Jug raja

 

Moj pasoš, kao i ostali iz iste ture, ostao je neviziran za gledanje okeana. Viša birokratksa sila. Dok sam čekala neodobrenje, još jedna usamljena curica prijavila se za putovanje sa mnom. Deceniju mlađa, na isti način sama. Sestrina drugarica. Prihvatila sam ponudu da zajedno putujemo, jer volim otvorene osobe kakva je ona.

Agencija u čudu ponudila nam je zamenu-jug Grčke. Koprcale smo se i bunile, odustajale, tražile više, egzotičnije, dalje… Milion razloga primoralo nas je da kažemo sudbonosno DA. Ispotavilo se-jugu raja.

Pošto je moja kćer poreklom iz Kragujevca, jedino sam ja iz Niša ostala da tražim individualnu vizu. Pojavio se još jedan mladić, koga mi je vođa puta preporučio da predstvaim kao dečka, da bismo lakše dobili papire. Na moju veliku sreću, bio je samo duplo niži od mene, pa sam razmišljala da li da njega usvojim kao sina. Zamalo da odem na porodično letovanje.

Izbegavši sve "fali ti jedan papir" lavirinte, smestile smo se u bus i ipak pomalo nevoljno krenule na prvih hiljadu kilometara-do Atine. U autobusu, osim vozača niko nije imao duplo punoletstvo i svi zajedno ponašali smo se kao da smo deca iz šestog razreda koja prvi put idu na dvodnevnu ekskurziju.

Atina nas je oberučke zagrlila. Nama već poznate znamenitosti prepustile smo drugima koji je dotada nisu dotakli očima, a mi smo se upustile u proučavanje luke Pirej na način koji turisti (a kamoli turistkinje) ne bi trebalo da rade. Provirile smo u svako ćoše koje nam je delovalo iole neturistički i uživale u otkrivanju pravog života mornara i lučkih radnika.

Brod nas je nakon par sati primio u svoje okrilje, pa smo zbog veličine istog, uskoro na istorijsku prestonicu gledale kao sa Olimpa kako se polako udaljava. Neću vam reći koliko smo sati putovale (zbog onih koji pate od morske bolesti), ali je definitivno bila u pitanju dvocifrena brojka. More je bivalo sve prozirnije i lepše, činilo se. A ostrva koja smo prolazili i na koja smo pristajali ja sam nazvala ostrva za mlade gorane. Čist kamen. Idealno za Robinzone, činilo mi se.

Najprivlačnije ostrvo, gledano sa naše visine broda, bilo je Milos. Svi Miloši naravno našli su naravno da je to ostrvo po njima nazvano. Sijalo je kao Monte Karlo, a opet je delovalo odmereno.

Na brodu je bilo veselo, prava putujuća žurka, opušteni ljudi iz tridesetak zemalja spavaju i jedu svuda. Poneki biraju kabine, mi naravno ne, to ne deluje zanimljivo.

Na Ios stižemo u, za naše uslove, gluvo doba, tri po ponoći. Vlasnik hotela, shvatajući da će imati dosta problema sa dve preglasne srpkinje, daje nam ključ od sobe već u četiri uz našu zakletvu da ćemo svima dozvoliti da se istuširaju kod nas dok sobe izjutra ne budu spremne. Zatim dozvoli petorici momaka da unesu naše kofere i prenerazi se od smeha kad vidi koliko obuće sa štiklom imamo. Kaže-bićemo jedine na visokim potpeticama na ostrvu.

Mi, polupijane od dvodnevnog puta, oblačimo čistu garderobu i bez trunke sna krećemo da utvrdimo šta ostrvo čini posebnim. Gledano s mora, ništa. Gledano iz našeg hotela, ništa. Pogled na lepu peščanu plažu i jedan kaktus. Na ulici čujemo da moramo da nađemo stepenice koje vode na vrh ostrva-u centar dešavanja. Uz kritike na račun starih Grka koji nisu umeli da projektuju pokretne stepenice, dolazimo na vrh brda gde zatičemo pre svega crkvu, a zatim buku, euforiju i oblak alkohola. Za naš ukus, crkva je predivna, a sve ostalo je preterano…Sve. I pijani, i ludi. Brže, bolje se kotrljamo u hotel. Zbunjene. Ipak, nije to ono što smo mi želele.

