Egipat, Hurgada

U ostatak opisa mogao bi da uđe pustinjski vetar i modri kristal Crvenog mora.

Ovu zemlju čini i Nil koji protiče okružen poljima papirusa i šećerne trske. I dok je ova reka poput sunca darivala život više nego bilo koja druga na globusu, najveće iznenađenje je, da je pustinja na ivici Crvenog mora postala prvorazredni darodavac života u savremenom Egiptu. Najčistije svetsko more je odlukom egipatskog parlamenta proglašeno kolevkom turizma, a Hurgada i Šarm El Šejk – džek pot u svetskoj igri privlačenja gostiju. Egipat je u jednoj godini zaradi oko 10 milijardi dolara od turizma zahvaljujući poseti 12 miliona ljudi koji su poput starih Egipćana krenuli za suncem i njegovim blagodetima.

Posećuju ga svi. Englezi, Nemci i Italijani čiji su pradedovi ovde bili vojnici, ili sumnjivi arheolozi u dosluhu sa lokalnim pljačkašima grobnica. Englezi pričaju o svojim babama koje su sa šeširima ogrnutim providnim maramama, kao neki pčelari, šetale do piramida, ili plovile Nilom u okruženju koje podseća na lažne egipatske salone njihovih kuća u Londonu. Amerikanci i Japanci pokušavaju da povežu stari i Novi Egipat, ali im ne ide. Mešaju Orijent i faraonsko nasleđe. Tu su i savremeni Rusi. Jeljcinova naglo obogaćena deca. Traže samo hotele sa pet zvezdica i uopšte se ne cenjkaju. To ljuti ovdašnje trgovce koji trgovačke pregovore smatraju važnim ritualom. Mlade ruske balerine bez karijere igraju trbušni ples po restoranima i ćute kao zalivene da se ne odaju. Nađe postaju Kleopatre, mada trbušni ples nema nikakve veze sa poslednjom egipatskom dinastijom.

Savremeni turizam na Mediteranu i Bliskom istoku je neodvojiv od trolista: idealna klima, idealni hoteli sa plažama i idealni ostaci starih civilizacija. Egipat ima sve to. Hurgada u koju sam došao na nagovor prijatelja ne poznaje loš dan za kupanje i sunčanje tokom cele godine. Nebo je plavo, plavo i plavo, a Crveno more toplo i u svim mogućim nijansama plavog dela spektra. Posebna priča su hoteli različitih kategorija, ali svi udobni, s vrhunskom i diskretnom uslugom. Najzad, iz Hurgade svakodnevno odlaze konvoji autobusa i džipova u nezaboravne avanture kojima posvećujemo i ovaj tekst. To je razumljivo, jer u svetu danas svi grade dobre hotele, svi imaju bazene i tobogane, suncobrane i kelnere koji vam na noge donose koktele sa maštovitim slamčicama, ali nemaju svi u zaleđu nepreglednu pustinju, grobnice faraona, fascinantni Karnak i koralne sprudove.

"Kako si", reći će vam na srpskom gotovo svaki trgovac u Hurgadi. Znaju sve jezike sveta kada je prodaja u pitanju. Iznenadiće vas još ponekom srpskom rečenicom pomešanom s engleskim i ruskim. Ipak, sve se razume. Ja sam tu da kupim, a oni da prodaju. Pa ko je veštiji u trgovini čija tradicija cenjkanja doseže dubinu vekova. A ima šta da se kupi? Nikad nisam video više suvenira nego u Egiptu. Na nas se obrušavaju stara božanstva, Kleopatre i faraoni, svete životinje, sfinge od oniksa, alabastera, slike na papirusu, znamenja na koži. Prodavci se kunu da je "hand made". Hajde da im verujemo.

Sve je podređeno turizmu u zemlji od oko 80 miliona stanovnika. Turizam se tretira kao vrhunski privredni potencijal. To je industrija koja podrazumeva dobre hotele, plaže, zabavu, hranu, uslugu… Ima nafte, ali će ona nestati za 50 godina, poljoprivreda nije što je bila u vreme Ramzesa. Asuanska brana je umirila Nil i nema onih plemenitih poplava. Ostaće turizam. Sunce, pesak, more, piramide.

Hurgada je do pre 50 godina bila pustinja, more i malo naselje ribara sa hotelom u kome su odsedali evropski geolozi i arheolozi. Onda su došli neki pametni ljudi i rekli: "Imamo pesak i čisto more. Imamo hramove, piramide i arapsku kulturu. To je dovoljno. Izgradite hotele". I bi tako. Sve je zasnovano na večnim stvarima. I faraoni su mislili na večnost. Egipat su hteli da osvoje Hetiti pre tri i po hiljade godina. Nisu uspeli. Pitanje i da li su ih zaista osvojile kolonijalne sile, ali uspeli su turisti. A njih su osvojili Egipćani. I tako se istorija vrti u beskraj kao oni drveni točkovi koji zahvataju vodu iz Nila.

