Zagrevanje Sedim na poslu. Koncentracija nula. U mislima sam već na putu, a toliko posla me čeka. Kako sam samo nervozan. Uspeo sam navrat-nanos da obavim sve i uletim u bus.
Iz dvorišta se vidi terasa na kojoj je Julija izlazila i odgovarala na Romeove ljubavne poruke. Gužva je nesnosna tako da je krećem polako sa ovog mesta. U mestu blizu Verone mi živi drugar Dragan, koji je upravo stigao u Veronu. Batalim turističke atrakcije i žurim da se nađem s njim. U toj žurbi prelazim preko mosta Ponte di Castelvecchio, pred čijom lepotom sam morao da zastanem iako me je drugar čekao. Izgrađen (1354-1356) kao most-tvrđava, u trenutku gradnje imao je najveći razmak između stubova u svetu. Izgradio ga je Cangrande II della Scala, da bi sebi osigurao siguran put do svog zamka u slučaju da se narod pobuni protiv njegove tiranije. Sada njegovim sigurnim putem žurim i ja.. Razgovor provodimo na jednom od bezbroj malih trgova pričajući o životu i uživajući u posmatranju prolaznika. Na vrh italijanske čuke Iz Verone krećemo za Lago di Garda gde ćemo prespavati, odmoriti se i isplivati. Bar smo se mi tako nadali. Kako je bus počeo da se kreće sve većim i većim uzbrdicama i sve oštrijim krivinama a jezero se davno izgubilo iz vidokruga, počinjemo da bivamo sve sumnjičaviji. Na svom GPS-u tražim mesto Spiazzi, gde treba da se smestimo i shvatam da ćemo završiti na vrhu neke čuke u sred ničega. Posle pola sata crne slutnje su se obistinile jer selo Spiazzi ima jednu vertikalnu i tri horizontalne ulice. Oko nas je hrpa penzionera. Hvatamo se za glavu! Pas, puška, pištolj i nož Smeštamo se u hotel i iz dosade odlučujemo da se popnemo na okolni greben. Krećemo putem u pravcu brda koje vodi do njega, ali ne možemo da nađemo prolaz jer je celo brdo ograđeno kućama i ogromnim imanjima. Ne smemo preko ograde jer su na jednoj kapiji redom nacrtani pas, puška, pištolj i nož. Odustajemo i upućujemo se u malo svetilište. Na putu do njega je izvajano 15 scena Hristovog uskrsnuća. Penzioneri dolaze ovde na molitve. Silazimo do svetilišta i zapanjeno gledamo u ogromnu crkvu u steni. Nešto poput Ostroga. Crkva je u stvari Santuario Madonna della Corona, a naziva se još i "Naša Gospa tuge". Izgrađena je u prvoj polovini 16. veka. Sa razglasa ječi crkvena muzika. Plato ispred crkve pruža fenomenalan pogled na kanjon. U samu crkvu nismo ulazili jer nismo bili prikladno obučeni. Ova Gospa je još jedan dokaz da su crkvena dobra uvek na najlepšim mestima. Amore na italijanski način Na malom trgu u centru sela sedimo s meštanima, koji igraju čudnu igru – amore. Igra je slčna našoj igri "kamen, papir i makaze". Italijani je igraju neverovatno temperamentno, pa se kod svakog poteza razderu da se čuju do drugog sela. Znatiželjno im prilazimo i upoznajemo se. Na našu žalost i nisu baš vični engleskom jeziku, tako da nismo razumeli objašnjenje u vezi sa igrom, osim da je iz nekog razloga bila zabranjena za vreme komunizma. Nastavljamo razgovor o životu, putovanjima i fudbalu, naravno.
Lokalni momci stoje na trgu, piju vino koje su doneli od kuće i pomalo se šmekerišu. Turiraju male skutere i "potpisuju" automobile. Pokušavaju da zadive naše devojke, koje ih kuliraju pa na kraju odlaze razočarani. Miris znoja i benzina Naspavani i odmorni, zahvaljujući svežem planinskom vazduhu, spremamo se za ultimate vožnju – 21 sat do Ljoret de Mara. Krećemo. Ko izdrži pričaće! Vozimo se autoputem pored Milana, Kremonezea, Peskare… Mesta poznata iole ozbiljnijem kladioničaru u Srbiji. Posmatram fine krajolike, vinograde i fabrike. Prilično dosadno. Odvajamo se kod Torina za Đenovu. Priroda se drastično menja. Počinju visoki planinski vrhovi i guste šume. Prizori su za razglednicu i foto-tapete. Vozač ubrzava jer nam se žuri, a na putu se smenjuje red tunela (kažu da ih ima 150), red mostova i male deonice normalnog puta. Uživam u vožnji. Zamišljam da imam BMW Z4, da otvorim krov, ubacim u šestu i pustim neki hard rok. Tako više puta u krug. Kneževska romantika Posle sata uživanja, šlag na tortu predstavlja more. Raspoloženje je odlično. Tako veseli ugledasmo Monako. Malu kneževinu punu buržoazije i milionera. Počinje besomučno škljocanje fotoaparata. Oči su nam zbunjene jer ih mahnito šetamo od ultra fancy zgrada, stadiona "Luj II" (Stade Louis II) do bezobrazno skupih jahti i odlično obučenih stanovnika. U celoj toj priči mi smo lucky loser, jer smo došli baš na dan Formule 1.
