.

A nije ih bilo mnogo.

Muških samo sedamnaest.

 

 

Najčuvenije, po onom koji je sa sedamdesetak hiljada vojnika i slonovima dresiranim za rat preko Alpa ušao u Italiju, jeste Hanibal. Slično Rimljanima, Puni (rimsko posprdno ime za Kartaginjane) su sa sedamnaest godina sticali pravo na nadimak koji su sami mogli da odaberu. Hanibal (vojskovođa) je to s prezirom odbio, zadržavajući samo "ime koje su milioni pre njega ponosno nosili i koje će nositi" (Polibije).

Današnji stanovnici Tunisa su uglavnom Arapi, ali vole punsku i rimsku tradiciju i voleće ih sve dok ih budu voleli turisti. Prva veća prodavnica, uz aerodrom, Elisa ponudiće im izvanredno kiselo mleko Hazdrubal (ime starijeg Hanibalovog brata, namesnika Iberije).

Od Monastira (turističkog mesta s aerodromom – ipak većeg od Tivta) do Hamameta ima nešto više od sata vožnje (klimatizovanim) autobusom. Sa ulice na kojoj je 42 (u hladu) turiste, osmehom, pozdravlja policajac u čizmama, pantalonama s produženim turom i dugim rukavima. Policajac u državi Tunis izgleda, sem tog osmeha, nema dodira sa turistima. U hotelu (gde će samo letimično pogledati dokumenta) reći će vam da nije potrebno da sa sobom nosite pasoš ili dozvolu boravka (koju popunjavate u avionu). Možete ih izgubiti, a i onako vam neće trebati – niko vam neće tražiti ništa osim para. Ako vi nešto zatražite, svi će biti ljubazni (potpisnica ovog teksta je od dvojice policajaca na konjima tražila osmeh za fotografiju i dobila nevešto poziranje).

Ove godine, najljubazniji je bio Abdul. Valjda je neki (lokalni) štos u pitanju: koga god da ste od lokalnih prodavaca 26. jula u hamametskoj medini (o njima će još biti reči) pitali za ime, zvao se Abdul. Ili su, definitivno, pošli tradicijom kartaginskih imena.

U prozapadnom Hamametu nećete videti mnogo, ako uopšte i vidite, zabrađenih žena. Za desetak dana meni je to uspelo samo jednom: u rano jutro, zajedno s decom, žena se kupala, potpuno obučena, na hotelskoj plaži. Manja je retkost videti devojku s maramom na glavi, ali u uskim farmerkama bez pojasa (a la Madona), na visokim potpeticama i dobro našminkanu.

Tunižani jesu Arapi, Tunis jeste muslimanska zemlja, ali se bitno razlikuje od većine drugih. Burgiba je odmah posle dolaska na vlast (bivša francuska kolonija nezavisnost je stekla 1956, ali su poslednji francuski vojnici izbačeni tek 1964. godine) povukao dva radikalna poteza: zabranio je mnogoženstvo i ramazan.

Ovo drugo, istina, malo okolišno. Da se ne bi suprotstavio vernicima, verskom establišmentu i sopstvenoj veri, proglasio je sveti rat protiv siromaštva. A dok on (džihad) traje, četrdesetodnevni ramazan se ne slavi. Već skoro pola veka.

Možda baš zato jedna od najvećih avenija u glavnom gradu (Tunisu) i dalje nosi ime Burgibe. Ogromna statua na raskršću ove i avenije Hasana V (darodavac tada najvećeg spomenika na severu Afrike bio je – pogodili ste, čestitamo – J. B. Tito) srušena je odmah pošto je Burgiba smenjen, a na njeno mesto je postavljen sat koji pomalo liči na londonski Big Ben. Za utehu, izvođači radova su, ponovo, bili Jugosloveni. Tunižani se, izgleda, tim poslovima malo bave. Oni se, ozbiljno i uspešno, bave turizmom.

U Tunisu je sve jeftinije, ali se nije majci rodio taj koji će da potroši manje nego na crnogorskom primorju.

Koka-kola je dva puta jeftinija nego u Budvi: u hotelu Ridžensi (četiri zvezdice) je dinar i po (65 naših), u [eratonu 1,7 (oko 75), solidan ručak za dvoje (jagnjetina i piletina), s predjelom (koje traje koliko i priprema naručenih jela i koje se ne plaća) i dva pića u hamametskoj Fatmi (čuvenoj dotle da je i na razglednicama) košta 25 dinara (oko 1.100 naših), bolji hoteli imaju svoje plaže na kojima se ne plaćaju ni suncobrani ni ležaljke i gde vam služe piće.

