Puglia, Italia

Takođe, nekako mi se iz ranijih priča činilo da je to linija za sreću u jednom pravcu, potraga za nepoznatim, i slično. Žena mi je preporučila da prošlog leta (čuj, leta u oktobru) isprobamo taj trajekt, da vidimo šta ima tamo preko. Proletela mi je za trenutak kroz glavu blasfemična misao: šta ima tamo drugačije nego sa ove strane? Da li je Mediteran Mediteran i sa naše (čuj, naše) i sa njihove strane? Odlučili smo da u tri dana proputujemo kroz italijansku regiju Puglia (čitaj Pulja), da proverimo da li je to baš tako.I eto nas na trajektu Bar-Bari. Nema traga mističnosti, to je omanji trajekt koji putuje pod zastavom Bahama. Put traje čitavu noć, silazak sa trajetka je bio duži od očekivanog, ali to valjda tako ide. Već u Bariju smo shvatili da je istina ono što se priča o Italiji, njihovim gužvama, načinu vožnje. Sve to zavisi od interpretacije: ono što bi kod nas bilo "majmune, ko ti dade dozvolu; idiote, što nas ne puštaš" tamo je "ah, temperamentni Italijani ne paze baš na znake, na raskrsnicama se automobili prosto slivaju sa svih strana". Bari jeste lep, ali hteli smo videti nešto potpuno drugačije, nešto što je unikatno: to je gradić interesantnog imena, i još interesantnijeg izgleda, Alberobello.AlberobelloAlberobello je mali gradić udaljen šezdesetak kilometara od Barija. Ima 11.000 stanovnika, i bio bi totalno pitomi mali gradić da se ne izdvaja po gomili građevina izgrađenih u starom stilu. Tih kuća ima posvuda po regionu, zovu ih Trullo. U unutrašnjosti je to sve jedan prostor, gradi se bez cementa i maltera. Legenda kaže da je način izgradnje bio takav da bi kuću lakše srušili (?!) kada dolaze poreznici. Nema kuće, nema poreza. Još bolje, tako su rušili čitava naselja, isto zbog poreznika: nema naselja, nema gradskog poreza.Kuće su vrlo male, vrata su do ramena. Jeste da ljudi u toj regiji nisu šampioni visine, ali sve odaje utisak da je ovo nekada bio vrlo siromašan kraj. Iako je dosta kuća pretvoreno u turističke svrhe, ima još dosta kuća, i čak jedan čitav kvart u kojem ljudi i danas stanuju. Vrlo su ponosni na svoje kuće, sa razlogom. Svaka vikendica u okolini je izgrađena na ovaj način. Činjenica da je vrlo malo kuća ostalo iz starog perioda ne menja na atmosferi. Sve izgleda kao iz bajke.Tišina je totalna. Bukvalno se ništa ne čuje. Čak ni udaljena buka grada, žamor kućnih razgovora, ništa. Prava stvar za kontemplaciju i odmor.Ovaj predeo je raj za fotoamatere. Fotogenični prizori se nižu jedan za drugim. U roku sat vremena možete da se uverite da je istina što se priča o fotogeničnosti Italije. Retro scene, luda vozila kojih ima posvuda. U ovim narandžastim vozilima komande u kabini su kao na motoru, dakle nema volana, i teškom mukom u njega staju dve osobe.Naravno, nije išlo baš glatko. Ako sam imao sreću sa vozilima, sa ljudima uopšte nisam. Sa naše strane ljudi su puno ljubazniji: sine, uđi, hoćeš mušula i smokava da ti dam da pojedeš, što tako malo, uzmi još … Razmišljao sam pre puta da uslikam dosta ljudi, da pokažem kakav je odnos ovih malih građevina i ljudi koji žive u njima, kakve navike imaju, itd, a ispalo je sasvim suprotno. Čim bih potegao fotoaparat, skaču, beže, bukvalno.U radnjama i na ulici ako ih nešto pitaš jesu ljubazni, ali ne znaju ni reč engleskog. Ako na "do you speak English" kažu "yes", to znači jedva, a i to je retko. Preporučujem dobar rečnik pre polaska na put. Svejedno, nismo imali problema zbog ljubaznosti i zbog izvrsne hrane i vina: bilo šta da ste naručili, bilo je prosto odlično. Spavali smo u jednoj od ovih kućica, jeste malo, ali je autentično i sasvim dovoljno i prijatno. Cene? Sasvim pristupačne!Grotte di CastellanaSledeći dan smo nastavili obilazak, prvo smo obišli pećinu Grotte di Castellana. Pećina kao pećina, predivna je. Tipično, sa nama su bila deca sa ekskurzije, koja su po običaju bila jako glasna. Sve sam čekao kada će iz zabave početi otkidati stalaktite i stalagmite, da bi se sa tim više hiljada godina starim stenama gađali kasnije Čitav krajolik deluje totalno uredno, sređeno. Milina za proći i pogledati. Crvenkasta zemlja dodaje dozu fotogeničnosti. Evo jednog tipičnog prizora:Ovaj čiča nije imao ništa protiv fotografisanja, ali je vikao za mnom da treba da mu dam para, i još par (verovatno pogrdnih) rečenica koje nisam razumeo. Nekada je jezička barijera prednost, a ne mana. Popodne smo stigli u sledeći grad koji smo hteli pogledati. Kažu da je to najintrigantniji grad u Italiji, sa razlogom.MateraMatera je drevni grad star 9.000 godina sa više od 60.000 stanovnika. Odmah da kažem: ako je Alberobello bižuterija, Matera je suvo zlato! Bio sam prosto šokiran veličinom ovog grada, tradicijom, spojem stena i arhitekture na svakom koraku. Bilo u kojem pravcu da se pogleda, grad se skladno utapa u krajolik, kuće se prosto razlivaju u svim pravcima.U krajolik je urezan veliki broj pećina. Blizina vode, geografska zaštićenost, sve su to razlozi zašto tu ljudi žive već toliko godina. Koliko stare navike teško umiru kazuje i činjenica da su ljudi živeli i u pećinama sve do pedesetih godina prošlog veka. Jeste da je prostrano (neki su imali i par hiljada kvadrata za sebe), jeste da je temperatura konstantna, ali nije baš osvetljeno, o higijeni da ne pričam, tako da je vlada naredila da moraju da se isele.