London, Pariz ili Njujork su destinacije koje su atraktivne i navikli smo da čitamo o njima. O Pakistanu se u medijima govori kao o najopasnijem mestu na planeti i koje se nikako ne preporučije kao turistička destinacija.

Nedavno sam imao priliku da odem u Lahore na duži poslovni put. Ono što sam mogao da vidim u Lahoru i još nekoliko mesta u pakistanskoj saveznoj pokrajini Pandžab, nikako ne bih mogao da poredim sa izveštajima CNN-a, BBC-a i drugih televizijskih stanica koje prate dešavanja u ovoj državi na granici između arapskog i indijskog sveta. Verovatno zato što nisam bio u opasnim krajevima zapadnog i naročito severozapadnog Pakistana gde se svakodnevno vode borbe. Lahor, grad od oko devet miliona stanovnika se nalazi na istočnoj granici, na pola sata vožnje do Indije, i kao što se može pretpostaviti, veoma liči na tipičan indijski grad.

Prvo što se primeti pri izlasku iz aviona je veoma topao i vlažan vazduh (početak jula), gotovo kao ulazak u saunu. Iako su pominjali opasnost od malarije, tokom leta uopšte mena komaraca – konstantnih 40+ Celzijusovih stepeni je i za njih previše. Kontrola pasoša u Pakistanu nije bila spremna na veliku brzinu promena na Balkanu tako da su državu iz koje dolazim trazili po prvom slovu – Sudan, Sirija, … jer Srbiju nisu nasli u njihovom spisku država. Na kraju su zaključili da je u pitanju Jugoslavija. Zanimljivo je da prilikom odlaska nikako nisu mogli da nađu Jugoslaviju u njihovom spisku, ali pošto su proveli desetak minuta u traženju i konsultovanju sa kolegama, pronašli su Srbiju.Iako je prošlo više od pedeset godina od britanske kolonijalne uprave i sticanja nezavisnosti, i dalje se može videti uticaj Britanije. Kolonijalna arhitektura je još uvek prisutna u elitnim delovima grada, osim zvaničnog jezika Urdu, skoro svako govori i engleski, dok se saobraćaj odvija levom stranom. Ono što sigurno nije nasledstvo britanaca je pomalo haotičan saobraćaj. Na desetine motociklista vas obilaze sa obe strane dok je – primetih – najvažniji deo vozila ovde sirena.

Hotel \"Sunfort\", u komercijalnoj zoni Lahora, ne razlikuje se od većine hotela srednje kategorije u Evropi. Soba se nalazila na drugom spratu i kako nisam imao iskustva, ušao sam u lift. Tada sam saznao da ovde postoje restrikcije električne energije svaka dva sata jer su se svetla u liftu ugasila čim su se vrata zatvorila. Srećom, hotel ima generator. Vrata su se otvorila i ja sam se, slušajući smeh par pakistanaca koji su ostali u liftu, zaputio ka stepeništu.Pakistanci su, barem u Pandžabu, vrlo miroljubivi i otvoreni. Tokom celog boravka u Pakistanu nisam primetio bilo kakve znake da nisam dobrodošao. Jedne veceri, posle radnog vremena sa dvojicom kolega sa posla, otišao sam u obilazak starog dela grada. Kula Pakistana, Badšahi džamija i tvrđava izgledaju impresivno i noću osvetljeni reflektorima.

Hrana je tradicionalno ljuta. Ne postoji recept koji ne sadrži čili. Najpoznatije mesto tradicionalne kuhinje u Lahoru je \"Food street\". U ulici tipično indijskog ambijenta, hrana se priprema na otvorenom gotovo pored stolova za goste restorana. Ritmičnim udaranjem noževima o posuđe dok pripremaju hranu, kuvari čine posetu restoranu atraktivnijom.Vikend je bio rezervisan za obilazak okolnih atrakcija poput ceremonije spuštanja zastave na indijsko – pakistanskoj granici i rudnika soli \"Kewra\". Ceremoniju spuštanja zastave bih nazvao pozorišnom predstavom koja treba lokalno stanovništvo obe strane da podseća na rivalitet. Ceremonija je od samog početka do kraja nabijena agresijom i gestovima pretnje drugoj strani. Posle svakog nastupa gardiste, gledaoci \"navijači\" aplaudiraju svom gardisti, dok svaku grešku gardiste \"nagrađuju\" posmatrači suprotne strane.

Naslage soli u okolini današnjeg rudnika \"Kewra\" otkrivene su od strane vojske Aleksandra Makedonskog pre oko dva milenijuma. Nalazi se dva sata vožnje auto putem ka Islamabadu. Pored auto puta se mogu videti sela tj. manja naselja, sa kućama napravljenim uglavnom od blata gde živi siromašno ruralno stanovništvo koje se bavi zemljoradnjom i stočarstvom. Zastali smo pored grada Kallar Kahar koji se nalazi na jezeru i poznat je u regionu po turizmu. Tu sam imao priliku da upoznam način života u unutrašnjosti Pakistana. Tradicionalno se sedi na podu za vreme jela, pribor za jelo se uglavnom ne koristi – pirinač se konzumira ili prstima ili se komadom specijalne vrste hleba koji zovu \"ćebata\" zahvata zalogaj. Bilo koja vrsta mesa, najčešće piletina ili govedina, je tradicionalno začinjena čilijem.

Pre odlaska sam mislio da će put u Pakistan biti naporan i pun opasnosti ali je bio vrlo zanimljiv zahvaljujući kolegama sada i prijateljima u Pakistanu koji su bili odlični vodiči kroz tu egzotičnu zemlju. Lahore preporučujem svima koji imaju malo avanturističkog duha i priliku da posete ovaj deo sveta.

Putopis napisao vperkic