Petrograd, prostranstvo okupano svetlom

Petrograd se jedino može doživeti i to verujem, iznova i iznova. Ja sam imala tu sreću da ga doživim u njegovim najdužim danima u godini, za vreme belih noći, kada je obdanica gotovo 19 h. Zbog blizine polarnog kruga, bele noći traju od kraja maja do sredine jula i postale su zaštitni znak ovog grada, iako i drugi gradovi severa imaju ovaj prirodni fenomen. Samim tim dnevne aktivnosti ovde mnogo duže traju, tako da možete videti da ljudi treniraju oko 23 h na lokalnim terenima bez reflektora, ili da gradilišta rade do ponoći. Do Petrograda se može stići avionom od Beograda sa presedanjem u Moskvi, ili kako sam ja putovala, od Beograda sa presedanjem u Milanu. Put od Italije traje oko 3 sata i sleće se na jedan od tri manja komercijalna aerodroma. Ukupno ih ima 4. Sam utisak sa aerodroma ne nagoveštava ono što će me zateći svega par kilometara dalje. Obzirom da je taj dan u Beogradu bilo 35, ruskih 19 stepeni C mi je delovalo kao prvo pravo i stvarno iskustvo Rusije, ali avaj…to je ujedno bio i najtopliji dan moga boravka, tako da mi je sada razumljiva svaka namera severnjaka da tokom leta što bolje iskoriste sunce, iako se ova njihova želja kosi sa našim shvatanjima. Nije nimalo čudno videti ljude koji se u kupaćem kostimu sunčaju u javnim parkovima, čak i na manjim zelenim površinama. Teško mi je da zamislim nekoga, recimo, u dunavskom parku… Od aerodroma do našeg smeštaja išli smo kombijem, koji je izgledao kao da stoji na dizalici dok mu se menja guma. Podignut je i ličio je na onaj kojim je Memedović putovao kroz Mongoliju. Trebalo mi je malo da zaključim kako je ovaj prevoz verovatno smešan i Rusima, jer uglavnom voze nova i strana kola. Naravno, najviše ima volgi i uglavnom su crne, i neka mi niko ne zameri, poprilično ružne i neudobne. Nije jednostavno primiti toliko različitih utisaka u toj prvoj vožnji. Možda me je najviše iznenadila mogućnost da na semaforu uredno stojite pored konja (i konjanika), dok je iza njega limuzina sa mnogo vrata zatamnjenih stakala. Rusi, kada su u prilici, a široke ulice sa 8 traka im to omogućavaju, voze veoma brzo kroz grad. U Petrogradu možete zaustaviti bilo koje privatno vozilo i ako je vozač voljan i ide u vašem pravcu, možete ugovoriti prevoz za cenu manju od taxi-a. Ovo dobro funkcioniše i kako nam je rečeno bezbedno je. Ja sam sama išla ovakvim prevozom i eto me…Ima se utisak da se sve brzo i organizovano dešava. Metro se dosta koristi kao i u svakom višemilionskom gradu i kažu da je sav u mermeru i bronzi, ali ja ga se takvog ne sećam, jer posle izvesnog vremena shvatate da je većina toga u Petrogradu u mermeru, bronzi i …zlatu. Ako se zanemare razmere objekata i ulica može se povući jasna paralela sa drugim evropskim gradovima, što je i razumljivo, jer je i nastao kao kreacija evropskih inženjera, arhitekata, naučnika i umetnika u jednoj velikoj želji Petra Velikog za evropeizacijom Rusije. Za njegovo vreme majstorima koji su radili u kamenu bilo je dozvoljeno da rade samo u ovom gradu i nigde više u Carstvu. Ono što vam govori da ste ipak u Rusiji su olučne cevi neverovatnih 20-tak cm prečnika. Istina, treba i pokupiti kišu koja zna da padne nekoliko puta dnevno. Osobama koje reaguju na vremenske promene nije lako, pošto spadam u takve, rusko vreme me je ljuljalo kao patku na vodi. Fotografisanje zgrada može biti zaludan posao jer neke je nemoguće uhvatiti u kadar, čak i sa širokougaonim objektivom. Ako se dovoljno odmaknete, više ne morate ni da slikate…Ovde ‘iza ćoška’ ili ‘preko puta’ dobija sasvim drugačije konotacije. Malo stvari će vas ostaviti ravnodušnim. Jer, mnogo toga je najveće, najduže, najstarije, najviše ljudi, najmanje ljudi, naj, naj, naj…ovaj grad prosto ne zna za prosek.