Činilo mi se da se nešto interesantno dešava na vrhu planine. 100% crop otkriva o čemu se radi: fotografisanje i snimanje za venčanje. Ovo je prvi put da mi je žao što nisam poneo teleobjektiv sa sobom.Gradnja ne prestaje, naprotiv! Konstantno se nešto obnavlja, gradi, dograđuje. Nema problema ni oko kombinovanja starih i novih elemenata, sve to izgleda vrlo skladno i sa ukusom.Ušli smo u predgrađe, uživali u običnim prizorima. Smatrao sam i ranije, a nakon ovog putovanja smatram još i više da vredi potrošiti truda da se nađe skladan pogled. Ne toliko zbog fotografije, nego zbog samog pogleda koji je savršen. Naravno da je sledeći prizor bio 100 puta bolji pre nego što sam potegao aparat. Odmah sklanjanje, bežanje …Evo još jednog pogleda na Materu. Vreme nije baš išlo na ruku, pošto je sunce često bilo iza oblaka, ali kada bi se pojavilo, oblaci baš pomažu da sakriju ili otkriju pojedini deo grada. Čini se kao da to namerno tako želimo.Našli smo i pećine u kojima su ljudi živeli. Ovo je slikano iz pećine. Stvarno je prostrano i ogromno, na ovakav krevet od stene komotno mogu da stanu 4 osobe.Ovo je čuvena crkva u steni. Na ovim lokacijama je snimljen i film The Passion of the Christ Mela Gibsona. Naravno da se Mel Gibson oduševio ovim prizorima, pošto je sve izgledalo kao da se ništa nije promenilo poslednjih par hiljada godina. Obično ne dajem imena svojim fotografijama. Ako bih sledećoj dao ime, bilo bi to: Novi početak.Iskreno, nismo potrošili ni centa u Materi. Totalno smo bili šokirani veličinom, lepotom, intrigantnošću grada. Nisam osećao ni glad ni žeđ. Bilo je vreme da se vratimo u bazu (Alberobello), i da se pripremimo za poslednji dan pred povratak.OstuniOstuni je grad od 32.000 stanovnika, udaljen 8km od obale. Razlog zašto je toliko udaljen od obale je verovatno što je ovo najbliže brdo na kojem se mogao napraviti grad. Rekoh malopre da vredi uložiti truda u ovakav pogled. Ostuni zovu beli grad i tipičan je divan mediteranski grad.Nizala su se opšta mesta kakva zamišljamo u mediteranskom gradu na izmaku sezone.Siesta skoro da je počela, pa su prodavci stajali ispred svojih prodavnica. Razmišljao sam koliko posao utiče na čoveka, koliko čovek počne da liči na svoj posao. Čovek ispred piljarnice je izgledao kao da ovde oduvek radi, čovek ispred prodavnice skupih vina kao da je i sam skup. Pomislio sam da li će se i na meni videti ko sam i šta radim nakon dosta godina (ja sam matematičar po struci).Prevarili smo se taj dan: ostadosmo bez ručka. Izgleda da je 3 dana bilo premalo da shvatimo da restorani kod njih po pravilu rade od 12-15h i od 19-24h. Nismo bukvalno našli ni jedan restoran koji bi bio otvoren iza 15h, pa smo se vratili u Bari. Bauljali smo po ulicama, sve radnja do radnje, ali nigde hrane, čak ni fast fooda. Postajao sam umorniji, nervozniji, neprecizniji. Čak sam uspeo da upropastim i ovaj potencijalno dobar kadar:Bila je to scena za neku reklamu, osvetljenje je bilo profesionalno. Naravno da su vikali za mnom dok nisu shvatili da sam samo još jedan manijakalni dežmenkasti turista koji fotografiše sve i svašta.Nakon svega …… toliko od Puglie. Preporučujem je svima, stvarno izgleda izvanredno. Obećao sam sebi da neću više nikada pitati sebe šta ima tamo drugačije nego kod nas. Tri dana sigurno jesu premalo, i tempo jeste (pre)velik za mene, ali sam stvarno uživao. Najveće iznenađenje za mene su bili ljudi koji su prosto skakali od fotoaparata. Mogao sam ih slikati krišom, ali nisam siguran koliko bi to bilo kulturno.Na nama fotografima (čuj, sebe zovem fotograf) leži odgovornost ne samo da nađemo pravi i oku ugodan kadar, nego i odgovornost prezentovanja i tumačenja prizora koje vidimo. Ako neko zamišlja Italiju koja je još u nostalgičnom, retro stilu kao iz Felinijevih filmova, u pravu je:A šta ako neko zamišlja Italiju da se potpuno promenila, da su ljudi mnogo bogatiji, da nema više one nostalgičnosti koju tražimo?I taj je donekle u pravu. Istina zapravo zavisi od naše interpretacije.Jer, stvarnosti nema, postoje samo tumačenja.(tekst i fotografije: Igor Marinović, 2008)PS pored fotografija, možete videti i kratki video složen od (ne samo) ovih fotografija: Video Puglia, Italia