Maštati o poseti gradu poput Firence znači prebirati u mislima po maglovitim asocijacijama na relaciji: Dante, renesansa, Toskana, porodica Mediči, Ponte Vekio i drugim.
Poseta bilo kom muzeju, u klasičnom smislu reči, predstavlja svojevrstan doživljaj prošlosti istrgnute iz konteksta i smeštene u jedan zatvoren ambijent u kome često ume da vlada mukla tišina i neprijatna teskoba. Međutim, u gradovima-muzejima, poput Firence, ta prošlost živi paralelno sa sadašnjošću grada i svim onim elementima koji mu daju atribut savremenog i urbanog.
Shvatio sam to izlazeći iz ulice Via Ricasoli, koja vodi prema katedrali Duomo. U tom trenutku na nebu iznad čuvene Bruneleskijeve kupole ocrtavala se bleda silueta putničkog aviona; iz obližnje ulice, probijajući se u koloni po jedan pored špalira od parkiranih skutera, ka crkvi se uputila poveća grupa japanskih turista na čijem je čelu koračao čovečuljak podignute ruke u kojoj je na automobilskoj anteni držao šareni plišani cvet koji je služio kao orjentir. Ulični prodavac crne puti, jedan iz grupe raspoređene po trgu, usporio je nudeći mi lažne Gucci, Dolce e Gabbana i Prada torbe po 25 evra, spuštajući cenu do 5 već u narednom trenutku. Za to vreme nekolicina posetilaca kafea Buca Nicolini koji se nalazi na samom uglu, stojeći ispijala svoj espresso, mirno, kao da se uopšte ne nalazi tu. Prizor je dopunjavalo još i nekoliko ambulatnih kola koja su bila raspoređena u blizini Đotovog zvonika i krstionice svetog Jovana, u slučaju da neko od turista kolabira iscrpljen dugim čekanjem u redu za ulazak.
Ispred rajskih vrata krstionice ogromna je gužva. Šta je to što ljude privlači da se fotografišu baš ispred njih? Ona su ipak samo kopija originalnih vrata koja su stradala u strahovitoj poplavi, novembra 1966. godine, kada je Arno dostigao nivo od preko 4 metra u samom gradu. Ako se tako gleda, uprkos svim naporima restauratora, uprkos svoj autentičnosti u izboru materijala, tehnici izrade, postignutoj trodimenzionalnosti likova iz Starog zaveta, prekopiranoj perspektivi i do detalja preslikanim motivima, između njih i malopređašnje falš robe senegalskih prodavaca u suštini nema nikakve razlike. Njihov naziv, koji treba da asocira na rajske perivoje, takođe je diskutabilan. Dao ga je Mikelanđelo, u jednom od retkih trenutaka kada je progutao svoju sujetu i priznao da je njihov autor Gilberti veći umetnik od njega. Dalje, materijal od kojeg su urađena je pozlaćena bronza, a ne zlato, kako većina misli…
Šta bi učinio Dante da se izgubi u ovakvoj šumi? Kako bi se osećao književni lučonoša toskanskog dijalekta u ovoj vavilonskoj pometnji jezika, u samom jezgru svog rodnog grada iz kog je bio prognan?
Obuzet ovakvim razmišljanjem prekoračio sam prag četvrte po veličini katoličke bogomolje u svetu. Nestajući u njenoj utrobi, u vlastitoj sam osetio jedan čudan refleks, kakav mi se javlja samo u situacijama izuzetnog ushićenja: iznenadan kratak i prijatan grč u stomaku koji se naglo razdvaja u levu i desnu stranu jureći oko pojasa, ponovo spaja u dnu leđa, a zatim pojuri uz kičmu i rasprši se u visini potiljka. Čista trema, naravno, ništa više. Unutrašnjost Duoma, njena velelepna gotska praznina pred kojom se čovek u momentu smanji do granice nevažnosti, jedno je od onih idealnih mesta za introspekciju. Bez obzira na izuzetnu akustku enterijera, uši su mi se potpuno okrenule ka unutrašnjosti, i to toliko jako, da mi se u jednom momentu učinilo da u tolikom prostoru mogu da čujem otkucaje vlastitog srca. Sunce koje je različitim inetzitetom obasjavalo uske i vitke prozore, činilo je da vitraži na njima dobiju svoju punoću i postanu neodoljivi za oči sa kojima je svetlost igrala nemilosrdnu igru. Za razliku od ljudi koji su pored mene šetali kao da su na promenadi, ja sam stajao gledajući netremice oko sebe, upijajući polako taj ambijent i osećajući kako dosadašnje asocijacije o Duomu konačnio zamenjuju konkretne impresije i kako se na mesto crno-belih vizija i projekcija useljavaju slike i kratki filmovi spoljašnjosti i unutrašnjosti Duoma u boji. Dakle, to je ono što će se od sada zvati sećanje!
Kafe Paszkowski je otmeni firentinski restoran sa orkestrom i postoji od 1846. godine. Pogled iz letnje bašte pruža se na jedno od važnijih čvorišta u gradu, Piazza della Republica, trg koji je vremenom pretrpeo određene arhitektonske promene, ali je duhom ostao isti. U pitanju je jedno od onih mesta u gradu na kojem se već vekovima ukršta život svakodnevnih ljudi, u svoj svojoj punoći i različitosti. U trenutku dok mi je kelner donosio Secondi Piatti, glavno jelo, na trgu su se pojavila trojica muzičara, emigrantskog porekla. Orkestar koji su predstavljali bio je sačinjen od kontrabasa, harmonike i gitare. Nakon stidljivog početka koji je više ličio na zajedničko usviravanje posle duge pauze, trgom se pronela čudesna mešavina džeza, fankija, latino ritma i svinga, uz neverovarno virtuozne solo deonice na harmonici, koje su u određenom trenutku odlazile do krajnje improvizacije, da bi se već u narednom svi instrumenti sudarili u temi od tri akorda, vraćajući se na početak koji je istovremeno bio kraj kompozicije. Ljudi koji su se zatekli na trgu, prihvatali ovaj mali koncert na otvorenom spontanošću koja me je fascinrala. Nekolicina uličnih slikara uradila je krokije muzičara, okolni prodavci sladoleda i suvenira zaigrali su uz zarazni ritam koji je ispunjavao trg, a nekoliko mladih majki stavilo je svojoj deci u ruku kovanicu od jednog evra, šaljući ih da se slobodno oteturaju do kutije za gitaru u kojoj su se sakupljali prilozi. Pozitivna atmosfera koju ljudi u Firenci znaju da naprave neplanirano i doslovno ni iz čega, svedoči o tome koliko je veliki njihov duh.
Napuštajući Piazza della Republica uputio sam se ka Ponte Vechiu, najstarijem mostu u Firenci. Firentinci za njega kažu da je on raj za žene, a pakao za muškarce, zbog broja zlatarskih radnji koje se danas nalaze na njemu. Probijajući se kroz gužvu pored mnogobrojnih izloga, teško mi je bilo da zamislim da se na ovm mestu nekada trgovalo mesom i da su u malim juvelnirnicama načičkanim na spoljašnjim stranicama mosta nekada živeli ubogi bakalini, koji su nudili svoje proizvode građanima i putnicima namernicima. Most je danas mesto na kom se odvija trgovina drugačije vrste i na kojem muškarci vrlo često skupo plaćaju svoje bračne nesuglasice. Autor: Igor Suhanek
Putopis napisao igorsu
