Dragulj Egejskog mora

I tako… rešeni da vidimo "malo sveta" zaputismo se u turističku agenciju. Mnogima od nas Grčka predstavlja najbolju destinaciju za godišnji odmor. Što zbog svog geografskog položaja i klime, što zbog mentaliteta sličnog našem, ova zemlja nas mnogo čime privlači. Ali, pošto nismo ljubitelji velikih gužvi, a i voleli bi da se u stranoj zemlji osećamo kao gosti (a ne kao da smo izašli u centar Novog Sada), odmah smo odbacili sve kopnene varijante i one koje su: najbliže, najpopularnije i najjeftinije. Šta nam je preostalo? Naravno, samo – ostrvo!

Na raskršću tri mora, Jonskog, Mediteranskog i Egejskog, nalazi se veliki broj ostrva, a jedno od najlepših je Tasos. Ostrvo je povezano sa kontinentalnim delom dobro organizovanim linijama trajekta, koji na svaki sat saobraćaju od Kavale i Keramotija do ostrva, i obrnuto. Velika atrakcija za turiste je neobično pitomo jato galebova, koje verno prati svaki trajekt, od njegovog polaska do pristajanja. Ovo je retko mesto gde možete uživati u njihovoj lepoti iz neposredne blizine i hraniti ih iz ruke. Zato, nipošto nemojte zaboraviti da ponesete barem jednu kesicu "grickalica" (perece, bobi-štapiće i sl.), lako se može desiti da zažalite.

Tasos pokriva površinu od 380 kvadratnih kilometara, dužina obale je 108 km i ima okrugli oblik. Celo ostrvo ima manje od 14.000 stanovnika. Reljef Tasosa je brdovit, sa brojnim izvorima, predivnim plažama i gustom vegetacijom. Šume pokrivaju najveći deo ostrva i obično dopiru sve do mora. Najviši vrh je Ipsarion, na 1.127 metara nadmorske visine. Najvažniji proizvodi Tasosa su mermer, med i maslinovo ulje, a uzgajaju se ovce i koze. Zastupljeno je i ribarstvo. Nekada je Tasos bio čuven i po proizvodnji vina, ali se danas vinova loza uzgaja isključivo za vlastite potrebe. Obišli smo celo ostrvo, ali ne i njegovu unutrašnjost. Putevi su do te mere primitivni da čak ni bolji auto ne može proći. Potreban vam je – džip! Jedino je magistrala savremena saobraćajnica kojom se lako krećete, kao i nekoliko puteva oko većih turističkih naselja. Verovali ili ne, na ostrvu još uvek postoje "kozije" staze i nepristupačni predeli, iako je toliko malo da bi moglo da se urbanizuje za samo 2-3 sezone. No, verovatno u tome i jeste tajna: želja za očuvanjem autentičnosti i tradicije. I zaista, postavlja se pitanje, da li bi Tasos i dalje privlačio turiste kada bi se apsolutno modernizovao i izgradio!? Sasvim sam sigurna da ne bi.

Podzemlje Tasosa je veoma bogato mineralima, po čemu je ostrvo bilo daleko poznato još u drevna vremena. Brojna su i arheološka nalazišta. Lično, nikada i nigde nisam videla toliko antičkih tragova i iskopina na jednom mestu. Nadomak grada Limenaria nalazi se napušteni rudnik olova i srebra, koji smo u više navrata posetili, jer se u njegovoj neposrednoj blizini nalazi najlepša plaža "Metalia".  Ovaj rudnik izgrađen je još u 18. veku, na samoj obali mora i pravi je izazov za avanturiste i istraživače. U njenom središtu se nalazi sasvim mali, ali predivan kafić, uređen prostor za šetnju i odmor, sa brojnim skulpturama i spomenicima od mermera, gde možete da se prošetate i čuvenim Kritskim lavirintom, oslikanim belim kamnjem na crvenom pesku. Po grčkoj mitologiji, to je prvi lavirint poznat ljudskoj rasi, koji je izgradio konstruktor i pronalazač Dedal, po nalogu kritskog kralja Minoja. Minoj se zamerio vrhovnom bogu Zevsu, jer nije hteo da mu prinese žrtvu, što je Zevsa navelo na osvetu, pa je učinio da se Minojeva žena Pasifaja zaljubi u bika. Iz te veze rodio se sin, Minotaur, pola čovek pola bik. Da bi sakrio svoju sramotu, Minoj je naredio Dedalu da za čudovište napravi takvo prebivalište do kojeg se ne može lako doći, niti bi ono moglo lako izaći. Dedal je tako osmislio cirkularne hodnike, a po mestu gde se nalazio, dobio je naziv Kritski lavirint.