Ali, pošto ste već u Tunisu, kako da plažom ne projašete kamilu (15 t. dinara), ne vidite kartaginske tofe (50 t.d.), ne letite padobranom nad obalom (20 t.d.), ne provozate micubišijeve džipove i projašete kamilu kroz pustinju (170 t.d.), ne donesete poneki suvenir (jeftin, ali Srbi su druželjubiv narod, mnogo je prijatelja), ne provedete letnji dan do podne na gusarskom brodu (30 dinara s ručkom)…

 

 

Svi su ljubazni i spori. Poslužiće vas s osmehom na licu, ali na piće ćete malo pričekati. A niste u Crnoj Gori.

Na 120 stadija (18 i po kilometara) zapadno od Tunisa nalaze se ostaci letnje rezidencije rimskog cara iz trećeg veka ove ere Antoniusa Piusa i muzej sa mnoštvom statua, mozaika i drugih predmeta nađenih na ovom lokalitetu.

Na ovom brdu (Birsa), okružen sa dve strane morem a sa treće jezerom – dakle lakom za odbranu – nekad se nalazila Kartagina, glavni grad Puna. Posle Trećeg punskog rata, 146 godina pre Hristovog rođenja, potpuno ga je razorio i potom zaorao rimski konzul Gnej Kornelije Scipion. Imao je oko dve stotine hiljada stanovnika.

S njegove leve strane (gledajući ka moru) danas je jedna od rezidencija predsednika Ben Alija i vodiči upozoravaju turiste da kamere i aparate ne okreću na tu stranu. Dešava se da interveniše njegovo obezbeđenje i dođe do ružnih scena. Ostalo – ogromni stubovi, ostaci zidina i predmeti u muzeju – zgodni su za fotografisanje. A i nije skupo – fotografisanje se plaća jedan tuniski dinar (45 naših).

Na usponu do ove nalazi se mnogo manja, ali lokacija na kojoj su iskopine baš kartaginske. Reč je o tofama, kamenim obeležjima koje su, nad žrtvenicima, stavljali Kartaginjani. Najveći autoritet punske istorije, Volebank, veruje da su bar u dva navrata (rimska opsada 216. i pobuna najamnika 201. godine p. n. e.), kada je otadžbina bila u opasnosti, Puni kao žrtve prinosili decu. Pretpostavlja se da je ovo jedno od tih mesta. Nekad je bilo zgodno za klanje, a sad za slikanje. Turisti stanu između tofa (ima ih oko 400), nasmeše se i ostane im uspomena sa mesta gde je kartaginskom bogu Balu bilo ugodno.

Luka ispod brda, na kojoj se nalazila Kartagina, sve do 1814. godine bila je piratska: tek te godine Turci, koji su lokalno stanovništvo držali pod okupacijom, zabranili su piratstvo. U tri velika turistička centra – Hamamet, Sus i Nabuel – Tunižani su verno rekonstruisali pet tadašnjih piratskih brodova i napunili ih turistima.

Posada je gusarska: tako je obučena (osim ponekog plastičnog roga Vikinga), a tako se i ponaša – kidnapuje nemačke turistkinje i penje ih na katarku (posebno napravljena platforma) gde ove moraju da plešu s otmičarima.

"Un, dos, tres… Marija, Marija", vrišti brod, pogađajući ime one na katarci.

"Whisky & vodka", naručuje član posade.

Reč je o šali. U Tunisu je alkohol, osim njihovog piva (Celtia) s jednim procentom alkohola, ozbiljno skup. Vino ‘’Magon” (ime mlađeg Hanibalovog brata, predvodio numidske konjanike u čuvenoj bici kod Kane) u pakovanju od tri decilitra košta 14 t. d. (700 dinara).

"Ajns, cvaj, draj…

guli, guli, guli, guli, arabi arabi"

 

 

Glavni sport u Tunisu je cenkanje, a najveća arena medina. Ta reč, na arapskom, znači grad, ali je postala sinonim za stara gradska naselja dobrim delom preoblikovana u šarenom robom krcate radnje. Ulica šira od dva metra u medini je bulevar, a, upravo zato što je na brdu i starim (obavezno obnovljenim) zidinama, isprepletana je stepeništima. Ulazni ili najviši deo medine obavezno zauzima džamija. Ona u Tunisu dominira gradom i zgodna je za slikanje panorame. Pentranje po njoj (ulazak u ostale prostorije nije dozvoljen) košta dinar i po (65 naših).

U medinama i danas živi više stotina porodica, uglavnom se baveći proizvodnjom i prodajom suvenira. "Family busines", kaže ljubazna (jer smo posle dva dana obigravanja nešto kupili) Tunižanka, uvodeći nas u stan u hamametskoj medini koju deli sa još oko 1.200 porodica.