Razgledamo glavni trg, katedralu Svetog Nikole u kojoj se nalazi porodična grobnica kraljevske familije Grimaldi, u kojoj je sahranjena i Grejs Kely (Gisèle Pascal) i saosećamo s njenom tužnom sudbinom. Zajedno sa ćerkom je sletela kolima u provaliju i ugasila svoju veliku zvezdu. Njen muž princ Rainier III, svaki dan je do svoje smrti donosio ruže na njen grob. Dokaz da romantika i prava ljubav ne postoje samo na filmu. Ferari na pešačkom prelazu Prolazimo kroz garažu i nailazimo na kamion tima F1 koji rasklapa Formulu jer je trka gotova. Dopuštaju nam da se slikamo i razgledamo. Na keju u luci smešteni su svi timovi F1. Možemo da posmatramo kroz žicu, zajedno s mnogo drugih radoznalih pogleda. Najveća gužva je naravno kod "ferarija", gde se i ja slikam, kao dugogodišnji fan. Pobednici slave na žurci, u delu koji je takođe opasan žicom.
Zgodne polugole mlade dame se vatreno uvijaju oko elegantno obučenih muškaraca. U suštini, ceo grad je ispresecan žicama i ogradama. Izlazimo na stazu i hodamo ciljnom ravninom, čuvenim tunelom i još čuvenijom lakat krivinom. Iznenađeni smo da skoro svuda možemo da prošetamo, pogledamo ili slikamo. Svako iz grupe zaustavio je po neku zgodnu žensku ne bi li se slikao s njom i kasnije se hvalio po Srbiji. Svi se smeškaju i jako su ljubazni, što je pozitivno iznenađenje, s obzirom na kakav tretman od obezbeđenja smo navikli u Srbiji na važnim događajima.
"Bentli", "ferari", "maserati i "poršei" su svuda oko nas, tako da oni s "mercedesom" i BMW-om izgledaju potpuno demode. Takođe smo iznenađni ljubaznošću vozača koji uvek stanu da propuste pešaka ili drugi automobil, bez bilo kakve nervoze, što je za nas čudno jer smo u Srbiji navikli na potpuno drugačije ponašanje vozača besnih kola. Ali dobro, sada nam je postalo još jasnije da ti vozači kod nas nisu nikakav jet set, nego nešto potpuno suprotno i ružno. Kompletna usluga u kockarnici Dolazimo do najluksuznijeg hotela "Hotel de Paris", u kom noćenje košta 800 evra. Preko puta je najstariji kazino u Monte Karlu – Monte Carlo Casino . Ko u njemu izgubi 100 000 evra i više, dobija gratis 14 noćenja u hotelu "Paris". U kockarnici postoji soba za samoubistva, oskudno opremljena stolicom, stolom i pištoljem s jednim metkom, i u njoj nesrećni kockar može da se liši života i zauvek reši svojih kockarskih dugova. Ova soba napravljena je da se ne bi samoubijali svuda po gradu. U samo jednu kockaricu i to do 20h možemo da uđemo u papučama i šorcu. Ulazim unutra nepoverljiv, hostesa me gleda, zastajem, a ona me samo začuđeno pogleda, nasmeši se i produži za svojim poslom. Kockao se nisam, jer ne verujem u takvu sreću, ali sam lepo kibicovao. Četri drugara iz naše grupe su zajedno uložili novac i sreća ih je pogledala, tako da su osvojili 80 evra. Na našu žalost moramo dalje, pa napuštamo grad. Sunce zalazi i pravi veličanstvenu panoramu grada. Oseća se sve veća užurbanost na ulicama, jer se svi spremaju za noćni život. Nažalost bez nas. "Slatka smrt" bogate, stare gospođe Na 45 minuta vožnje od Monaka je Nica. Glavni grad Azurne obale. Primećujemo raskošne trgove i grandiozne hotele. Ovom gradu ne možemo da se posvetimo, zbog iscrpljenosti ludačkim tempom u Monaku i surovom vožnjom. Odlazimo do "Meka" po pivo i pravo na plažu, da uz talase odmorimo telo i um od današnje buke. Šetamo Engleskom promenadom koju su podigli engleski lordovi koji su tu bežali zimi od loše engleske klime. Primećujem da Francuzi više vole da sede na klupicama na šetalištu nego na samoj plaži, koja se više dopada turistima. Pažnju nam privlači hotel "Negresko", zbog boja krovne konstrukcije. Hotel nosi ime po vlasniku, koji je poreklom Rumun, a dobio ga je kao nasledstvo od svoje žene koja je bila jako stara i jako bogata. Priča se da je umrla "slatkom smrću". U "Negresko" hotelu stalni apartman imaju i Karađorđevići. Okrepljeni hranom i zvukom talasa sedamo u bus, gde nas čeka duga noćna vožnja do Kosta Brave i Ljoret de Mara. Noćni život u Lloret de Mar Malo turističko mesto blizu Barselone, u Srbiji je poznato po tome što su unazad godinama desetine generacija studenata, za vreme svojih apsolventskih eskurzija, boravile u njemu, bar par dana. Vreme provodimo na plaži s Nemcima i Šveđanima. More je opako hladno. Plažom dominira zamak, za koji se ispostavlja da je u privatnom vlasništvu. Zaista divno mesto za život! Šetamo gradom, koji je pun hotela i mladeži. Starijih turista skoro da nema. Zanimljivo je da Špance i ne viđamo. U svim radnjama uglavnom su zaposleni Afrikanci i Indijci, kod kojih možete da se cenjkate do mile volje. Zamisli – baš tu se rodiš U prošlosti Lloret je bio malo ribarsko selo, a onda je krenuo njegov preobražaj u moderno letovalište s velikim brojem hotela i pratećih sadržaja. U suštini turizam je orjentisan na mlade, tako da je prepun diskoteka i kafića. Može se reći da su i same diskoteke podeljene po nacijama, verovatno u saradnji sa agencijama koje dovode turiste iz različitih