Stacionirati se u portugalskoj prestonici. I iz Lisabona, uputiti se još zapadnije, prema rtu Kabo da Roka (Cabo da Roca). Na 28 kilometru nalazi se Sintra, 18 km istočno od zapadnog (k)raja starog kontinenta.

Do ovog šarmantnog gradića najbolje je stići vozom, koji često saobraća na relaciji Lisabon – Sintra. Prednost je i ta što se u njega može ukrcati na više železničkih (i metro) stanica: Oriente, Santa Apolónia i Rossio.

 

 

 

 

Najbolja muzička podloga za ovo putovanje, od nekih pola sata, jesu Madredeuš, Amalija Rodrigez, Tereza Salgeiro, Mariza… Naravno, reč je o fadu, tradicionalnoj portugalskoj muzici. A kroz prozorsko okno može se uživati u prekrasnom krajoliku. Prolazi se i pored akvadukta Akvas Livres (Águas Livres Aquaduct), koji je izgrađen još u 18.veku, a i danas je u upotrebi. Nakon stanice Alguerirao Mem Martins, polako, kao da se izoštrava objektiv fotoaparata, sve je bliži šareni dvorac na vrhu brda, jedno od prepoznatljivih objekata sa razglednica Sintre.

 

 

 

 

Kada je voz stigao u stanicu, iako nije bila poslednja, svi su počeli da izlaze, kao da je u pitanju prinudno iskrcavanje. No, bila je to samo invazija turista. Naravno, sa razlogom. Ovaj gradić ne očarava samo turiste koji ga posećuju u podjednako velikom broju tokom sva četiri godišnja doba. On je očarao i portugalske kraljeve, kao i brojne umetnike kojima je bio inspiracija. Lord Bajron, Luis de Kamoeš, Alfonso Lopez Vieira, Andersen….

 

 

 

 

Sintra je živopisan gradić. Sintra je i planina na kojoj je on izgrađen (Serra de Sintra). Sintra je i cela ta šumovita regija koja se proteže sve do obale Atlanskog okeana, tamo "gde prestaje zemlja i počinje more". A Sintra je nekada bila Chintra. Taj originalni arapski naziv seže u njenu istoriju kada su Arapi vladali Portugalom. Čak su tu u 8.veku sagradili sebi dvorac. Ni portugalski kraljevski vladari nisu mogli odoleti prirodnim atributima Sintre, pa su i oni, takođe, u vekovima svoje vladavine, ovde izgradili sebi letnju rezidenciju.

 

 

 

 

Upravo taj kraljevski letnjikovac – Nacionalna palata (Palácio Nacional de Sintra) – bila je naše prvo odredište. Udaljena je svega desetak minuta hoda od železničke stanice i u samom je centru grada. Eksterijer, prepoznatljiv po dva velika konusna dimnjaka, i nije preterano očaravajuć, ali zato enterijer jeste. Ta dva dimnjaka, koji se nalaze iznad kuhinje, bili su pokazatelji da li su članovi kraljevske porodice u rezidenciji ili nisu. Naime, ako se iz njih pušilo, to je bio znak da se u kuhinji krčka bogata trpeza za kraljeviće.

Izgradnja palate je započeta u kasnom 14.veku i stalno se dograđivala, te su stoga vidljivi različiti stilovi, karakteristični za različite epohe. Gotika, renesansa, manuelizam… Kraljevi Žoao I (1385-1433) i Manuel (1495-1521) najviše su ulagali u ovu rezidenciju.

Unutrašnjost je bogata. Najveću pažnju privlače dve prostorije: dvorana labudova i dvorana svraki. Dvorana labudova (Sala dos Cisnes ) je prostorija čiji je plafon oslikan labudovima, uramljenim u zlatne oktogonalne ramove i bio je poklon za venčanje kraljice Izabele i Žoaa Prvog. U toj dvorani su se priređivali balovi. Dvorana svraki (Sala das Pêgas), isto ima tavanicu oslikanu pticama čiji naziv nosi. Ali ima i zanimljivu priču nastanka. Svaka svraka u kljunu nosi smotuljak papira sa natpisom "por bem", što u prevodu znači "sve za dobro", a to su bile reči kralja, kada ga je kraljica zatekla sa dvorskom damom. Kao znak izvinjenja, kralj je dao da se oslika plafon. Svraka je u Portugalu simbol za kurtizanu, ali zašto ih ima 136, to je samo znao kralj i kurtizana(e). Arapska soba (Sala dos Árabes) je spavaća soba Žoaa I i kuriozitet je taj da je sva ukrašena u manuelinskom stilu, sa pločicama, najstarijim u Portugalu.

