Bliskoistočna avantura I deo

Pogledate kartu sveta i vidite da je moguće, suvozemnim putem. Put vodi preko Bugarske, Turske, Sirije, Jordana, malo ferijem preko Crvenog mora i eto nas na Sinaju u Egiptu. Nije lako, ali je izvodljivo i to kolima. Zima 2008, počinju pripreme za put u proleće 2009.Pripremajući se tražimo što više podataka o zemljama kroz koje cemo proći. Na stolu su razne knjige, mape, koristi se internet. O Bugarskoj i Turskoj manje više znamo sve. Ali ta Sirija i Jordan, što više saznajemo o njima deluju sve zanimljivije. Shvatamo da bi bilo greh samo proći kroz te države na putu za Egipat. Plan se menja. Idemo prvo u posetu Siriji i Jordanu. Naši prijatelji sumnjičavo vrte glavom. "Tamo su teroristi, bombe, mogu da vas kidnapuju…" govorili su. Ne mogu reći da nam takve misli nisu prolazile kroz glavu. Ali sada kada smo se vratili mogu da kažem da se nigde bezbednije nisam osećao nego u Siriji i Jordanu.Novi Sad 23.april 2009. 20 h poslednje provere prtljaga pred polazak. Konačno krećemo. Ivanu i Zokija u Beogradu čeka Cera a u "Niš" Jelena i ekipa je kompletna. Plan je da noću prođemo Bugarsku, sutradan pre podne Istanbul u kom ćemo se zadržati u povratku i konačno posle 1600 km odmorimo jednu noć u Ankari. U Ankaru stižemo oko 17 h, dva sata pre plana. Za sada je sve odlično.

Glavni grad Turske je lep i moderan ali mi smo suviše umorni tako da žurimo u simpatičan hotelčić na jezeru na izlazu iz Ankare prema Siriji. Dvokrevetna soba sa doručkom 40€. Večera pa spavaaaanjeeee!Sutradan sveze i odmorne put nas vodi kroz zivopisnu centralnu Anatoliju. U podnožju ogromnog vulkana.

U društvu radoznalog Turčina sipamo poslednjih desetak litara goriva iz rezerve i posle 600 km i 8 sati vožnje od Ankare, preko Aksaraja i Adane, napuštamo Tursku.

Stižemo na granicu Sirije, prelaz Bab Al Hava. 2230-i kilometar od Novog Sada.

Hmmm ova ogromna rampa ne deluje baš gostoljubivo.

A da se mi vratimo dok još možemo prostrujalo nam je kroz glavu? Kasno je… Brka u zelenoj čojanoj uniformi gura rampu i pokazuje nam da prođemo do jedne kućice. Vozimo veoma polako sa dozom nelagode.

Stajemo i na mom prozoru se pojavljuje velika glava i opet sa brkovima. "Dobar dan" reče na lošem engleskom. Mi svi u glas "dooobar dan". "Odakle ste?" "Iz Srbije". Nekoliko trenutaka pauza pa ce policajac oduševljeno: "ooo iz Srbije! Dobro došli (izgovara veljkam) u Siriju!" i usta mu se razvukoše u ogroman osmeh a nama pade kamen teskobe sa srca.Granične formalnosti ako ih možemo tako nazvati obzirom da su potrajale skoro dva sata, prošle su u odličnim bilateralnim odnosima i međusobnom uvažavanju predstavnika dve države (nas četvoro i njih dvadesetak) i našem kukanju da nekako izbegnemo placanje takse za naš auto. Naime u Siriji je dize oko 28 naših dinara pa strana vozila plaćaju na ulazu jednokratnu taksu za i osiguranje.

Nismo uspeli, ali smo od carinika posluženi čajem i velikom ljubaznošću.

Ovaj papir smo platili 160€. Kazu, na njemu sve lepo pise. He he da nije skrivena kamera.

Pozdravljamo se sa svakim službenikom carine pojedinačno. Veoma smo im interesantni pa cela smena došla da nas isprati. Ulazimo u Sirijsku arapsku republiku.Država sa oko 20 miliona stanovnika pretezno arapa, 88% muslimana i 12% hrišćana. Istorijski centar najstarije svetske civilizacije.Iako im je prosečna plata oko 150€  i ne žive lako to im ne smeta da stalno, što ćemo se u budućnosti uveriti, budu nasmejani, ljubazni, kulturni, spremni da pomognu…    Moneta-sirijska funta.   Glavni grad je Damask sa oko 3 miliona a  najbrojniji je Alepo sa oko 4 miliona stanovnika.

Idemo prema Alepu kvalitetnim drumom bez ikakve vertikalne ili horizontalne signalizacije. Oko nas jure razne kreacije automobila. Nema ograničenja brzine. Žmigavci se ne upotrebljavaju a sirena i previše. Zadnja svetla su u svim bojama osim u crvenoj a prednja mnogi i ne koriste čak ni noću. U dve trake su često 4 automobila a kruna svega je vožnja u suprotnom smeru da se malo skrati put. A meni su skratili život. Ali samo prvih pola sata dok se nisam privikao. Ne zna se ko se više radovao takvoj vožnji ja ili naša Tojota.

Sirijo zemljo obećana za saobraćaj gde si dosad bila!!!

Ovo nije normalno. Normalno je da ih je 5 ili više na motoru!