zemalja, s tim da vam niko neće braniti da idete u bilo koju od ponuđenih, naravno ukoliko platite ulaz. Cene su šarolike i kreću se do 10 evra za ulaz s konzumacijom, a sve zavisi i od toga kakav dogovor ima diskoteka s agencijom preko koje ste došli, tako da na nekim mestima možete dobiti zaista veliki popust. Ono što većinu zanima jeste, naravno, cena piva. Kreće se od četiri evra za domaće do osam za "Desperado", dok u prodavnici možete da kupite litar za dva evra (recimo "Amstel" ili "San Miguel"), i interesantno je jer je normalna staklena ambalaža. U Italiji postoji nešto slično, ali je tamo ipak veličina znatno manja i iznosi 0,66l. Elem, da se vratim na klubove. Bratstvo – jedinstvo s Evropskom unijom Muzika je čista komercijala, tako da ne očekujte rok, metal ili jazz. Prosek godina je oko 22, tako da je veselo do ranih jutarnjih sati. Najviše gostiju je iz Srbije, Makedonije, BiH, Švedske, Nemačke i Francuske. Međunacionalnih tuča, ekcesa i problema nema. Ekipa s prostora Balkana uglavnom posećuje "Holliwood" i "Tropico", gde posle house muzike kreću narodnjaci i domaći dance. Naši koji to ne slušaju prinuđeni su da idu u klubove sa Šveđanima i Nemcima. Naše agencije su se već dobro ušemile s vlasnicima klubova, tako da osoblje zna bar osnove Srpskog jezika, u šta podrazumevam i psovke, koje govore neizmerno mnogo jer misle da nas to veseli. Uglavnom, za vreme jedne eskurzije organizuju se tri tematske večeri: 1. Grafiti party – Svi dolaze u belim majcama i donose flomastere i onda kreće međusobno pisanje poruka razne sadržine. Dijapazon je širok i kreće se od ljubavnih, erotskih do smešnih kao i onih "imena luda nalaze se svuda". Kada alkohol uzme maha počinje pisanje po golom stomaku, leđima, butinama… Ovo je idealna prilika za prići devojci, čak i ako nemate neku originalnu ideju za grafit. Na ovu žurku sam došao slučajno, tako da sam bio u crnom duksu. Niko mi ništa nije napisao, ali je zato oni beli a ja crn bila odlična kombinacija. 2. Semafor party – Na ulazu svako uzima po jednu boju semafora, i to crvenu ukoliko je zauzet i ne želi muvanje, žuto ako je zauzet ali bi zbog nekog zgodnog subjekta pristao na kajanje i zeleno ako je slobodan za sve opcije. Ima i zeleno zeleno, to je opcija "ne biram". Prilazak devojci s komentarisanjem njene boje je odličan uvod. Obratite pažnju da može da vam se desi da vidite zeleno, priđete devojci, pričate, pričate, polako ste iscrpli prvi set pitanja i taman ste se ponadali da ste na pravom putu, kad vam ona pokaže dlan i crvenu boju na njemu. Usmeri pogled na ulaz i kaže vam "upravo mi ulazi dečko, a ti si me baš lepo zabavio". Ako vidite devojku sa svim bojama na sebi, znajte da je ona sigurno u fazonu, ovo je potpuno glupo, ako si muško, priđi i pokaži se, bez da znaš bilo šta unapred. Ukoliko se na ovoj žurci pojavite slučajno, onda možete da se osetite odbačeni, ali nemojte da tugujete, jer je gomila devojaka oko vas, kojima možete da priđete i tražite semafor boju, a za uzvrat ponudite nešto drugo. Najbitnije je da zapamtite jednu stvar, a to je da ne smete nikako da stojite na crvenom i čekate, jer će oni koji su u redu iza vas brzo izgubiti živce i početi nervozno da trube, želeći da vas zaobiđu. 3. Red love party – Ova žurka se obično organizuje poslednje veče i zasniva se na tome da svi obuku crvene majčice. Na ovu žurku dolaze samo Srbi i obezbeđenje uglavno neće da pusti strance. Ukoliko do sada niste upecali neku žensku ovo vam je poslednja prilika. Zvezde Granda Što se muzike tiče, lista kreće laganim zagrevanjem uz hitove tipa "Rise up", zatim se prelazi na domaći rok "Digni ruke" i onda kreću narodnjaci. Tu su već svi u delirijumu. Ovde vam nisu potrebne nikakve "žvake", već samo smelost da se upustite u ludi vreli ples sa ženskom koja vam se sviđa. Ako idete sa devojkom, koristan savet vam je da se ne odvajate od nje više od pet minuta, inače lako možete da ostanete bez iste. Vrhunac večeri su zvezde granda. Taj deo mi je nepozant, tako da sam ga proveo stojeći na stepeništu, promatrajući i razmišljajući o značenju tupavih grand stihova. Npr. ako želite da kažete devojci koliko je volite i koliko vam je stalo do nje, otpevaćete joj "kad mi kucne zadnji čas, ti ćeš biti moj by pas". Stojite vi tako a devojka pored vas peva "39.2 toliko topla sam ja", a vi "daltonista", sve su vam temperature iste. Ovaj slučaj za vas spada pod reč MALER. Pod TIHU JEZU, spada slučaj kada ne naočita studentkinja stoji pored vas i peva "kod tebe su još uvek moje gaćice", a vi pokušavate da se setite kada ste se toliko napili da se ne sećate ovog užasa. I tako dalje…. Žurka se polako završava, muzika se gasi, dok oni najuporniji ostaju i pevaju na živo. Moja ekipa odlazi, i zove me da krenem. Ja odbijam, jer želim da vidim sve do kraja. Ipak sam ja na ovom putu novinar! Seljos ostaje seljos Mislim – stvarno mi nije jasno, zašto neko prelazi toliki put da bi slušao istu muziku kao kod kuće, družio se sa istim