Takođe se u Nacinalnoj palati nalazi jedna od najvećih i najlepših kolekcija azulejos pločica. Ove keramičke pločice vode poreklo iz 16. veka. Prvobitno su bile plavo – bele, a kasnije i u svim bojama i sa raznim motivima. U Portugalu se one mogu naći svuda, od poda do plafona, na fasadama, u unutrašnjosti zgrada. Od njih su izgrađene fontane, ali i oltari u crkvama. A naročito su popularne i kao suveniri.

U ovom istorijskom centru grada, nalaze se i muzeji i crkve. Muzej igračaka (Museu de Brinquedo) je jedinstven muzej. Njegova kolekcija sa više od 20 000 igračaka iz raznih delova sveta i iz raznih perioda, vraća svakog posetioca u doba svoga detinjstva. Posebno su zanimljive stare kamene igračke iz Egipta.

Tu je i crkva svetog Martina (Igreja de SãoMartinho) i sat kula (Torre de Relogio) koji nisu preživeli strašan zemljotres koji je 1755 godine zahvatio ovo područje, pa su ponovo izgrađeni po uzoru na original. U crkvi su sačuvane neke freske iz 15. veka.

Ako se ožedni, tu su i tri interesantne česme: Maurska fontana (Fonte Maurisca), fontana sa pipom (Fonte da Pipa) i fontana Sabuga (Fonte de Sabuga). Sve tri su vrlo neobičnog izgleda, dekorisane pocakljenim azulejos pločicama, pa osim što smo se iz njih napojili, trošili smo i memorijsku karticu foto aparata da ovekovečimo njihovu originalnu dekoraciju.

U ovom kvartu (Stari grad) mogu se unajmiti kočije, te se udobno voziti u njima i razgledati gradić. Ali, dobra stara metoda, korak-po-korak, je najbolja za cunjanje po uskim uličicama. Pešice se može stići i do Maurskog dvorca i Pena palate, ali je to put uzbrdo, i nekih 3-4 km, pa čak ni kondicija stečena razgledanjem Lisabona i hodanjem gore-dole, neće biti dovoljna. Zato postoji autobus broj 434, koji vozi do njih.

Maurski dvorac (Castelo dos Mouros) su izgradili Arapi u 8.veku i služio je u vojne svrhe, te je stoga bio opasan zidinama, i pored toga što je sagrađen na jednom od dva vrha brda Sintre. Ipak su Portugalci uspeli da ga osvoje 1147.godine pod vođstvom prvog portugalskog kralja, Alfonsa Henrika. Dvorac je bio mnogo puta obnavljan, ali se od 15. veka više nije vratio u život. Zidine sa nazubljenim kruništem i kule se i danas protežu na visini od 450 metara, podsećajući na zmiju. Uz cenu ulaznice od 3.5 evra i pentranje, na vrhu nas nije dočekala samo crveno-zelena portugalska zastava koja se vijorila na vetru, već i fantastičan panoramski pogled koji puca na Stari Grad, na Pena palatu, a u daljini i do obale Atlantika.

 

 

 

 

 

A na drugom vrhu nalazi se šareno i veselo zdanje, koje kao da izranja iz guste zelene šume. To su Pena palata (Palácio da Pena) i Pena park (Parque da Pena). Palata Pena je uvrštena u sedam čuda Portugala i pod zaštitom je UNESCO-a. Izgrađena je na steni, ispod samog nebeskog svoda. Obojena u crvenu, ljubičastu i žutu boju, sa voltama i drugim ukrasima deluje magično, kao pravi dvorac iz bajke. I moja asocijacija "dvorac-bajka-Dizni", nakon posete Sintri se promenila. Kada kažem dvorac – mislim Pena! Toliko vedro deluje, da je čak ovde snimljen i spot za Marizinu pesmu "Rosa branca", koja, iako je fado pesma, ne nosi u sebi taj žalopojan zvuk, već je u nešto veselijem duhu.

Na tom mestu se još za vreme vladavine Arapa nalazila mala kapelica, u špilji. Kasnije je izgrađen manastir reda svetog Jeronima (Mosteiro dos Jeronimos). Manastir je uništen u zemljotresu 1755. godine. Ferdinand II, princ od Saxe– Coburg– Gotha, i njegova supruga kraljica Marija II odlučili su da na ruševinama starog manastira podignu sebi letnju rezidenciju. Ferdinand Drugi je bio poznavalac umetnosti, te je tako on "pomagao" arhitektama u osmišljavanju ovoga dvorca.

 

 

 

 

 

I enterijer i eksterijer su mešavina raznih stilova, od uticaja drevnog Egipta do romantizma. Volte i klaustri u gotskom stilu, minareti i lukovi u manuelinskom, plavo- bele azulejos pločice na fasadi… Spolja pažnju privlače Arapska i Tritonova kapija, a unutra saloni, plesne dvorane, nameštaj, slike, lusteri, porcelan…Tu je i velika odaja, u kojoj se krila Amelia, poslednja portugalska kraljica.

