OD SIRIJE DO INDIJE U 2 KORAKA

Veći deo vremena sam se osećala kao vanzemaljac,praćena pogledima i uvek okružena Arapima koji su bili fascinirani belom kožom. Uzela sam taxi do hotela koji mi je preporučio prijatelj iz Latakije. Ulice oko hotela su bile uske, kaldrmisane, sa mnoštvom romantičnih kafića i zelenila. Za recepcijom je sedeo starac sa dugom belom bradom, obučen u belo.`Dobar dan. Imate li slobodnih soba?“Nemamo soba`odgovorio je `mogu da te smestim na krov“Kako to mislite – na krov?“Hoćes da spavaš?“Da“Možes da spavaš na krovu`.Iza njega se pojavio tamnoputi mladić.`Nemamo slobodnih soba, ali imamo krevete na krovu. Puno ljudi tamo prespava`.`Ima li tuš i toalet?“Naravno. Ima sve.`Pošla sam za njim uz stepenice. Izašli smo na ravan popločan prostor, tendom zaštićen od sunca. Petnaestak dušeka su bili rasporedjeni u dve linije i mladić mi je pokazao koji je slobodan. WC i prostorija sa tušem su izgledale pristojno, a cena prenoćišta je bila gotovosimbolična. Ubrzo je stigao novi gost, Poljak, čije ime nisam zapamtila. Posle kraćeg, šablonskog upoznavanja, pošli smo u razgledanje Damaska. Glavna ulica Starog grada je bila zatvorena za saobraćaj, jako osvetljena i prepuna radnji, uličnih prodavaca izabavljača. Iza tog šarenila su bile mirne, kamene ulice, džamije, ostaci prastarih zamkova. U mraku su izgledali tajanstveno i zastrašujuće. Očarana svakim delom tog mističnog prostora i svesna da neću saznati ništa o tajnama koje krije, rešila sam da prvom prilikom opet dodjem u Damask i bolje ga upoznam. Posle duge i iscrpljujuće šetnje, vratili smo se u hotel. Momak i devojka su ušli sa velikim rancima i seli za sto do našeg. Čula sam ih kako pričaju na srpskom.`Ne mogu da verujem!`uzviknula sam oduševljeno.`Odakle ste?“Iz Beograda, a ti?“I ja. Ovo je sjajno. Nikad do sad nisam srela nekoga iz Beograda na putovanju.`I oni su odlučili da tu noć prespavaju na famoznom krovu. Pričali su o svom putovanju, obilazili su Siriju, Jordan i Liban. Ja sam im pričala o mom. Bašta je odjekivala od naše price i smeha, kad su nam prišla dva mladića. Jedan nam se obratio na srpskom.`Šta radite ljudi?`Sad smo se svi i zvanično upoznali. Beogradski par Dejan i Katarina, Saša iz Novog Sada i njegov prijatelj Sami, Sirijac iz Latakije. Saša i Sami su se upoznali na studentskoj razmeni pre nekoliko godina. Tek kada je pocelo da sviće primetili smo kako je vreme proletelo. Bilo je to najprijatnije veče koje sam provela u Siriji. Idealno oproštajnoveče.Posle kratkog, osvežavajućeg sna, probudila sam se i shvatila da sam te noći imala najmanje 30 cimera, svih boja i nacija. Niko nije ulazio u dublje razgovore osim:`ima li tople vode za tuširanje`, ali je sve funkcionisalo skladno i opušteno. Napustila sam hotelraspoložena i uhvatila taksi do aerodroma.Iz polusna me je trgao mehanički glas. `Za 15 minuta slećemo na aerodrom u Bombaju`. Setila sam se kako je izgledalo 2 godine ranije, kad sam prvi put kročila u tu nepoznatu zemlju, bez konkretnog plana kuda da idem. Aerodromom su tada krstarili naoružani vojnici. Prišla sam plavokosom momku, koji je proučavao kartu Bombaja. Pitalasam ga da li hoće da podelimo trosak za taksi. Čim smo izašli sa aerodroma, okružili su nas taksisti. Neiskusni i neupućeni u veštinu indijskih taxista da naivne Evropljane navuku u hotele sa kojima imaju nekakav dil, naseli smo na priču o sjajnom hotelu u najlepšem delu grada, za malu cenu i oduševljeno usli u vozilo koje je ličilo na ono koje je vozio Del boy u Mućkama. Posle kraće vožnje, stigli smo na odredište. Taksista nas je istovario i otišao pre nego sto smo shvatili gde se nalazimo. Dobili smo sobu za daleko veću cenu od obećane. Bilo je hladno jer klima nije mogla da se isključi, prozor je bio zamandaljen, vodokotlić nije radio, a iz slavine i tuša je u tankom mlazu curila tečnost neobične braonkaste boje. Ipak, ponoć je odavno prošla i nije bilo vreme za traženje alternative. Oboje smo znali da bismo na kraju opet završili na nekom sličnom mestu.Spavali smo kratko i nemirno. Ja sam kašljala