Pušim šiš, ili nargile sa lokalnim Koptom koji kaže da smo braća, jer su Kopti hrišćani i imaju samo jednu ženu. I ja imam samo jednu ženu pa smo kao braća. Kuva mi i čaj od anisa, i skreće pažnju na monitor kompjutera. Na njemu, samo za mene igra trbušna plesačica, valjda najveća zvezda ove umetnosti u Egiptu. Častio me zato što sam kupio maramu "arafatku" za odlazak u pustinju i jednog Ozirisa na papirusu. Možda i zato što sam hrišćanin, jer ovo je muslimanska zemlja, a ja sam se tu našao u vreme Ramazana, pa je istočnjački hedonizam nekako umiren. Čaj je odličan za vrućinu. Šiš puše i pušači i nepušači kada dođu u ovu zemlju. To je neka vrsta inicijacije. Kašlju i uživaju. Egipćani samo uživaju. Na izlogu i zidovima ove radnje rukom pisani tekstovi ranijih posetilaca iz Srbije. Svi hvale uslugu i cene. To se zove primenjeni marketing.

U Egipat sam pošao pre svega da vidim čuda starog carstva. Ne razumem ljude koji prelete Sredozemlje i pustinju da bi spavali na plaži, umorni od tranzicione Srbije. Ma, crko bih da nisam video Karnak i grobnice nekoliko Ramzesa. Ili stubove na hramu kraljice Hatšepsut, čije ime simbolički spojeno sa Amonom znači Najbolja od svih plemenitih dama. Te stubove uredno kopiraju američke, nemačke i ruske arhitekte XX veka gradeći svoje državne zgrade i univerzitetske biblioteke, a ja opčinjen stojim pola sata na gotovo 50 stepeni Celzijusovih, mereći nesavršenim okom savršenstvo proporcija koje je postigao kraljičin arhitekta Senemut. Hram izvire iz pustog brda. Kao da je izrezan iz njega. Ona moja jedina žena želi da me fotografiše pored egipatskog vojnika u kitnjastoj uniformi. Ona misli da je to zabranjeno. Kao odavanje vojne tajne. Mi smo ipak iz Srbije. Pokušava da me slika onako u prolazu, pa da se obojca nađemo u kadru. Vojnik odmah shvata o čemu je reč, stavlja ruku preko mog ramena i smeje se nizom zuba pobelelih pod večnim suncem. Sve za turizam. Šalim se da njihovi vojnici i policajci peru zube sedam puta dnevno da bi bili tako beli. Nikad se ne zna kada će ih neko slikati, a svaka slika odlazi u svet.

Najzad, odlazimo u pustinju i u beduinsko selo. Putujemo džipom, a vodič nam kaže: "Pogledajte levo, fatamorgana". Svi okrećemo glave. Pustinja treperi i ubeđeni smo da je to neko jezero, ili oaza. Ma, sigurno je fatamorgana. Stižemo u beduinsko selo. U njemu žive najlepša deca na svetu sa očima boje crnih maslina. Većina naših turista nikada nije jahala ni konja u zavičaju, ali ovde su svi jahali kamile. Stavljamo one marame na glave i odlazimo na brdo odakle se vidi daleko. Čekamo zalazak sunca. Pustinja diše poput neke ogromne zveri. Plus 45 stepeni, a kamena brda sa čudnim senkama zakriljuju horizont kao da su sa kineskih akvarela.

Na kraju dočekujemo noć i zvezdano nebo. Ogromno. U Beogradu ni mesec nije dovoljno jasan, a u Mlečni put mi upadaju svetla velikog grada. Ovde je tako jasno da smo samo beznačajna tačka u beskraju. U Istočnoj pustinji, kako zovu ovo mesto, najzad saznajem i šta je ništa. Ni travke, ni kapi, ničega nema, ali ima čudnog života koji najbolje prepoznaju Beduini. Ako me pitate, uopšte nemam osećaj da sam se našao u nekoj nedođiji. To osećanje sam imao u nekim selima u Srbiji, ali u pustinji sam imao osećanje da sam na pet minuta od stvaranja sveta. Časte nas čajem od hibiskusa i lakom hranom koja prija svima.

Povratak u Hurgadu. Na hotelskoj plaži nam priređuju arapsko veče. Trbušne plesačice i muzika koja vijuga između palmi i suncobrana od trske.