Ako vas zanima panorama popnite se na kupolu Isakijevskog sabora koja je, naravno, najveća pozlaćena kupola na svetu, i imaćete fantastičan pogled na trg, okolne ulice, palate, kupole i crkve, dok će vam pogled sasvim sigurno privući ogromne dizalice i kranovi i nagovestiti vam da se nalazite u značajnoj luci na Baltiku.

Vrlo blizu ove, u gradu najveće crkve sa fantastičnim mozaicima, možete se ukrcati na neki od brodova, kojih ima mnogo i videti grad sa vode. Ovo nikako ne treba propustiti, jer ćete jedino ovako videti mnogobrojne kanale, biti ispod nekog od 342 mosta, osetiti miris Neve i kapljice Baltika. Pri ulasku na brod ponudiće vam ćebence, koje ne treba odbiti ni u letnje doba.

Vožnja brodom upotpuniće lepotu 300 godina starog Petrograda, njegove veličanstvene građevine, mostove od kovanog gvožđa i uredne dokove i pristane. Ovako ćete se najviše približiti fantastičnim kružnim vodoskocima koji se nalaze u blizini ušća Neve u Baltičko more. Videćete Ermitaž u svoj njegovoj veličanstvenosti, jedan od najvećih muzeja na svetu, sa najbogatijom kolekcijom evropske umetnosti, muzej sa 600 odaja, u kojem se istorija vrtoglavo odvija pred vama. Jedini način da u njemu nešto vidite a ne doživite mentalni kolaps je da unapred jasno odaberete umetnost ili period koji hoćete da vidite, i nadate se da će vas životni put ponovo navesti u Petrograd. Potrebne su godine da se obiđe Ermitaž i ta činjenica me je poražavala, jer tih par sati koliko sam bila u njemu ne znam da li me čine srećnom što sam nešto videla ili tužnom što sam videla toliko malo. Ermitaž, kao i istorijski centar Petrograda nazivaju otvorenim muzejom arhitekture, i zaštićen je od strane UNESCO-a.

Na trgu ispred muzeja, koji po veličini ne poredim ni sa jednim meni poznatim, 23-ćeg juna se dešava tradicionalno okupljanje maturanata. Hiljade ljudi sa svih strana sliva se na glavni trg kako bi prisustvovali nezaboravnom događaju, koji naravno, otvara vojni orkestar, a zatim se dešavaju raznorazni performansi sa pratećim svetlosnim efektima i muzikom.

Na bini, iznad i oko nje lete igrači, balerine, ‘plove’ jedrenjaci, padaju veštačke kiše i besne oluje, lete lopte i automobili i klaviri, dok oko vas sevaju blicevi i vrišti hiljade grla.

Koncerte izvode najpoznatije grupe, pa sam između ostalih imala priliku da gledam ruske predstavnike Evrovizije. Bilo je predviđeno da se obrati Putin svojim sugrađanima i da maturantima poželi uspešno dalje školovanje i življenje, ali je ovo ipak izvela guvernerka Petrograda. Kraj ovog veličanstvenog događaja kruniše neopisiv vatromet na Nevi, koji traje oko sat vremena. Za to vreme publika se kreće ka dokovima kako bi posmatrala vatromet, crvene jedrenjake, jedan od zaštitnih znakova ovog grada, i slušala kako sa brodova orkestar izvodi klasičnu muziku. Kada sam čula ‘Odu radosti’ koja se razlivala sa vode osetila sam klecanje kolena. Pogledajte na youtube-u vatromet i verujem da ćete me razumeti… Ovo dešavanje traje do duboko u noć, tj. gotovo do svitanja oko 2-3 sata nakon ponoći, a onda vam valja naći neki nepodignuti most i vratiti se u hotel. Naime, od maja do oktobra mostovi se podižu na par sati tokom noći kako bi propustili brodove, i ako se nađete na suprotnoj strani od koje bi trebali biti…

Obavezno treba videti i Peterhof, koji je na samom moru, ličnu rezidenciju Petra Velikog, ruski Versaj, iz čije je trpezarije preko zaliva mogao da posmatra Finsku. Prolazeći iz prostorije u prostoriju u beskrajnom nizu pratite svo bogatstvo ondašnje carske Rusije. Sa svih strana vas okružuje raskoš.