ljudima, pričao samo srpski jezik. Gde je želja za razgovorom sa strancima, upoznavanje drugačijeg itd…Seljos ostaje seljos, ma gde bio! Dobro, ima izuzetaka i užasno mi je ovog trenutka drago zbog njih. Ma briga me, idem da spavam. Sutra me čeka Barselona!!! Moj prvi šok! Najzad Barselona. Predgrađe kao i svako drugo, sa stambenim zgradama i velikim tržnim centrima. Put nas vodi u tunel ispod grada – i posle deset minuta, još uvek se nalazimo u tunelu iako idemo velikom brzinom. Prošlo je još pet minuta kada smo napokon izašli napolje. Iz tunela pravo u luku ispred spomenika Kolumbu, koji dominira svojom visinom. Katalonci obožavaju Kolumba jer su ga oni finansirali na putu za Indiju kada je, u stvari, otkrio Ameriku, a kasnije im je doneo i ogromna bogatstva. Liftom se možete popeti skoro do samog vrha spomenika, odakle se pruža sjajan pogled na grad, ali je sve tako skučeno da odmah poželite da siđete. Na kupoli u isto vreme može da bude najviše šest do osam ljudi, pa valjda zato i košta samo 2.5 evra. (Sve što vredi u Barseloni košta najmanje 10 evra. ) Grad kulture Od Kolumbovog spomenika krećemo glavnom turističkom ulicom La Rambla do Gotske četvrti, koja je naravno izgrađena u Gotskom stilu, s jako uzanim ulicama. Svaka malo šira, načičkana je radnjama najpoznatijih brendova. Katalonski parlament nalazi se u ovom delu, kao i mnogo muzeja i likovnih kolonija. Glavni trg ove četvrti ukrašen je biserom gotske umetnosti, katedralom Sveta Eulalija (Catedral de Santa Eulalia), izgrađnom u periodu od 13 do 15 veka, dok su glavni radovi završeni u 14 veku. Katedrala je posvećena Eulaliji iz Barselone, ženi koju su Rimljani mučili za vreme svog boravka u Barseloni. Legenda kaže da su je skinuli golu i tako vezanu držali na glavnom trgu, a da je čudnovato padanje snega u sred proleća prekrilo njenu nagost. Ulice su pune ljudi, mahom turista, koji nešto kupuju, smeju se i besumučno slikaju, praveći redove za ulaz ispred svakog muzeja. Uske ulice vode nas pravo na Trg Katalunja (Place de Catalunya), na kom se nalazi par interesantnih skulptura ("Deessa", Josep Clarà ; "Pastor de Pau", Pabla Gargallo). Pogled na trg je zaista impresivan – što od arhitekture, što od reke ljudi koja se tu sliva. Sve je tako megalomanski. Čovek koji je ostvario svoju maštu Sledeći cilj su nam dva Gaudijeva arhitektonska bisera. Prvi je Kuća Batljo (Cassa Batllo), koju je izgradio kao privatnu kuću porodice Batljo, i u kojoj i danas ima stanova koji služe u privatne svrhe. Izgrađena u posebnom Gaudijevom stilu sva obložena šarenim pločicama, i apsolutno genijalna. Gaudijeva genijalnost je sitnica koja je deli od običnog kiča.
Druga kuća je Kuća Mila (Casa Milà ) ili poznatija kao Kamena (La Pedrera), izgrađena za bračni par Rosario Segimon i Pere Mil. Izgrađena je 1912. i nikada nije rekonstruisana, tako da je bila u jadnom stanju i sa izgubljenim kolažima, a onda je 1980. godine rekonstruisana i zasijala novim sjajem. Park harmonije i lepote Pešačenjem od sat i po kroz celi grad stižemo do parka Guelj (Güell), takođe Gaudijevog remek-dela. Njegova zamisao je bila da park bude rezidencijalni deo za život bogataša, koji bi tu imali svoje kuće i bili izdvojeni od ostatka grada. Park se prostire na velikoj površini, ali kako projekat nije zaživeo, izgrađene su samo dve kuće, od kojih je u jednoj živeo Gaudi, a druga je katedrala, pretvorena sada u prodavnicu suvenira. Izgleda kao iz Diznijevih filmova. Parkom dominira ogromna terasa, izgrađena na stotinu stubova i odlično je mesto za predah. Mi smo stigli predveče tako da nije bilo mnogo turista, već su uglavnom sedeli Španci koji su izašli u predvečernju šetnju. S terase se pruža predivan pogled na ceo grad i luku. Sveta porodica oduzima dah Nastavljamo Gaudijevim tragom i stižemo do njegovog životnog dela Sagrada FamÃlia (Sveta porodica). Zastaje mi dah! Gledam grupu oko sebe, i svi imaju sličnu reakciju. Kao po komandi razdvajamo se jer svako želi da ide sam i da ga niko ne uznemirava u posmatranju ove impozantne građevine. Deset minuta sam samo stajao u mestu i gledao bez daha, neverovatan broj detalja na njoj. Mogao bih o tome da pišem danima, ali bih samo pokvario, pa mislim da je najbolje da pogledate slike i uverite se sami. Izgradnja katedrale počela je 1882. godine. Gaudi je na njoj radio skoro 40 godina a kada bi ga neko pitao kada će biti gotova odgovarao je: "Polako, mom klijentu se ne žuri". Nakon Gaudijeve smrti izgradnju je preuzeo Domenek Sugranje (Domènech Sugranyes), koga je u poslu prekinuo građanski rat. Očekuje se da gradnja bude završena 2026. godine a uzrok tako sporom završetku je to što su katalonski anarhisti spalili deo originalne Gaudijeve dokumentacije. S obzirom da je u izgradnji, neki delovi katedrale su opasani skelama. Poslednje godine života Gaudi je bukvalno živeo na gradilištu ne vodeći računa o sebi i svom izgledu, pa ga je tako dronjavog udario tramvaj i usmrtio. Lako je biti građanin Barselone Slobodno