Sutradan tražimo za provod nešto po svaku cenu lokalno. Ali, gle vraga. Naša muzika liči na egipatsku, naši kolači na njihove… I neka jela su kao da mi ih je moja nana spremala. Naravno, ima i Mekdonaldsa i italijanskih specijaliteta. Tu su libanski restorani, može da se naruči suši i koješta iz takozvane internacionalne kuhinje. Na sve strane diskoteke, a dok šetamo kilometrima duž Nove Hurgade svaki čas nam trube taksisti. Oni nemaju stalna mesta već samo kruže i trube. Sedamo u jedan restoran i pijemo egipatsko pivo. Odlično je. Uostalom, Egipćani su pivo i izmislili. Davali su ga vojnicima i graditeljima piramida, a sada turistima. Kelner odmah prepoznajemo da su mu gosti Srbi. Kaže da se zabavljao sa devojkom iz blokova. Psuje na srpskom i smeje se. Sakupio je nekoliko rečenica kao da je Zemunac. Naučili ga naši. Smešno je. Daj još po jedno pivo, a mali neka raspali šiš, kažemo mu.

Kada kažemo da smo iz Srbije, a oni shvate da je to nešto kao ostatak Jugoslavije, odmah nas pozdravljaju sa: Tito, Naser. Istorija kada nije tragična baš je komična. Nema ni Tita, ni Nasera, ni Jugoslavije. Iza svega toga nisu ostale ni večne piramide, ni Sfinge. Ostalo je izbledelo sećanje, mada samo sa njihove strane. Da sam u Beogradu upoznao Egipćanina nikad mu ne bih rekao: Tito, Naser.

Na putu ka Luksoru prolazimo pored Nila. Na desnoj obali kuće bez krovova. Ovde nikada ne pada kiša pa im krovovi nisu potrebni. Na ravnom pločama drže stare stvari, delove nameštaja, sve ono što mi čuvamo na tavanima i u podrumima. Nemaju ni podrume. Pored Nila je zemljište mekano i vlažno od milenijumskih poplava, pa sve što je na tlu lako propadne. Plodna polja obrađuju kao i pre nekoliko hiljada godina, bez kombajna i traktora. Teške mašine bi se zaglavile, džabe su izmišljene.

Egipat je kolevka stare i slojevite civilizacije. Preživeli su i drske osvajače, stare i nove vere, uobražene Engleze, Napoleonove vojne arheologe koji su odnosili karijatide i obeliske, svetske vucibatine koje su krale za najpoznatije muzeje, ovde su prašinu dizale i vojske, ali turiste dočekuju kao dar sa neba. Vode o njima računa, jer su dragoceni kao Beduinima kamile. Uostalom, šta je za njih stotinak godina kolonijalizma u poređenju sa hiljadama godina civilizacije. Zbog toga zaboravljaju istorijske nevolje, a i ne isplati se ružna prošlost.

U Egipat sam, ipak, došao da vidim dolinu kraljeva i kraljica, Karnak posvećen bogovima Amonu, ili Amunu i Ozirisu, grobnice Ramzesa i hram kraljice Hatšepsut star tri i po hiljade godina. Ako očekujete da to opišem, prevarili ste se. Sve to je iznad uobičajnih novinarskih, pa i književnih opisa. Našao sam se u svetu starom nekoliko hiljada godina. Kada Evropljani kažu da je nešto vrlo staro, na vremenskoj karti to je samo period jedno, dve egipatske dinastije. Ti vekovi među monumentalnim stubovima Karnaka kod Luksora, traju izvan uobičajnog poimanja istorije. Glavna dvorana je izgrađena u XIV veku pre nove ere, a "investitor" je bio Ramzes I. Kada samo pomislim kako se danas olako priča o tradiciji, kolektivnoj svesti, o tome ko je pre koga i gde stigao, sve to postaje smešno. Ovde se gradilo, uživalo u lepoti, ređale se dinastije, organizovala država, kada smo mi tek pokušavali da steknemo jezik iz nekog indoevropskog narečja, kada nisu postojali ni Francuzi, ni Nemci, ni Srbi, da ne nabrajamo ostale Šveđane, Italijane i Engleze.

Zbog tog osećanja koje je neprenosivo na ovaj naš moderan papirus, samo mogu da predložim da dođete u Karnak, a ako ne možete da putujete, pogledajte na internetu, ako nemate internet nađite knjigu o starom Egiptu, a ako nemate ni knjige, džabe je bilo sve ovo što su stvarale stare civilizacije, ugrađujući svoju magiju, umetnost, astronomiju i duhovna saznanja u temelje naše civilizacije.