Poenta o svemu ovome jeste ta da smo se zaista vraški potrudili da saznamo gde tačno idemo. Satima, danima i nedeljama smo "surfovali" po internetu, u potrazi za svim mogućim zanimljivostima i slikama sa Tasosa. Mora se priznati da se trud isplatio, jer kada smo stigli tamo nismo gubili ni sekund vremena, odmah smo iznajmili auto i krenuli u obilazak. A tačno smo znali šta i gde da tražimo. Ipak, i pored svih mapa, jedan dan smo zalutali. Ovde se moram vratiti na onu priču o putevima… čim siđete sa magistralnog puta – prepušteni ste sami sebi. Ako naiđete na kakav putokaz, vi ste srećnik! Ako ga promašite, ništa zato, uvek  se možete vratiti na magistralu. No, ko nas samo sastavi ovakve tvrdoglave!?

Dakle, celo jutro smo uzalud tražili jednu skrivenu uvalu. Čak smo i planinarili po strminama i došli skoro do mora…. Ah, tako blizu, a tako daleko! Pristup je bio nemoguć, provalija. Ma, u redu to, ali zaboga, treba se i vratiti! Nizbrdo je bilo lakše, ali sada treba ići gore. Gde bi gore od toga!? No, nekako se vratismo do auta, odakle smo nastavili našu potragu. Interesantno je to da smo taj dan baš čvrsto rešili da nađemo neku skrivenu plažu, pored toliko lepih uvala koje smo prošli. Kod Skale Potamia imate raskršće dva puta: jedan vas vodi direktno na gradsku plažu (put ide tik uz obalu), a drugi se odvaja ka unutrašnjosti i vodi u Panagiu (u brda), odakle ide skraćenim putem do glavnog grada, Limenasa. Onako umorni već i očajni, bili smo uvereni da postoji prečica…i krenusmo tom prečicom…. makadam, sve belo kao sneg…prilično dobar "put" (utabano sitno kamenje)…ali, nikad stići. Gde? Bilo gde! Oko nas šuma i planina. Nigde znakova civilizacije. Nema kola, nema prolaznika, nema žive duše!

Odjednom, put polako počinje da se širi, a umesto kamenja – bela prašina. Jao, samo da se ne zaglavimo. Ispred nas se stvorio ogroman kamenolom. Zaustavljene mašine, kamioni, napuštena radna mesta, nema nikoga… Tišina! Svuda mermer, oko nas, ispod nas… Uzeh jedan kamenčić, za uspomenu. Čak sam se u jednom momentu zaista osećala kao u tamnom vilajetu: Ako ga ne ponesem, kajaću se, znam. A ako ga ponesem, kajaću se što nisam uzela više!. Interesantno je to…. Pa, dobro, možda nismo našli plažu, ali našli smo mermer! Ne bih više trošila reči na ovo iskustvo, jer ne bih umela verodostojno da ga opišem, ali panorama možda donekle može da dočara atmosferu. Jedino vam fali zvuk (ptičice i zrikavci), da u potpunosti doživite "nirvanu". Brojni su ovakvi kamenolomi, sa snežno-belim mermerom, koji se seče u velike kamene blokove od kojih se uglavnom grade pristaništa, a takođe mermerne ploče imaju svoju široku primenu u celokupnoj građevinskoj industriji.

Posle ovakve avanture (ne spomenuh da smo sve ovo prošli sa dvoje dece!), konačno smo se smestili na Makriamosu. Makriamos je jedna od najlepših plaža za one koji vole pesak, sportske terene, kafiće, bazen, ležaljke… Jednom rečju, urbanizam. Ulaz morate platiti, 3 eura po osobi (deca do 14 g. mogu besplatno). Ali, zato ceo dan možete uživati u svim ovim pogodnostima (postoji čak i vrtić za decu do 7 g. gde dete možete ostaviti negovateljici dok se vi bezbrižno brčkate ili igrate tenis).