vreme iskoristićemo za laganu šetnju i kupovinu. Najskuplje stvari su u ulici Passeig de Grà cia, tako da to nije mesto za nas. Gotska četvrt, La Rambla i sporedne ulice su prava mera za nas. Nismo imali sreće da naiđemo na sezonska sniženja, ali su cene ipak niže za nijansu nego kod nas. Za ljubitelje "Zare", Barselona je raj jer su radnje na svakom koraku. Poseban utisak na mene ostavili su vozači automobila, koji kao i u Monaku uvek stanu da pređete ulicu, nikada vam neće trubiti da požurite iako vas pedeset prelazi ulicu. Takođe se neće nepropisno parkirati, ostaviti kola samo na sekund da kupe novine i nikada se neće parkirati na trotoaru iako oni nisu opasani stubićima. Jeza me je obuzela pri pomisli na saobraćaj u Srbiji i pomisao koliko smo duhovno daleko od EU. Igra muzike, vode i boje Jedna od najvećih atrakcija Barselone jesu magične fontane, jedne od najvećih na svetu. Pola sata pre početka vodene predstave, plato oko fontane, stepenište, sve je krcato ljudima koji iščekuju početak. Kreće muzika, a s njom i fontane. Na stotine malih gejzira obojenih u različite boje, pokreće se u ritmu muzike . Muzički spektar je od popa do Karmine Burane i We are the champion, sa božanstvenim Fredijevim glasom. Posmatrači burno aplaudiraju i pozdravljaju svaki pokret fontane. Sat ipo traje interakcija vode i raznobojnog svetla, muzike i ljudi. Kakvo nadahnuće! Pada veče. Na ulicama su i dalje gužve, samo su ljudi sada sređeni za večernji izlazak. Ispijamo kafu i već se osećamo kao građani Barselone. Grad sporta Večeras je finale lige šampiona: Barselona – Mančester junajted. Oseća se atmosfera večerašnje utakmice. Na prozorima i terasama okačene su plavo-crvene zastave, dok na ulicama svaki treći prolaznik nosi Barsin dres. I mi smo se podelili na navijače Mančestera i navijače Barse, grupa u kojoj sam i ja bio. Pokupovali smo dresove i tako šetali. Odlazimo u hram fudbala, stadion "Kamp Nou", najveći u Evropi sa 98 772 mesta za sedenje. Muški deo grupe je maksimalno uzbuđen dok ženski odlazi na kafu. Muzej Barse je treći po posećenosti u Španiji, odmah posle Muzeja Salvadora Dalija. Hram fudbala Poseta kreće 3D filmom, koji dočarava atmosferu utakmice iz perspektive igrača. Zatim dalje idu svlačionice, press sala, mala kapela za igrače i izlazimo na teren. Iz ovog ugla tribine deluju impozantno, pa zamišljam kako li je Mesiju kad pun stadion skandira njegovo ime. Idemo na tribine i novinarsku ložu koja je nebu pod oblake, ali začudih se kako se dobro vidi.
Muzej je ispunjen trofejima, dresovima, kopačkama i raznim drugim predmetim od proslavljenih asova Barselone. Uramljena je i slika Dragana Škrbića, našeg sjajnog rukometaša. Tu su i voštane figure, prikaz kancelarije u kojoj sedi predsednik kluba, karikature i mnoge druge stvari. Put iz muzeja vodi pravo u ogromnu prodavnicu suvenira, gde original dres nažalost košta 70 evra. Grad Barselona poznat je po tome što je jedan od dva grada u Evropi koji ima prvaka Evrope u fudbalu (Barselona), košarci (Barselona) i vaterpolu (Barseloneta), dok je drugi grad Beograd – fudbalu (Crvena Zvezda), košarci (Partizan) i vaterpolu (Partizan) (Podaci uzeti iz TRIPA). Takođe, Barselona je jedini grad u Evropi koji ima prvaka Evrope osim u gorepomenutim sportovima i u rukometu (Barselona). Olimpijada na Brdu Jevreja Iz luke žičara vas vozi preko predgrađa do brda Monžuik (Montjuïc) – Brda Jevreja. Na brdu se nalazi tvrđava iz 17. veka koja je služila i kao zatvor za političke zatvorenike, a tu su vršene i egzekucije. Na brdu se nalazi i Olimpijski stadion (Estadi OlÃmpic LluÃs Companys) izgrađen 1929. godine a renoviran za potrebe Letnjih olimpijskih igara 1992. godine. Barselona je tada u poslednjem krugu glasanja pobedila Beograd. Oni koji su bili u Barseloni pre Olimpijade, kažu da grad nisu mogli da prepoznaju nakon Olimpijade koliko je on za potrebe Olimpijade sređen, ulepšan i proširen. Replika je kao plastično cveće Prošetali smo lagano do Španskog sela, muzeja na otvorenom u kom su predstavljeni svi delovi Španije. Zamišljeno je da svaki deo Španije predstavljaju po jedna ili više autentičnih kuća, s radnjama u kojima se mogu kupiti suveniri iz te regije. Špansko selo je zanimljivo, ali na mene nije ostavilo neki poseban utisak, osim što nema prevelike gužve pa možete da uživate u razgledanju. Dalje od pripitih navijača Vraćamo se u centar grada gde se okuplja sve veći broj navijača. Prilazim jednoj grupi, govorim im odakle sam i molim ih za slikanje. Oduševljeno pristaju uz viku i dreku. Sve je bilo bajno i krasno dok nisu videli da na mom Barsinom dresu stoji ime Deco (igrao u Barsi pa prešao u Čelzi). Počinju da mi govore kako nikako ne bih smeo da nosim dres sa njegovim imenom, jer ga oni sada mrze. Pokazujem Barsin grb na dresu i pokušavam da objasnim da je On najvažniji, ali situacija postaje sve napetija. Odlučujem da se manem ćorava posla oko ubeđivanja s pijanim navijačima i odlazim uz teatralno mahanje.