Ovde se nalazi i ugostiteljski objekat. Na terasi, sa koje puca predivan pogled, samo u džemperu i sa sunčanim naočalama i to usred zime, napravili smo mali predah. Kofeinska doza uz ugljenohidratnu – kolač bolo de bolacha. Portugalci su stvarno majstori za peciva i kolače!

 

 

 

 

 

Svo zelenilo, kojim je okružen, deluje kao protivteža šarenolikosti zamka. I za šetnju parkom treba odvojiti vreme. Stare sekvoje, fontanice, kamene klupe obrasle mahovinom, paviljoni… Tu se nalazi i najviši vrh – Kruz Alta (Cruz Alta) – na 540 m nadmorske visine na kojem stoji ogroman krst.

Kapucinski samostan (Convento dos Capuchos) je "skriven" u gustoj šumi i delimično je uklesan u liticu. On predstavlja pravu suprotnost u odnosu na bogatstvo palata. Služio je za meditaciju.

A na drugom kraju grada nas je čekao još jedan zamak. Potpuna suprotnost veseloj Peni, mistična Kvinta Regaleira (Quinta da Regaleria). To je palata iz ranog 20. veka i takođe je pod zaštitom UNESCO-a. Na ovom mestu su se okupljali templari i masoni. Deluje malo zastrašujuće: gusto zelenilo, patina na skulpturama zmajeva na fasadi, priča o alhemiji, masonima, mistici, podzemnim pećinama… A tek Bunar inicijacije (Poço Iniçiático)! Njegove spiralne stepenice koje vode do dubine 60 m, gde se nalazi misteriozna podzemna galerija, sa devet platoa kao devet krugova pakla, od toga mašta može da smišlja razne priče. Čista ezoterija! A da nije sve tako "strašno", podseća me i spot Marize (moje omiljene fado pevačice) za pesmu "Cavaleiro Monge" koji je upravo i snimljen u ovoj magično–mitskoj vili.

Nedaleko odavde, nalazi se neoklasična palata Seteaš (Palácio de Seteais), koja je danas hotel sa pet zvezdica. Ona se nalazi na putu prema kompleksu palate i parka Monserat (Palácio-Jardins de de Monserrate). Palata je u romantično orjentalnom stilu, a njen prepoznatljivi znak je kupola. Park je bogat raznim biljem, čak i onim karakterističnim za tropsku i subtropsku klimu.

U Sintri ima puno palata. Sve ih obići u jednom danu je teže izvedivo. Ovoj regiji pripada i Kveluz (Palácio Nacional de Queluz). Udaljena je 15 km od Starog Grada. I ona je bila letnjikovac i to kralja Pedra III, a voleli su je upoređivati sa Versajem.

Nacionalni park Sintra – Kaškaiš se proteže do obala Atlantika. Kabo da Roka, Kaškaiš (Cascais), Eštoril (Estoril) i velika peščana plaža (Praia Grande) su isto vredni posete, ali smo se mi odlučili u potpunosti posvetiti živopisnoj Sintri.

Magična, ljupka, živopisna, očaravajuća, šarmantna, neodoljiva, slikovita, romantična, vesela, vedra, mistična… sve su to pridevi koji mogu da opišu ovo maleno mesto. Možda ju je, ipak, Lord Bajron, najbolje opisao: "U svakom pogledu, najzanosnije mesto u Evropi!". I zaista, spoj arhitekture i zelenila daju joj poseban šmek. Nasuprot svim tim palatama i vrtovima, i šetanje uskim uličicama u centru grada treba doživeti. Stare kuće, cveće na balkonima, veš koji se suši na štrikovima, portugalske bakice koje se nešto dovikuju "ščžščšžžž melodijom" portugalskog jezika, radionice, suvenirnice, maleni barovi, gostionice… Kaldo verde (caldo verde), najpopularnija portugalska supa koja se pravi od kelja, pirinač sa morskim plodovima (Arroz de marisco) i božićni kolač sa cimetom i šećerom u prahu (Pastéis de Nata) su neka od jela sa menija koja smo probali.

Dimnjaci k`o blizanci, Tritonova vrata i prozor, azulejos pločice, bunar inicijacije, Dizni dvorac, dvorana labudova, sekvoja stara sto godina, odaje kraljice Amalije, parkovi, maurske zidine, bolo de bolacha, manuelinski prozori, fontane, Arapska vrata, raskoš, mistika, svež vazduh… uspomene su koje ostaju zauvek!