Najviše je grnčarije, proizvoda od kamilje kože, srebra, bižuterije i tepiha. Ali, prodaju se i kupuju i druge stvari koje turiste podsećaju na TV likove srpskih televizija. Tako turistkinje kupuju haljine kakve nosi @ađe (u marokanskoj seriji "Zabranjena ljubav"), a po ulicama ce sreću i beloputi Arafati, Fejseli i Fahdi.

Veoma su ljubazni, gostoprimljivi, a od one priče da je dovoljno da znate srpski da bi vas ceo svet razumeo, tačno je da će vam reći, kad pogode odakle ste, "uđi, vidi, kupi, idi".

Cenkanje je obavezno. Prosto se uvrede ako se ne cenkate. Raj za žensku polovinu sveta (mada, videla sam, i ona druga ume da uživa).

Kada uđete u prodavnicu, sportska igra počinje. Traže jednu, a na kraju kupite sasvim drugu robu, ako bar trostuko ne oborite cenu zalud ste se cenkali.

Vi izlazite, oni vas vraćaju, vuku, spuštaju cenu, sve dok se ne nagodite. Za iste stvari cena je, ponekad, niža čak i nego što ste se nadali.

Raj.

A sve to, na njihovom veoma lošem engleskom ili mom još gorem francuskom.

Torbu od kamilje kože s početne cene od 120 spustila sam na 35 dinara, uz keramički set za supu izvukla finu ćasu, zajedno kožni šešir i tašnu dobila u trećinu cene.

Kod ovog poslednjeg tri puta sam izlazila iz radnje, ali je i on polazio za mnom. Da se nisam vratila, sigurna sam da bi me pratio do hotela.

Ako se ne snalazite (neki) Abdul će vam pomoći. Prvog dana medinskih dogodovština na kraju večeri tražio je pet dinara. Jednog od narednih Abdul Drugi (pravo ime Muhamed), koji nam je pokazivao džamiju, vidikovac, prodavnice s kvalitetnijom robom, na kraju, kada je dobio svojih pet dinara, tražio je da me poljubi dva puta (valjda se ljube manje od Srba). Potom je tatu, koji je bio sa mnom, pitao koliko kamila traži za mene. Otac ko otac, bi da dobro proda ćerku jedinicu. Tražio je trista miliona kamila. Muhamed kaže da vredim, al’ tol’ko cela Arabija, sve sa (ovom) Severnom Afrikom nema.

Tako sam ostala neudata.

Kamila je, međutim, bila manje ljubazna. Nisam joj se dopala, a imam utisak da se ne zna ko se više plaši. Sve vreme je krkljala, mrmljala… Pitam "kamilovođu" šta joj je, kaže da je srećna što je baš ja jašem, pa peva. To sam kao dete gledala kad cigani vode mečku. I ona je volela decu (uostalom, kao i drug Tito).

Hamamet ima samo 12 hiljada stanovnika, stotinak hotela koji rade i pedeset u izgradnji (kompleks Jasmin). Tunižani žive bolje nego ikada, ali standard im je veoma nizak. Spremačice u hotelima Hamameta, koje rade od zore do mraka, imaju platu od oko 100 evra. Ako joj na krevet, kao bakšiš, stavite 100 milima, posteljinu će vam složiti u obliku lepeze, a za nešto više para od čaršava možete dobiti labuda ili ždrala, pa čak i cveće po krevetu (koje nabere u dvorištu hotela).

Tehnička roba je u Tunisu veoma skupa. Sa mobilnim melefonom oko vrata bila sam im prava atrakcija. Prilazimo kod prodavnice bižuterije i pitam za neki nakit. Prodavac naravno počinje da se cenka, ali jednog trenutka primećuje mobilni koji visi oko mog vrata, zaboravlja na svoj omiljeni sport i moli da vidi telefon.

"Koliko košta?", pita me ne trepćući. Kažem da sam ga platila oko 150 evra, posle čega mi nudi 200 t.d. Kažem da nije na prodaju, što shvata kao početak cenkanja: onaj glavni sport se ne zaboravlja tek tako. Neki korak dalje, sledeći pita koji mi je to telefon, koliko košta i da li hoću da ga prodam. U taksiju me taksista moli da mu dam da pogleda to čudo od tehnike i pita isto što i njegovi prethodnici.

Lepa je medina.

U predvečerje, uređenih zidova, izgleda kao srednjovekovni grad na slikovnicama.

Dobro Tunis, nego, ne mogu da se setim ničeg iz istorije budvanskog starog grada.