Nas par iz grupe smo se dogovorili da ostanemo uveče u gradu, odgledamo utakmicu i onda zajedno s Kataloncima, u zavisnosti od ishoda utakmice, slavimo ili plačemo. Međutim tradicionalna srpska nesloga nam je srušila dogovor, tako da ćemo utakmicu gledati u Ljoret de Maru. Egzibicionizam, fašizam… Već sedim u busu i čekam da krenemo, kad me iz misli prenu žamor. Gledam kroz prozor i vidim dva tipa potpuno naga prolaze pored nas. Mesto donjeg veša imaju istetoviran donji veš. Kakvi ludaci mislim se ja. Ali nam vodič objašnjava da je u Barseloni zakonom dozvoljeno šetati nag, tako da egzibicionisti tu mogućnost koriste. Pažnju mi je tokom vožnje privukla potpuno crna, ogromna staklena zgrada Katalonske štedionice, koja je izgrađena za vreme dok je njen predsednk bio Huan Antonio Samaran. On je bio poznat po simpatisanju fašista, pa je otuda zgrada tako crna. Da bi postao predsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta, ogradio se od tvrdnji da je pobornik fašizma. Barselona je prvak Evrope Počinje utakmica. Hotel se podelio. Svaka grupa navijača ima svoj TV i ne komuniciramo. Svako gleda za sebe. S nama su i dve starije gospođe iz Nemačke, koje učestvuju u komentarima i vidi se da uživaju u mladalačkoj galami. Barsa je pobedila s 2:0 i slavlje je moglo da počne. Istrčasmo na ulice da zajedno sa gomilom proslavimo pobedu. Skandira se igračima i klubu. Slavlje će potrajati do kasno u noć. Bilans slavlja – u Barseloni je bilo 150 povređenih i 200 uhapšenih. Ma koga je briga za to. Barselona je prvak Evrope. Dan za velikog umetnika Danas nam je dan za opuštanje i umetnost. Pre podne plaža i izležavanje. Samo najhrabriji se kupaju jer je more hladno do pakla. Popodne krećemo za Figueras, malo mesto blizu Francuske granice.Poznato je jer u njemu rođen Salvador Dali (Salvador Felip Jacint Dalà Domènech, 1904-1989), genijalni i jedan od najvećih slikara Španije 20. veka. U Figuerasu se nalazi njegov muzej koji je lično on postavljao a jedno vreme i živeo u njemu. (Zanimljivo za našu posetu je činjenica da se baš danas u Beogradu otvara izložba grafika Salvadora Dalija.) Egzibicionista od malena Još kao mali Dali je voleo da bude u centru pažnje, pa se tako dva dana za redom bacao s vrha stepenica da bi ga svi gledali, iako mu je to skakanje nanosilo užasne povrede. Trećeg dana je svima najavio da će se takođe baciti sa stepenica i kada su se svi okupili da posmatraju, on je teatralno sišao s njih, ostvarivši svoj cilj. Plašeći se da njegov sin ne napravi neke seksualne skandale i tako ga obruka, otac mu je stalno pokazivao slike poslednjih stadijuma sifilisa i ostalih polnih bolesti, i te slike su na Dalija delovale tako šokantno da je on za ceo svoj život ostao impotentan. Ta frustacija vidi se u sijaset njegovih dela, a najpoznatija je The Spectre of Sex Appeal. Obožavana Gala Uprkos impotenciji bio je oženjen s lepom Galom, koju je obožavao i kojoj je posvetio mnoga svoja dela. Da bi je zadržao kraj sebe a sobzirom da je ona bila nifomanka, dozvoljavao joj je da ima ljubavnika. Najpoznatija slika sa Galom je "Galarina". Osim Galom, bio je opčinjen Mikelanđelom, koji je takođe čest motiv u njegovom umetničkom opusu. (Portreti Mikelanđela zaista su me opčinili. ) Najveći utisak na mene ostavila je slika "Četri jahača apokalipse", koju kada gledate imate utisak kao da su tu ispred vas. Kažu da je peti jahač bio sam Salvador Dali. Užasno interesantna je i slika "Gola Gala gleda u more" koju kada gledate očima vidite ženu, a kada gledate kroz digitalni aparat vidite portret predsednika Linkolna. Stičem zaključak da onome ko je genije 3D MAX prosto nije potreban.
