Nekada snovi prerastu u javu. Tako se i moj san o obilasku Latinske Amerike pretvorio u javu. Poslednji dan januara meseca 2009. godine i let ka Londonu.

Od Londona do Madrida pa brzo presedanje za Limu. Nakon mnoooooooogo sati letenja stižem na južnoamerički kontinent, na zapadnu obalu Perua. Sa nevericom gledam i bojažljivo stajem na tlo. Da tu sam, nije san. Ljubazni nosači uzimaju prtljag, autobus čeka i svi sa dosta uzbuđenja gledamo krajeve kroz koje prolazimo, nezavršene kuće, siromašni kvartovi, puno prašine i gužva na ulicama. Stižemo do otmenog dela grada, čiste široke ulice, malo ljudi, više automobila. Hotel u centru grada, ljubazno osoblje sa malo povećanom dozom oduševljenja gleda u nas, ne viđaju baš često evropljane. Nakon ostavljanja stvari u sobama krećemo u razgledanje grada. Predivan grad na obali Tihog okeana, i nešto što vredi videti, Park zaljubljenih.

Na samoj obali prelepo uređen, sa velikom statuom u sredini. Svuda okolo parovi koji se ljube. A tu se održava i takmičenje u najdužem poljupcu ali u pozi koja je predstavljena na skulpturi. Nismo probali, kaže lokalni vodič nije ni malo lako. Poverovali smo mu na reč. Nakon lagane vožnje i razgledanja grada iz autobusa, vreme je za individualni obilazak i onda na spavanje. Teško je spavati sa toliko utisaka u mislima. Ali sutra je novi dan, ima još toga da se vidi. Rano ustajanje, i doručak na poslednjem spratu hotela kraj bazena, u kratkim majicama. Sama pomisao da je prvi dan februara i da je u Srbiji temperatura u minusu raspoloženje i pored ranog ustajanja je jako dobro. Pakujemo se u autobus, ponovo na aerodrom i let do Cusca. Legendarni grad na pupku pume, bozanstva Inka. Stare zgrade na temeljima nekoliko vekova starih građevina, ljubazni i predusretljivi meštani. Ponovo smeštanje u najbolji hotel u gradu, dobrodošlica sa čajem od lišća koke, tradicionalni indijanski napitak. Opušta, smanjuje glavobolju i krvni pritisak. U Cuscu boravimo nekoliko dana, oko Cusca smešteni su najvredniji arheološki lokaliteti Perua, među mnogima i neopisivi Machu Picchu.

Ali ima puno toga da se vidi i osim svetskog čuda Machu Picchu, tu je izvor večne mladosti Tambomachaj na preko 3700 m nadmorske visine, čudesna građevina Saksajman od kamenih blokova teških po nekoliko tona a bez milimetra prostora između, slaganih bez maltera i ikakvih vezivnih materija.

Sveta dolina, kroz koju protiče mutna i brza reka Urubambe, žitnica za najveći deo nekadašnjeg i sadašnjeg stanovništa, kroz koju smo prošli na putu za Pisco, mali živopisni gradić smešten u okolnim planinama. U Piscu neverovatan prizor, uske uličice koje se prepliću među kućama koje kao da su iz nekog istorijskog filma, za trenutak smo pomislili da je vreme stalo. Minibus se jedva provlači, meštani ne baš navikli na posete bledolikih posmatraju nas u polučudu. Stižemo na lokalnu pijacu, među tezgama sa voćem povrćem hlebom mesom i raznim miomirisnim začinima nađe se i po koja tezga sa suvenirima.

