Ljoret de Mar i Barselona

Ljoret de Mar se nalazi u provinciji Katalonija i jedno od najživljivih turističkih mesta na španskoj obali. Od Barselone je udaljen oko stotinak kilometara tako da su apsolventkinje provele i dva dana u jednom od najlepših gradova na svetu. Ako odete na odmor u Ljoret de Mar bićete u prilici da se ludo provodite po barovima i diskotekama, pijete božanstvene koktele na plaži (koji koštaju 12 evra, ali i vrede svakog evra), i naravno, pijete njihovo nacionalno piće – sangriju. Za razliku od Monaka i Monte Karla u kojima je vladala tišina u večernjim satima, u Ljoret de Maru je i u pet, pola šest ujutru živo kao i preko dana. Imate utisak da ovo mesto nikada ne spava. Iskreno govoreći, ako ste malo plićeg džepa, Ljoret de Mar je raj za kupovinu. Španci su narod koji nikada ne žuri i za sve imaju vremena, pa tako ni jednu prodavnicu nećete naći otvorenu pre deset sati. Vlasnici prodavnica i prodavci su Arapi i uživaće u cenjkanju koliko i vi. Ukoliko su neke od vas drage moje dame plave, znajte da ćete proizvode kupiti za bagatelu. Pošto i u ovo turističko mesto Srbi često dolaze, nemojte da se čudite ako Vam Arapin kaže: « Srbi, dobar dan. Mnogo si lepa. Ne ići još…» Inače, Španci su veliki gurmani. Hrana je izuzetno ukusna i svi ljubitelji « jake » hrane neće napustiti ovu zemlju ravnodušni…Slika sigurno nije verodostojan prikaz lepote plaža ovog mesta, ali zamislite sledeći trenutak ( muškarci posebno ): plaža, more, sunce i Filipinka koja Vas masira za pet evra…Ne zvuči loše, zar ne? O Ljoret de Maru bih mogla dosta toga da napišem, ali je ipak Barselona grad koji zaslužuje da bude lepotica ove priče. Ah, Barselona….

Kada smo ugledale La Sagrada Familiu ostale smo bez daha…La Sagrada Familia je jedno od najpoznatijih Gaudijevih dela u Barseloni. Gradnja ovog hrama je započeta još daleke 1882. godine i ne očekuje se da će biti završena ni za narednih trideset godina! Gaudi je umro sticajem nesrećnih okolnosti ne ostavivši plan po kojem bi hram trebao da bude završen, a nacrti koji su postojali izgoreli su u jednom požaru. Tako da kada posmatrate La Sagradu moći ćete da zapazite razliku u boji i samoj konstrukciji koja postoji između dela koji je rađen pod Gaudijevim nadzorom i dela koji je nastavljen da se gradi posle njegove smrti, ako se ne varam, negde oko 1926. godine. Kada sam pozvala koleginicu sa kojom sam putovala i koja je fascinirana Gaudijem koliko i sve mi, prisetile smo se priče koju nam je ispričao vodič da je arhitektama teško da shvate kako je Gaudi želeo da završi La Sagradu jer je on sve svoje nacrte nosio i dovršavao « u glavi », nikada ih ne stavivši na papir, i ovo zdanje bi sigurno bilo sedmo svetsko čudo da je doživeo da ga završi. A on je, doslovno govoreći, jedno jutro dao svoj život za La Sagradu dok je gledao izdaleka kako izgleda ovo zdanje ne primetivši tramvaj koji je nailazio. Iz poštovanja prema Gaudiju tramvaji i dan danas ne idu po Barseloni.

Park Guelj je još jedno u nizu Gaudijevih dela rađen po poruđžbini Guelja koji je želeo da se « sagradi » park u kojem bi uživala aristokratija Barselone. I zaista, u ovom parku smo osetile taj dah aristokratskog načina života…Gaudi je u svim svojim delima podražavao prirodu. Kada se popnete na sam « vrh » parka možete da sedite na klupama dok se pred vama pruža prelep pogled na Barselonu. Klupe su priča za sebe, posebno mozaci koji Vas opčinjavaju svojom mistikom. U Guelj parku se nalazi i jedna kućica u kojoj je Gaudi živeo. Kućica je sada pretvorena u muzej i u njoj se nalazi zanimljiv nameštaj koji je delo Gaudija.

Ukoliko budete u prilici da posetite Barselonu toplo Vam preporučujem da vidite još dva zdanja koje je radio Gaudi: Casa Batllo i La Pedrera. Casa Batllo izgleda kao da je pravljena od lobanja i kostiju. « Lobanje » su balkoni, dok « kosti » predstavljaju stubove. Ove dve kuće su građene po narudžbini bogatih aristokrata toga vremena.

Barselona je toliko veličanstven grad da kada bih Vam sve opisala šta smo videle i doživele trebao bi jedan dan. Tada bih priču možda nastavila obraćajući posebnu pažnju na akvarijum i nepoznati osećaj oduševljenja, divljenja, sreće i pomalo straha dok sam koračala kroz tunel okružena vodom, dok su ajkule i raže mirno plivale iznad moje glave…

Ili bi mi se ponovo oteo uzdah iz grudi kao i uvek kada se setim muzeja Salvadora Dalija, čoveka koji je išao toliko ispred svog vremena. Uzdah koji se otima svakom kada opijen stoji pred njegovima delima tražeći smisao u besmislu mora genijalnosti. Možda bih tada priču nastavila o jezi koja nas je sve obuzela kada smo trebale da udjemo u mračnu sobicu da pogledamo jedno od njegovih dela. Na smrt sam se uplašila dok je vrisak odjeknuo muzejom kada me je koleginica uhvatila za rame. Mislila sam da je Dali ustao iz groba samo da bi mi dokazao da je svemoguć. Jer u ovom muzeju zaista takav utisak stičete…

Prelepa arena i slava matadora, nezaboravno flamenko veče

i igrači koji svojim pokretima bude plamen vatre u vama, pogled sa Kolumbovog spomenika na Barselonu, osećaj zadovoljstva i ispunjenosti dok sedite u lučkom delu Barselone i posmatrate jahte i brodove kako uplovljavaju u luku čekajući da se most otvori i primi svakoga od njih kao što je Barselona tih dana prihvatila nas, je nešto što ne može rečima da se opiše. Barselonu, kao i magične fontane koje menjaju boju i plešu po ritmu muzike, je nešto što treba doživeti. I ako Vam se u jednom trenutku učini da Vam leptirići igraju u stomaku znajte da ste doživeli bar deo onoga što Barselona nudi. Jer su čak i muškarci ostali bez reči onog trena kada smo kročili na tlo stadiona Nou Camp. Ali o njemu oni bi bolje pisali….Ja ću ovo putešestvije završiti pričom o La Rambli i uličnim umetnicima koji svojim umećem transformacije ne ostavljaju nikoga ravnodušnim. Ili da je završim pričom o poseti pijaci u Barseloni i užitku koji ona pruža? Ne, reći ću Vam samo jedno – iako živimo u zemlji Srbiji, nemojte da Vam bude žao da za put u Barselonu i kredit podignete kao što su učinile neke od nas. Ona je vredna toga….