U središtu muzeja je park u kom dominira instalacija kadilaka specijalno naručenog za Galu, a u kom su sada smeštene figure ljubavnika. Koliko je voleo svoju Galu pokazuje i slika u kojoj oni zajedno odlaze u čistilište, a zatim sede u raju i posmatraju nove duše kako pristižu. Najvažnija dela smeštena su u prostoriji koja izgleda kao unutrašnjost kutije za dragocenosti – sva je od pliša u crvenoj boji. Najznačajnija slika je "The Basket of Bread", ispod koje stoji skulpura hleba od zlata. U ovoj prostoriji su i "Četri jahača apokalipse" kao i "The Spectre of Sex Appeal". Drski čudak Dali Dali je jedno vreme podržavao fašiste, da bi im zatim postao veliki neprijatelj, prodavao je blanko potpisana slikarska platna za slikanje, i to u ogromnim količinama, jer je bio opsednut novcem. Koketirao je s Lorkom (Federiko Garsija Lorka), poznatom po svom velikom ljubavničkom umeću i neskrivenoj biseksualnosti. (Naravno podrazumeva se da je pre svega bio genijalni pesnik. ) Franku je rekao da će rado naslikati njegov portret čim mu ovaj pošalje svoju odsečenu glavu. Pred kraj života se iz Amerike vratio u Španiju kada je Frankova diktatura poklekla. Primio ga je Kralj Španije i odlikovao titulom markiza. Na bal koji je organizovan u čast Margaret Tačer otišao je u pidžami. Iako niko nije hteo da mu dozvoli da uđe, kada ga je Margaret videla odmah je urgirala da ga puste, jer je znala koliko je on genijalni slikar, pa samim tim i ekscentrik. Genijalnost za svakog ponaosob Što se samog muzeja tiče on je u obliku lavirinta s jako uskim hodnicima, tako da vam uzimaju ranac ili veću torbu na ulazu, da slučajno ne biste zakačili neko delo. Po Dalijevoj želji zabranjeno je da vodiči organizovano vode grupe, jer je smatrao da njegova dela svako treba da tumači na svoj način. Turista je mnogo i muzej je drugi po posećenosti u Španiji. U maloj bašti muzeja možete da sedite na klupicama i pijete vodu sa česme s koje je i Dali pio. Samo – ta voda vam neće doneti njegovu genijalnost. Varošica Figueras je mala, lepa, sređena i ušuškana. Sve je u znaku Dalija i stiče se utisak da živi od njega i posle njegove smrti. Plovidba Mediteranom Budim se pijan. Viski od sinoć deluje i ja bih rado nastavio da spavam, ali moramo da napustimo sobe. Kuliramo na plaži. U 18.00 krećemo za Barselonu, gde nas čeka brod za Livorno. Razmišljam o šengenu i teoriji da ostanem 15 dana. Baš ništa mi ne bi falilo. Osim brda para. Razletesmo se po Barseloni da bacimo poslednji pogled na ulicu La Rambla. Gužva. Vide se samo glave ljudi i čuje se veseli žagor. Perkusionisti, pantomimičari i žongleri su tu. Turisti se masovno slikaju s njima. Platiš evro i dobiješ divan osmeh i sliku. Ja se odlučujem za slikanje sa devojkom obučenom u crno i gavranom na ramenu. Uvek sam obožavao darkerke i gotičarke. Podarila mi je osmeh i dozvolu da je zagrlim.
Bus nas čeka. Tužno gledam za onima koji ostaju. Davno je napisana jedna od velikih istina "Najteže je otići". Živa istina: najteže je otići Dolazimo na parking u luku Barselone. Saznajemo da naš brod kasni pet sati. Hvata nas dosada. Pijemo pivo i blejimo. Pijemo još piva. Popili smo sve pivo koje smo spremili za brod. Srećom pa pivo može da se kupi kod Indijaca na ulici, kao i razni opijati. Barselonom noću šeta mnogo Marokanaca i Indijaca, pa čoveku, ako nije u društvu, može da bude poprilično neprijatno. Broda još nema. Ekipa postaje nervozna, pa kreću svađe i prve čarke. Samo par ljudi je ostalo pribrano od tolikog stajanja u mestu. Plovi lađa Srećom brod stiže i mi se ukrcavamo. Kabine su super. Shvatamo da na brodu nema bazena, a da smo za žurku zakasnili. Lagano ljuljuškanje broda me uspavljuje. Podne. Pijemo kafu i osluškujemo brujanje broda. Na palubi mažemo hleb, sirni namaz, slaninu i kačkavalj. Jedemo i kiselo mleko, zagledani u beskrajno plavetnilo oko nas. Otvaramo viski i lagano ga ispijamo. Ogromni osmesi i zadovoljstvo su na našim licima. Osećam se tako prozirno! Vreme lagano teče. Svi su bar jednom pomislili šta bi bilo s njima da upadnu u hladnu Sredozemnu slanu vodu. Ono što su zamislili je izazvalo jezu i neprijatne žmarce. Pada mrak i počinje žurka u klubu na brodu. Na žurci je gomila maloletnih Španjolki. Nalazimo tiho mesto gde uz huk vetra pišem ove redove a Sale (moj pratilac i ludi fotograf) čita Horoskop od Miroslava Antića. Ostalo je još par sati do pristizanja u Livorno, odakle ćemo busom do Venecije. Slava, moć i bogatstvo Ako želite da se studiozno bavite trgovinom a imate i želju za uspehom u pomenutoj, ako volite uske ulice, gužvu svih ljudi ovoga sveta, onda je Venecija pravo mesto za vas. Ona je glavni grad regije Veneto, najbogatije u Italiji, samim tim i jedna od najbogatijih u svetu. Za slavu, moć i bogatstvo