Sutradan, san nam opušta čula i sve postaje drugačije. Nigde nema natpisa živela sloboda, ali njenim smo mirisom obavijena kao najfinijim velom.

Plaže peščane i svetski uređene, arhitektura mediteranska. Ćera i ja biramo kafić sa barom uz plažu gde animatori kreću sa zarađivanjem svog novca već oko pet popodne.

Bacardi breezer, odlična muzika, puno stranaca sa stilom…počinjemo da verujemo da ipak greške nije bilo u odluci.

Večernji izlazak nam to dokazuje. Neverovatna količina energije, raznovrsni jezici i kulture, super kafići, opuštena atmosfera, bez porodičnih okupljanja, sloboda svuda i na sve načine. Svi pričaju o "Happy songu". Pitamo se šta je to upravo kad ga DJ najavljuje. Obnažene konobarice penju se na šank sa po dve boce skupog alkohola u rukama i počinju da sipaju piće svima direktno u usta ko zeva prema njima. I tako, sve dok traje pesma…O, ne morate ni okusiti alkohol, biće vam zanimljivo gledati kako se ponašaju oni koji jesu.

U sledećem kafiću nema srećne pesme. Ako želite da budete ošamućeni, stavite kacigu na glavu, a konobar će vas mlatnuti bejzbol palicom ili ciglom po njoj. Hard core za nas, ali smejemo se.

Moja kći i ja dobijamo ponude za brak, za jedno veče, za trojke i petrorke, ali mi se samo smejemo i uživamo.

Sex on the beach, klasičan koktel za takva mesta toči se na hektolitre, a ako krenete plažom, videćete značenje imena tog koktela u svim pozama. Živela sloboda.

Sada, iz ove učmale atmosfere, to mi deluje nepristojno i preterano, ali tamo je valjda takav sastav vazduha i toliki salnitet vode da nam je to prosto normalno.

Sve su kočnice pokvarene. Ceo naš tim je u akciji i svi uživaju. Danju obilazimo plaže, zaklinjemo se da ćemo obići Homerov grob, naravno da ga ne vidimo, preča su nam takmičenja na gumamma koje vuku gliseri, preči su nam kokteli u ležaljkama između palmi, preči nam je let helikopterom iznad ostrva.

Mi ne pijemo i to pokušavamo svima da dokažemo, ali od vrele atmosfere, sve vreme tako delujemo.

Dani prolaze, sve smo prepečeniji i u sve većoj dilemi želimo li ikad da napustimo to ostrvo.

No, jedno vrlo rano jutro, ukrcavamo se na brod direktno sa brda. Tu obavaljamo intreni intervju sa drugarima na temu koga bi želeli da sretnu na Santoriniju. Pa, od Džordža Klunija, preko Monike Beluči do iskrenog dečka koji kaže pred kamerama: "Svoju devojku koju mnogo volim! ", dok se iza njega cerekaju dve iz čije je sobe krenuo na put.

Ćera i ja odlučujemo da želimo da zajedno sa Anđelinom Džoli koja na tom ostrvu ima svoju kuću kupujemo salatu na pijaci.

Iz daleka, Santorini nije privlačan. Vulkan je razbacao lavu na sve strane, pa sve deluje pomalo prljavo. A onda vam pred očima pukne grad na vrhu jedne grozne stene. Beo, čaroban. Autobus vas uz mnogo krivina odveze do njega i onda shvatite-vi ste u razglednci. Ne u bajci, baš u razglednici. I šta god pogledate, prepoznate sa neke slike, i šta god slikate, možete poslati na takmičenje za najlepšu fotografiju. Jer, greške nema. Ne žalite silne evre za šoljicu kafe zbog pogleda, ne žalite ni za čim. Raj nema cenu.

Izbirljivima će možda smetati što im neće dozvoliti da fotografišu dosta toga i što stariji ljudi ipak deluju previše fancy. Nas je to zabavljalo. Smejale smo se tome što je na jednom tako čarobnom mestu osnovno prevozno sredstvo-magarac. Ali, i oni su tamo atrakcija. Gospo]e sa pola zlatare oko vrata slikaju se sa magarcem…na razne načine možete tumačiti tu kombinaciju.

Možda najlepši trenutak na Santoriniju bio je njihov čuveni zalazak sunca. Ako taj prizor sačuvate u očima, osvetliće vam i najmračnije noći.