Park oko ovog zdanja je takođe veličanstven, ima veliki broj paviljona, skulptura i fontana koje su kaskadno postavljene, i koliko god da ih ima, a ima ih, sve rade po sistemu slobodnog pada. Izbegnite fontanu gde se pretrčava preko kamenja, jer ako vas poprska voda dok prolazite, razotkriveni ste u neverstvu…Kroz park šetaju kostimirani orkestri, dočaravajući slike iz prošlosti, a kostime mogu iznajmiti i posetioci. Rusi su jako ponosni na svoje kulturno nasleđe i imaju veliko umeće da turistima pokažu i naplate svoju istoriju… U svoj toj začuđujućoj fantaziji doživela sam jedino razočarenje. Baltik nije plav, iako sam oduvek verovala u to, kao deca u Deda Mraza! Nisam imala želju ni da ga pipnem. Prilaz vodi je blatnjav i neprivlačan, i boje je gotovo kao Dunav. Srušila se jedna moja iluzija.

Ali je zato Carsko selo, letnja rezidencija, nešto što se ne sme propustiti. Nalazi se van Petrograda, i kao i Peterhof, slika je moći i bogatstva ruske Imperije. Zlato i pozlata, soba sva u ćilibaru, kaljeve peći koje su umetnost same za sebe, oslikana svila na zidovima, podovi u intarziji…sve vas fascinira. Stojite u plesnoj dvorani od 1000 m2 bez ijednog stuba i zamišljate kako carica Katarina otvara bal.

Park koji okružuje Carsko selo izgleda kao da ste ušli u slike engleskih impresionista, jer jezera, poviljoni, parkovi i staze gde vam mogu projuriti kočije deluju nestvarno. U jednom od tih paviljona slušala sam muški hor, čiji su glasovi pojačani odličnom akustikom topili srca svih posetilaca. Ko tada nije zaplakao ima zaista čeličnu dušu.

Zapravo, kuda god da se uputite u ovom gradu naići ćete na nešto što će vas privući: Kazanski sabor sa veličanstvenom kolonadom i odličnim freskoslikarstvom na Nevskom prospektu, glavnoj ulici grada; Crkva spas na krvi, memorijalna crkva Aleksandra II, jedna od najznačajnijih u ovom gradu sa mozaikom od 7500 m2-više od ijedne crkve na svetu, građenu po uzoru na moskovsku crkvu Vasilija Blaženog; Petropavlovska tvrđava sagrađena na ostrvu na Nevi, opasana bedemima, sa crkvom raskošno ukrašenom mermerom i kristalima, u kojoj su sahranjeni ruski carevi od Petra Velikog I do Aleksandra III; groblje velikana sa spomenicima Dostojevskom, Stravinskom, Rubinštajnu, Čajkovskom,…Nacionalni muzej, Opera, i do u …beskraj!

Iako sam bila udaljena par hiljada kilometara od kuće, nisam imala taj osećaj, jer ljudi su ovde vrlo predusretljivi, druželjubivi i otvoreni,  i za divno čudo razumeli su me na mom maternjem jeziku. Ovde je sve u otvorenoj interakciji i pitanje je samo do vas koliko ćete u vašim satima ili danima u ovom gradu ugrabiti od Petrograda. Koliko god da uspete on će vas oplemeniti i dati vam nove vizure, nove dimenzije koje će postati etalon za dalje upoređivanje. Ako za Rim kažu da je grad u koji se uvek vraća, Petrograd je grad iz kojeg se teško i nevoljno odlazi. Nadam se da ću imati sreću videti ga ponovo i doživeti…ovaj put zimi…