Venecije Nije baš da stanovnici Veneta mrze sunarodnike iz južnog dela zemlje, ali ako ih pitate za njih, reći će vam da su obični neradnici. Ovaj animozitet dolazi od toga što godinama unazad severni krajevi Italije izdvajaju određeni deo plate za južne delove zemlje. Za razliku od neradnika, Venecija je potpuno posvećena novcu i turizmu od koga se izdržava (godišnje je poseti oko desetak miliona turista). Da ova težnja za novcem nije od skora, nego seže do duboko u prošlost, čak do Mletačke republike (Venecija bila sedište), govori zakletva koju su polagali duždevi prilikom simboličkog venčavanja s Jadranskim morem a u kojoj su završne reči "za slavu, moć i bogatstvo Venecije". Neustrašivi Venecijanci Šetajući uskim ulicama grada par puta sam se ozbiljno zapitao kako je žiteljima Venecije kada ih iza svakog ugla vreba radoznali Srbin, cyber photo aparatom opremljen Japanac i svi ostali željni i radoznali. Na njima se ta moja strepnja uopšte ne primećuje. Uvek nasmejani, saslušaće svako vaše glupo pitanje kao npr. "Kako da stignem do trga Svetog Marka?", na kom se inače nalazi stub vidljiv golim okom iz bilo kog dela grada. Na Markovom trgu je naravno najveća gužva, koja je za moj ukus prevelika. A još veći su redovi ukoliko želite da uđete u Duždevu palatu ili crkvu Svetog Marka (Basilica di San Marco). Crkvu Svetog Marka je izgorela u požaru 976. godine a ponovo je izgrađena 1063. godine po uzoru na carigradsku crkvu Svetih Apostola, koja nije sačuvana. Jedino prazno na trgu su kafane, jer kafa u njima staje oko 10 evra, gde je pet evra kafa a pet ide za muzički dinar, jer svaka kafana na ovom trgu ima svoj orkestar, koji plaćate kao da njime diriguje lično Arturo Toscanini. Kako god okreneš- uzdasi I pored prelepih građevina na trgu, odlazimo s njega jer je gužva nepodnošljiva. Prolazimo pored Mosta uzdaha, koji se renovira pa je opasan ogromnom zaštitnom ogradom s još većom reklamom za SYSLY. (Interesantno bi bilo saznati koliko su platili za reklamu.) Most spaja zgradu zatvora i staru zgradu sudnice, pa su preko njega odvođeni i dovođeni zatvorenici sa suđenja. Tako je most i dobio ime, prvi put se zatvorenik vodi na suđenje (prvi uzdah), drugi put se zatvorenik vodi sa suđenja (drugi uzdah) . Zanimljiv je i način na koji su mučili zatvorenike. Tokom godine Venecija je potopljena tri meseca, pa samim tim i zatvor. Najteži zločinci su zatvarani u prizemlje zatvora, tako da bi se podavili ili jednostavno umrli od bolesti koju izaziva konstantan boravak u vodi. Lagano šetamo ulicama i opuštamo se, koliko je to u ovoj gužvi moguće. U toj šetnji primećujem da sa pločnika vuče vlaga kao i da se povremeno oseća kanalizacija. Iz vode koja protiče kanalima ne znam da li bi ste izašli baš hemijski čisti, pa me vožnja gondolom, koja košta 80 evra za četiri osobe nimalo ne privlači. "U srcu slomljen, zbunjen u glavi"… Stižemo do Santa Maria della Salute koju počinjem da promatram, ali mi pogled skreće ka velikom broju turista ispred nje. Osluškujem njihov žagor, zumiram im majce koje su mi užasno poznate kao i jezik. Srbi. Stvarno ih je puno. Lepo je videti nekog svog u dalekom belom svetu. Vraćam se Mariji. Bela spoljašnja fasada je prilično oronula, pa mi ne otkriva lepotu iz Lazine pesme. Ulazim unutra i zastajem. Kakav sklad. Šetam zaslepljen. Sve je tako svetlo i belo. I minimalno, a tako dovoljno. Po obodu zidova, nalaze se statue Hrista, Marije i još nekih nepoznatih mi svetaca, isklesanih u kamenu i zlatu. Deo za molitve je odvojen od turista, ali ko će Srbinu zabraniti. Šalim se, ja sam jedini koji se usudio da pređe granicu, jer morao sam da osetim i taj deo ovog veličanstvenog hrama. Pomolio se nisam. Tišinom i uzvišenošću sam ipak nagrađen. Izlazim napolje pomućene svesti i setih se čuvene izreke "Umetnost je jedina nauka kojoj nije potrebno objašnjenje, već je dovoljna sama sebi". Poslednji dok na ovom putu Već je kasno, a i ne želim da kvarim utiske posle Marije, tako da ću naći neki lučki dok da uživam u tišini i pivu. Ulazimo u bus i pravac Beograd. Piva imamo do sledeće pumpe a neki snalažljiviji su kupili šest litara vina za šest evra. Biće zanimljivo čuti boli li glava sutra od njega. Izlazimo iz Italije, Slovenije i eto nas na granici sa Hrvatskom. Zbogom EU. Zovem dugogodišnje prijatelje iz Zagreba Korljku i Danka, da se nađemo na pumpi kod Gradne, i tako i na taj način iskoristim ovaj put. Imamo pola sata za razgovor, koji koristimo tako što uglavnom ja brbljam. Zagrljaj za kraj. Ulazimo u bus, sedam i prvi put na ovom putovanju osećam veliki umor. Pomislih na svoj krevet i Novi Beograd. Vreme je za povratak kući. Marko Andrić, pobednik na konkursu TRIPA za kratku priču o Beogradu Maj 2009.
Putopis napisao markisan