Ostrvo je okruženo plitkom i kristalno čistom morskom vodom, sa velikim brojem predivnih plaža koje se prostiru dužinom cele obale, živopisnim selima, tradicijom koja se prenosi sa generacije na generaciju, autentičnom lepotom i gostoljubivim stanovnicima. Sve ovo učiniće da ostrvo obožavate od prvog trenutka. Neke plaže su urbanizovane i preplavljene turistima, dok su neke usamljene i tihe. Uprkos razlikama, svaka od njih odiše svojom lepotom i jedinstvenošću.

Onima kojima gužva smeta, kao nama recimo, mogu da se opuste na povučenim plažama do kojih se dolazi manje pristupačnim putevima. Jedna od takvih je i ova, od koje je priroda napravila čudo u središtu ogromne stene, u obliku prirodnog bazena. Posebno impresionira mirnoća vodene površine u bazenu, u odnosu na uzburkano more u njegovoj neposrednoj blizini. Bazen je okružen krečnjačkim stenama, u prečniku iznosi oko 20m, a dubina je oko 3m. Dno je peskovito, sa komadima odronjenog kamenja i obiluje raznovrsnim ribama i morskim ježevima. Lokalitet je skriven u stenama i put do njega je vrlo nepristupačan. Šta da vam kažem, deca su opet herojski podnela naše "hirove" na +40C. I posle zaista uživali!

 

 

Limenaria je primorski gradić drugi po veličini na ostrvu, ekonomski dobro razvijen tokom poslednjih godina. Potos je dobro poznat svim sladokuscima i može da zadovolji i najzahtevnije turiste. Mi smo odseli u Potosu, u vili "Levedis". Veoma smo zadovoljni smeštajem, vila je sasvim nova (tek prošle godine izgrađena), čista, opremljena… U centru Potosa je, ali to i ne osetite, jer je to jedan toliko mali i miran gradić… svi kafići i restorani su na obali, tako da njihova buka ne dopire do vaše sobe. A na poslednjem spratu, okrenuti prema moru, zalazak sunca je bio najlepši – sa naše terase. Istočno od Potosa, ka unutrašnjosti, put vodi do 10km udaljenog sela Teologos, koje je nadaleko poznato po odličnim specijalitetima od jagnjetine.

Nipošto ne propustite priliku da posetite tavernu "Stelios" u Teologosu. Bićete dočekani i ispraćeni sa najdubljim poštovanjem i velikom zahvalnošću, a provešćete veče u divnoj domaćinskoj atmosferi, kao da ste kod kuće. Tasos u svojoj unutrašnjosti ima još mnogo ovakvih planinskih naseobina, jer su svojevremeno stanovnici gradili kuće visoko u planinama, izbegavajući tako napade od gusara. Stoga, mnoga sela su izgrađena na planinskim strminama, okružena borovima, sa izuzetnim pogledom na more. Kuće su građene zbijeno jedna pored druge, u maslinjacima. Danas, mnoge od njih su već godinama napuštene, jer se većina stanovništva preselila bliže moru.

Najinteresantnije lokacije su Psili Amos, Astris i Aliki, naselja koja žive samo tokom leta, dok zimi praktično i ne postoje, jer su napuštena. Obiluju živopisnim peskovitim plažama, borovima na samoj obali mora i mnogobrojnim tavernama gde se poslužuje ukusna morska hrana.

Između Astrisa i Alikija, na samom rubu visoke stene, uzdiže se velelepni ženski manastir Svetog Arhangela, koji je tokom dana otvoren za posetioce. Na žalost, slikanje unutrašnjosti je strogo zabranjeno, pa vam ne možemo dočarati svu njegovu lepotu. U ovom manastiru se nalazi Sveti klin, onaj kojim je Isusova desna ruka bila prikovana na raspeću. Prema legendi, u podnožju manastira postoji pećina u kojoj izvire Sveta voda i svako ko ima zdravstvenih problema, ako je popije, biće izlečen.