Lutke od prave dlake životinje čije smo ime lako zapamtili iako je nije bilo u udžbenicima iz biologije i geografije: alpaka. životinja slična lami iz porodice je kamila, mekšeg krzna i nežnijeg pogleda, a i praktičnija je od lame, ne pljuje. To se već mora imati. Svako je našao po nesto za sebe i krećemo nazad ka Cuscu. Još jedna noć koja prolazi brzo, da li spavati ili prisećati se svega šta je viđeno, fotke u aparatu i snimci kamerom su tu, ali ipak treba se preslišati. Treba i spavati, sutra je novi dan. Sledeći po redu je Oljantajtambo, lokalitet na velikoj nadmorskoj visini, stiže se do njega uz preko 250 stepenika, terasaste baštice i na vrhu ponovo grandiozne građevine čiji su zidovi nekada bili obloženi zlatom. To je ujedno i osnovni razlog zašto su ih [panci tako brzo pokorili, pohlepa je bila suviše velika. Ponovo zanosne priče o razvijenom i naprednom carstvu Inka. Ali veći deo se vidi na delu, vešti graditelji i vešti ratnici. Naredni dan bio je rezervisan za posetu mesta koje nas najviše interesuje: Machu Picchu. Kreće se rano ujutru, turistički voz sa rezervacijama kao u avionu, lokalno stanovništvo ne može se voziti njime, u vozu posluženje i osećaj kao da ste u avionu. Osim što putuje brzinom 30 km na sat. Nakon nešto vise od 3 časa vožnje stiže se u malo i neobično mesto Akva Kalijentes. Poslednja stanica ovog voza, prelazimo u minibuseve i oni nas uskim i vijugavim putem voze ka našem odredištu. Već se među oblacima nazire naš cilj. Stižemo i vreme nam nije baš naklonjeno. Kiša je slaba ali dosadna, a do vrha ima puno kamenih stepenika, klizavih i strmih. Ipak stižemo na vrh, zadihani bacamo pogled okolo i prvo razočarenje. Ništa se ne vidi, sivi oblaci prekrili su sve. Ali vodič videvši naše tužne izraze lica žuri da nam objasni da je to normalno, za par minuta vetar će odneti oblake, sve će se videti, a i kiša će prestati. Tako je i bilo, sunce se lagano probilo kroz oblake, vetar je razvedrio nebo i pred očima imali smo neverovatan prizor. Machu Picchu u punom sjaju, okvašen kišom i obasjan suncem ostavio nas je bez daha, jarko zelena trava izdvajala se iz sivila kamenih zidina.

Teško opisati, fotografije snimljene govore malo ali ipak dovoljno je samo reći: Machu Picchu. Vodič se raspričao, govorio sa ponosom o ovom stvarno fantastičnom mestu, a mi smo se trudili da snimimo fotografišemo i u sećanju ostavimo sve što je moguće.

Nakon par sati provedenih na tako božanstvenom mestu krećemo nazad. Sada više nego ikada od početka puta puni utisaka i umorni od puno pešačenja i razgledanja većina spava tokom puta ka Cuscu. Sutradan razgledanje Cusca nije nam baš pružilo toliko oduševljenja jer nakon svetskog čuda južnoameričkih indijanaca ni jedan grad ma šta imao u sebi ne može da ostavi utisak. Ima se šta videti, tu je predivna arhitektura, centralni gradski trg grbova (Plasa del armas) i još mnogo lepih stvari ali već smo željni promene. Kreće se dalje, autobusom ka jezeru Titikaka. Eto nove radosti, ostrvo sa najvećom nadmorskom visinom koje je plovno. Na putu do tamo koji je trajao nekoliko sati videli smo božanstvene pejzaže, i oduševljavali se predivnim bojama cvetova. Po malo razočarani kada smo saznali da je to cvet krompira koga u Peruu ima oko 400 vrsta. Jedni su slatki, neki jarko narandžaste boje, drugi ljubičasti. Ali ipak to je samo krompir. Pauza na pola puta na imanju San Pablo. Ponovo tradicionalna dobrodošlica sa čajem od kokinog lišća, i jedno lepo iznenađenje. Mini zoo vrt lokalnih životinja, lame, alpake i vikunje.

Ove poslednje, polu divlje ali najinteresantnije zbog svoje sličnosti sa našom srnom, a ipak totalno autentičnom jer ih nema nigde drugde na svetu. I u toku puta dolazimo na prevoj Feliz Viaje sa nadmorskom visinom od 4335 metara.

Redak vazduh, malo fotografisanja za uspomenu jer nismo planinari. Nastavljamo dalje, i stižemo do mesta Puno na Peruanskoj obali jezera Titikaka.

Čeka nas brod da nas vodi u neponovljivu avanturu, u posetu indijancima koji žive na plutajućim ostrvima. Inače ovo nisu klasična ostrva, njih sami stanovnici prave tako što svakih 15 dana slažu po sloj trske koja raste na jezeru. Od iste trske prave i kolibe na ostrvu, krevete na kojima spavaju, od njih izrađuju mnogo upotrebnih stvari i čak se jedan deo trske i jede. [ta ti više treba. Samo trska. Ljubazni su iako znaju po najviše 2 reči na engleskom, vuku te za rukav da pogledaš njihov dom iznutra, slikaju se rado, nude male suvenire koje opet prave od te iste trske, jer to im je osim ribolova skoro jedini izvor prihoda.