Posebno ostrvo ima i posebne plaže-mogli smo da biramo želimo li crni ili crveni pesak. Vulkan je odradio zanimljiv posao, pa je ovde sve specifično. Naravno, naša gomila rasuta po crnom pesku ispod palminih suncobrana sedi i raspravlja o tome kako smo mi jadna, siromašna nacija…Na licu mesta zabranjujem licemerstvo i svaki pokušaj istog.

Nigde više nismo izgoreli nego na tom čuvenom pesku, pa smo osnovali simbiozu sa mokrim peškirima u tako dočekali veče kada je trebalo da krenemo na naše matično ostrvo.

Već sledećeg jutra, deo ekipe gde smo ćera i ja naravno bile predvodnici, fantastičnim brodom High speed krenuo je do nove destinacije. Trebalo je da nas bude deset na tom putovanju, ali je trojica njih praveći sendviče za put (opet srpska posla) ostala na doku mašući i udarajući nogama o beton dok smo im mi mahali. I tako je ostalo sedam malih gusara u pohodu na Mikonos.

Kad smo stali na to tlo, jednostavno je u nas ušla duša tog ostrva. Mikonos je spoj Iosa i Santorinija, na kraju smo izveli zaključak. Zagrlivši ponekog pelikana i mašući svuda rasutim vetrenjačama, stigli smo do skupocenog apartmana za četvoro (u kome je naravano, spavalo mnogo više ljudi). Paradise nosi naziv skoro svaki drugi objekat i predmet na ostrvu i ne možete mu ni vi najizbirljiviji poreći to ime.

Sa terase apartmana pratili smo žurku na plaži koja je svakog dana trajala od pet popodne do devet sati idućeg jutra. A boraveći na toj istoj plaži, osećali smo se kao da smo u italijanskom modnom časopisu. Grka skoro da nije ni bilo, animatori su upravljai masom na italijanskom. Mi smo likovale što nemamo momke i slikale i snimale samo za svoju dušu nikad zgodnije frajere (i poneku curicu, da ne zapostavimo drugare).

Na tom ostrvu koje važi za ostrvo homosekusalaca, došle smo do sledećeg zaključka. Znajući da je na njemu previše zgodnih muškaraca i žena, to zvanje su mu nametnuli iz čiste zavisti naši momci kojima su kladionice i pivo najbolji drugari, pa im se stomaci protežu do beskonačnosti.

Klubovi na Mikonosu su bez greške, između ostalih, imali smo čast da nam muziku puštaju Timo Mas i Beni Benasi.

Još prepričavajući sve blamove (kako je naš najlepši dečko iz grupe muvao transvestita), cerekajući se od budalastih animatora koji ne prezaju ni od čega samo da nikako ne zaboravite njihove plaže i vidajući ranu svoje ćere koja je dobila "poljubac mora" (opekla je neka meduza baš po zadnjici), doplovili smo natrag na Ios.

Zadnje dane proveli smo po tavernama, lomeći tanjire i učeći jedni druge najrazličitije jezike i naravno najveće gluposti na istim. Preko dana obilazili smo crkve (ja često moju omiljenu, skroz belu (kako sam je ja nazvala Albino crkvu), uživali smo u Kikladama, srodili se sa njima.

Na polasku, poljubili smo plamu kod koje smo se okupljali radi dogovora, okrenuli leđa moru i bacili kamenče preko ramena-da se i sledeće godine vratimo, i spakovali se na brod uz već tradicionalnu izjavu pred kamerom: "Kao i obično, mi smo na brodu! "

Dva dana kasnije, vratile smo se u realnost, a i dalje iz nje bežimo baš tamo, južno, južnije, do belih kuća sa plavim prozorima…

Ako ste očekivali neku ljubavnu priču, u ovom tekstu je niste mogli naći. Moja ćera i ja ostale smo same i doživele ova ostrva onako kako i svima preporučujemo-slobodno. A što se ljubavi tiče, moja me je čekala nedugo zatim, u mom gradu, ona prava, vanvremenska. O njoj ću vam pričati neki drugi put, jer sada spremam venčanje. A vi svi koji znate i ne znate šta je sloboda, kofere u ruke (curice, bez štikli, molim!) i pravac jug. Plavo- beli raj vas očekuje.