zbog klime koja je bila nemilosrdna. Probudili su nas glasovi iz susedne prostorije. Ustala sam, razgrnula zavese i shvatila zašto prozor ne moze da se otvori. Iza njega je bila muška svlačionica osoblja hotela, a ja sam gledala pravo u njihova gola, mršava tela.Trgla sam se kada su točkovi aviona udarili u beton.Aerodrom je sada izgledao drugačije. Nije bilo naoružanih strazara, a toaleti me nisu podsećali na noći u KSTu. Iz Bombaja sam uhvatila prvi voz za Arambol, malo mesto na Goi, pored okeana. Dve godine ranije sam tu provela najlepse dane. Posle dobro prospavane noći, krenula u obilazak putničkih agencija, kako bih našla najjeftiniji način da stignem do Kalkute. Ustanovila sam da je avion preskup. Čovek u agenciji mi je toplo preporučio voz od Goe do Kalkute. Doduše, put traje 40 sati, ali prolaziš kroz najlepše pejzaže i prirodu. Ako tog dana stignem na stanicu u Margao, mogu da uhvatim jutarnji voz u 8 i 15.Do Margaoa sa promenila nekoliko lokalnih autobusa. Prvo do Mapuze, onda do Panjima i konacno za Margao. Kao i mnoge druge stvari, vožnja autobusom u Indiji je povratak u daleku prošlost. Autobusi su bili kao ajkule. Od trenutka kada su nastali do danas, gotovo se uopšte nisu promenili. Bili su neuništivi i nisu marili za napredak tehnike i civilizacije.Na stanici u Margau su me obavestili da nema karata za Kalkutu, sve je rasprodato. Ako neko otkaže rezervaciju, mogu da dobijem kartu desetak minuta pred polazak voza. Sedela sam u ženskoj čekaonici, pokušavajući da smislim način da se dokopam karte za Kalkutu. Dve Indijke su sedele preko puta mene i posmatrale me. Na lošem engleskom su me pitale odakle sam i kuda idem. I one su se divile beloj koži, bojažljivo bi me dotakle, verovatno proveravajući da li je na dodir ista kao njihova. Razumele su da idem za Kalkutu, ali da nemam kartu. Jedna je otišla na šalter i kupila mi kartu za tzv.`general` klasu, najjeftinija vrsta karte, bez ograničenog broja. Ujutro sam ušla u voz, srećna što ću stići u Kalkutu, ali nepripremljena na ono što me je čekalo. Prvih nekoliko sati puta su bili prijatni. Delila sam sedište sa 4 dečaka, odusevljenih što putuju u društvu strankinje.Pejzaži su bili nestvarni. Smenjivala su se pirinčana polja, kanjoni i vodopadi. Onda je počeo pakao. Vagon je izgledao kao prevoz za koncentracioni logor, kroz metalne rešetke na prozorima je virila čudna masa ljudskih delova tela. Pošto su tu vrstu prevoza koristili najsiromašniji i najneobrazovaniji, niko nije znao engleski i sasvojim saputnicima nisam mogla da komuniciram rečima. Imala sam litar vode sa sobom i povremeno bih ovlažila usta, ali nisam je pila, jer je i put do WCa, kao i svaki pedalj vagona bio zakrčen. Kao beogradski prevoz 1993. Razmišljala sam kako vreme prolazi i ništa ga ne može zaustaviti. Proći ce i tih 40 sati. Moraju da prođu… Jedan dan, noć, drugi dan je bio na izmaku, ja sam sedela na istom mestu i gledala ista lica. Nenaviknuti na belce u `general` klasi, moji saputnici su me u početku začuđeno posmatrali. Pokušavali su da povedu razgovor, ali je nepoznavanje jezika bila nepremostiva barijera. Neprestano su mi se osmehivali i nudili mi hranu, pokušavajući da mi učine put prijatnijim.Nekoliko sati pred Kalkutu voz se ispraznio dovoljno da svi putnici imaju mesto da sednu i da može da se prodje do WCa. Stariji čovek, u odelu, sa kravatom je seo preko puta mene. Govorio je engleski, pa smo započeli razgovor. Moji saputnici su sad mogli da me pitaju sve sto ih je zanimalo. Odakle sam, čime se bavim, zašto putujem u `generalu`, šta rade moji roditelji, braća i sestre…U Kalkutu smo stigli u pola dva noću, posle 41. sata i 15 minuta putovanja. Dok je voz ulazio u stanicu, rekla sam mojim saputnicima: `Stvarno mi je drago što sam putovala sa vama, bili ste divni, svi. Posle ova 2 dana, nekako se osećam kao da ste mi porodica i stvarno mi je žao što vas verovatno nikada više neću videti`. Čovek u odelu je izašao stanicu ranije i nije bilo nikog ko može da prevede moje reči. Ne znam da li su me razumeli. Mislim da jesu.