Na odlasku ispratile su nas žene, pevajući neku pesmicu na indijanskom. Nismo ih razumeli ali vidi se po njihovim osmesima da je pesma vesela. Valjda se ne raduju što odlazimo, ili nas je bilo previše pa ih je bilo strah da im ne potone plutajuće ostrvo. Nakon noćenja u predivnom hotelu na obali krećemo u Boliviju. Granični prelaz gde neljubazni carinici proveravaju svako slovo u pasošu, gde postoji čak i radno vreme u koje se može preći granica, no dobro, navikli smo da pasoš pokazujemo često. Stižemo u Boliviju, i prvo odredište nam je Ostrvo sunca u bolivijskom delu ostrva Titikaka. Plovi se udobnim katamaranom. Ostrvo sunca sa tri izvora koja se zovu: ne laži, ne kradi i ne budi lenj, umiješ se tamo gde smatraš da će ti najviše pomoći.

Nakon toga ponovo uz stepenice, i nešto što se ne sme propustiti, ceremonija koju je izveo indijanski vrač, skinuo je sa svih nas crnu magiju. Srećni jer sve kletve stečene do tog trenutka su kao rukom odnešene idemo nazad. Vraćamo se na obalu i sledeća je legendarna crkva u Kopakabani. Poznata kao mesto gde se čuva crna bogorodica, uz čudne običaje gde se kraj crkve osveštavaju vozila da imaju što manje sudara.

Svuda raznobojno cveće i vesele boje na zidovima hrama, a spolja puno života i veselih ljudi. Nastavljamo put dalje i stižemo u prestonicu Bolivije La Paz. Sjaj i beda na jednom mestu kao nigde. Gradski prevoz star po 40 godina, i džipovi u kolonama, narko dileri i njihova pratnja od po dvadesetak polu golih devojaka, sve to u višemilionskom gradu poznatom po kriminalu. Bezbedna je glavna ulica, tako su nam rekli, pa osim onoga što smo videli iz autobusa ili sa nekih posebnih mesta gde smo stajali, šetnju smo ograničili na uži centar.

Prelepo uređena šetališta, puno lepih mesta za izlazak. Hotel Presidente u samom centru, vrhunski komfor i naprosto preljubazni zaposleni. Iz La Paza u kome smo bili skoro 3 dana, obišli smo i Mesečevu dolinu, prirodni fenomen sličan Đavoljoj varoši.

Na putu do nje prošli smo kroz kvart gde žive bogataši, uglavnom bankari, vlasnici plantaža koke i ostali moćnici. Sve ograđeno i čuvano naoružanim stražarima. Kupili po malo kokinog lišća da pravimo čaj i u domovini, nana i kamilica nisu više u modi. Sedamo na avion i pravac Santijago, čekao nas je Čile, zemlja u nezadrživom razvoju. Na letu do Santijaga i usputno stajanje u najsurovijoj pustinji na svetu, Atakami, gradić Ikike gde nikada nije pala kiša. Najrigoroznije kontrole i eto nas. Sav moderan i blještav, sa svim mogućim prodavnicama i restoranima sa svetskim imenima odavao nam je utisak neke evropske prestonice.

Santijago je grad gde je utočište našlo preko 100.000 ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Zato čak i indijanac u kafiću u centru grada kada nas je čuo kojim jezikom govorimo pozdravio nas je sa nespretnim Dobar dan. Malo začuđeni saznali smo da je vlasnik naš čovek. Ma svuda nas ima. Zadovoljni i po malo umoreni obilascima, ranim ustajanjima i stalnim promenama vremenskih zona polako krećemo ka staroj dami Evropi, i to preko brazilskog aerodroma u Sao Paolu. Bilo je predivno dok smo čekali vezu za London, preplanule brazilke i puno vedrih lica. Ni malo se nismo obradovali snegu, doputovali smo u kratkim rukavima a sačekao nas je jedva prohodan Hitrou. Sutradan slećemo i gledamo snegom pokriveni Beograd, svi u glas zatražili smo povratak u sunčanu i nama bar naizgled bezbrižnu Južnu Ameriku.

Putopis napisao Alex-a