Aliki smo posetili već prvih dana našeg boravka na Tasosu, jer se sa magistralnog puta vidi deo obale koji je prošaran potopljenim stenama, što vas ne može ostaviti ravnodušnim. Prizor nas je privukao da skrenemo sa puta, i nismo se pokajali. S jedne strane smo uživali u predivnoj peskovitoj uvali, dok smo s druge strane mogli da obiđemo ovo ogromno arheološko nalazište. Meštani ovo mesto zovu još i "Sveta stena Tasosa". Aliki je ime koje potiče od grčke reči "alki" a koja u prevodu značu "moć". Ostaci antičkog hrama iz 7. veka pre nove ere svedoče o postojanju naselja sa mnogo stanovnika. U 5. i 6. veku podignut je Oltar u čast bogova, dok su hrišćani kasnije pored njega izgradili i Baziliku. Danas samo ruinirani ostaci donekle mogu da dočaraju koliko je ovo mesto bilo veličanstveno u antičko vreme. Veći deo grada je pod vodom i još uvek neistražen. Smatra se da se tu krije veliko bogatstvo, pa je profesionalno ronjenje strogo zabranjeno. Ovde je nekada bilo i najveće brodogradilište u regionu, gde su sagrađeni mnogi brodovi grčke i rimske flote. Aliki zaista predstavlja najveću turističku atrakciju na Tasosu.

Najveći grad je Limenas. On je glavni administrativni i trgovački centar ostrva. Ovde smo i završili naš obilazak ostrva. Jedino žalim što nismo stigli bar malo ranije (već je padala noć), da obiđemo i sve znamenitosti u ovom gradu, kojih ima na pretek. Uprkos razvijenom turizmu, Limenas nije izgubio ništa od svoje autentičnosti i lepote. Oblast na kojoj leži grad puna je arheoloških nalazišta i iskopina iz antičkog vremena. U centru Limenasa se nalazi Arheološki muzej, u kome su izloženi eksponati iz perioda od 7. veka p.n.e. do 7. veka nove ere. Bitan deo Limenasa je i stari grad sa dobro očuvanom antičkom pijacom "Agora" i pozorištem, koje je sazidano u 5. veku pre nove ere, a nedavno je restaurirano i u letnjem periodu se koristi za održavanje kulturno-umetničkih manifestacija.

Grnčari su još uvek aktivne zanatlije, sa punim rukama posla. I sada me ponekad hvata "nostalgija" za onom njihovom poslasticom, kikiriki sa susamom. To sam prvi put probala baš u Limenasu, kod uličnog prodavca, a kasnije više nigde nisam našla ništa slično. A tek masline! Grčke masline, crne, usoljene! Ostrvo je razvilo proizvodnju maslinovog ulja i ostalih proizvoda od maslina, po čemu je i poznato u svetu. Drvo masline se obrađuje na razne načine i u različite svrhe, tako da se celokupno stablo koristi i nema ni najmanjeg otpada. Plod se koristi u ljudskoj ishrani, otpalo lišće za prehranu stoke, a drvo u proizvodnji nameštaja i alata.

I tako, naše putovanje se privelo kraju. Iako smo obišli celo ostrvo u njegovom obimu, nismo videli ni delić onoga što može da nam ponudi. Izvore na Kazavitiju, vrh Ipsariona, tradicionalne naseobine u samoj unutrašnjosti… sve ovo nam je ostalo nedostupno samo iz dva vrlo prosta razloga: nismo imali toliko vremena i nismo imali adekvatno vozilo za brdoviti teren. No, možda nekom drugom prilikom obiđemo i sva ta mesta, ko zna!? Do tada, ostaje nam da se sećamo ove lepote što doživesmo i da uvek iznova oživljavamo burnu istoriju Tasosa.

Prema grčkoj mitologiji, ostrvo je pronašao Tasos, jedan od sinova kralja Aginorasa, koji je vladao Tirosom u Aziji. Po legendi, kada je Zevs ukrao Europu, Aginorasovu jedinu ćerku, kralj je poslao njena četiri brata da je traže. Svaki od njih je putovao jednom stranom sveta, a Tasos je otkrio ovo ostrvo i očaran njegovom lepotom tu se nastanio, pa je po njemu i dobilo ime. Međutim, antički pesnici su ga nazivali raznim imenima, pa se u istorijskim beleškama mogu naći imena poput "Aeria" zbog svog svežeg vazduha, "Edria" zbog čistog plavog neba, ili "Krisi" zbog pronađenog zlata u zemljištu. Koje god ime nosilo, sasvim je izvesno da ostrvo kao takvo postoji već 300 miliona godina.