Poslednje kilometre vozimo se verovatno na isparenja u rezervoaru. Rezerva iz kanti na krovu je potrošena. Nismo hteli da sipamo gorivo u Turskoj jer je skupo. 1.2 €. "Eno pumpe napred" neko povika a dve sekunde kasnije auto se ugasio i pod inercijom stigosmo do pištolja za sipanje. Ivana sa pravom negoduje smatrajući da to nismo smeli sebi dopustiti i bla bla bla… Objašnjavam da treba da se opusti jer sam sve proračunao u milimetar i svi prasnuše u smeh. Veseli brka pita koliko da sipa a ja kazem "PUN da preliva".

Dizel u Siriji je oko 28  dinara. Sledeće dve nedelje neću morati da vodim računa o potrošnji već gas do daske, ako treba sa obe noge :)I dok uz klokot dizela Tojota gasi žeđ, jedan mališa sa osmehom oko glave donosi čaj za sve nas. Da li ste ikada kod nas ili u Evropi na pumpama ponudjeni besplatnim čajem, kafom…. i još da vam donesu u kola

Ulazimo u Alepo ili Hallab što na arapskom znači "sveže mleko". Veliki četvoromilionski grad. Gužva u saobraćaju sve veća. Svi se guraju i neprestano sviraju. Ovde na ulici važi zakon jačeg u saobraćaju što nama donosi određenu prednost zahvaljujući veličini našeg džipa i njegovim velikim branicima.Polako se probijamo prema centru gde cemo potražiti prenoćiste u nekom od mnogobrojnih hostela.Sat kula, Hriscanska crkva i Omajad Dzamija su znak da smo blizu centra.

Posle sat vremena bauljanja misterioznim ulicama starog dela grada i obilaska desetak hostela izabrali smo jedan. Bolji među lošima. "Menadzer hostela" koji nema više od 14 godina nas ubedjuje kako je to odličan smeštaj. Cena prihvatljiva. 1000 dinara dvokrevetna soba sa kupatilom od pola kvadrata i kad sednete na wc solju ne možete zatvoriti harmonika vrata. To nije ono što smo zamišljali ali sad je suviše kasno da trazimo dalje. Sa druge strane, ako zanemarimo debeli sloj prašine i ostale nedostatke, hostel je simpatičan i pun mladih ljudi iz svih krajeva sveta. Nešto kasnije pojavio se i vlasnik Halid, Sirijac duge plave kose moderno obučen. Želi da se upozna sa nama. Veoma kulturan i ljubazan i na odličnom engleskom poziva nas na večeru u jedan dobar restoran. Ne verujemo svojim ušima. Koje li je po redu ovo iznenadjenje danas? Da li vas je ikada neki vlasnik hotela gde ste spavali vodio na večeru u drugi restoran? Hrana je bila odlična.

Alepo je najmnogoljudniji grad Sirije. Istorija kaže da je to istovremeno i najstarija kontinuirana naseobina na svetu mada kažu isto i za Damask.Podeljen je na stari i novi deo a posebno se izdvaja i Hrisćanski kvart.

To je grad kontrasta. Sa jedne strane ulice možete videti nered, prljavštinu i neugledne prodavnice a sa druge strane iste ulice uređene travnjake, lepe zgrade i moderne izloge. Za nove stambene četvrti je zanimljivo da nema useljavanja ni u jedan stan dok i poslednja sitnica nije dovršena i poslednje zelenilo posađeno.

Na semaforu stoje jedan pored drugog lada stara 30 godina i najnoviji poršeov džip. Ulicom se šetaju ljudi u beduinskoj odeci mimoilazeći se sa ljudima u košuljama i kravatama. U kafiću mozete sresti devojku obučenu u crnu odoru od glave do pete kako nešto čavrlja sa drugaricom u mini suknji i visokim štiklama.Policajac i ulični prodavac čaja

"narodna nošnja"

Ulaz u Omajad džamiju i naše "nindžice" u dvorištu džamije

Citadela iz 13-og veka dominira gradom

Jedna od atrakcija Alepa je i Suk (bazar ili pijaca) najveći a među najstarijim na svetu. Kompleks natkrivenih hodnika dostiže ukupnu dužinu oko 30 km. Tu je smešteno preko 2500 radnjica.

Ali tog dana u Suku najveća atrakcija je bila Ivana koja je sa svojom dugom plavom kosom unosila pravu uzbunu među prodavce.Oni najhrabriji su kulturno dobacivali ali čim bi nekog od njih pogledala spuštali su pogled dole. Žene su u Siriji veoma poštovane.

Posle 8-9 časova obilaska zanimljivih mesta po Alepu odlučili smo da malo odmorimo i promenimo mesto noćenja. Ovog puta smo odabrali hotel Mandaloun koji je bio skroz u orijentalnom stilu. Nalazi se u tradicionalnoj arapskoj kući staroj više od 250 godina koja je pre deset godina pretvorena u hotel.Sobu sa doručkom smo platili 60€ ali vredelo je svaki cent.

Ovo je jedan od najsimpatičnijih hotela u kojima sam boravio tako da ću mu posvetiti nekoliko slika. Svo osoblje je obučeno kao Aladin iz bajke a atmosfera je nekako mistična i opuštena. Nedostaje samo čarobna lampa ali ko zna možda je i ona tu negde skrivena

U holu fali samo neko od likova iz romana Agate Kristi da pravi društvo Jeki a nekoliko malih kornjača slobodno se šeta holom.

Naše sobe su bile na trećem spratu

Do sobe se stiže zanimljivim liftom

U toku dana smo se bavili istorijom i znamenostima i iako umorni ne osećamo potrebu za snom. Idemo do obližnjeg restorana na večeru. Nekoliko vrsta salate, seckane piletine nekoliko pića… Sve za oko 1000 dinara. A na kraju nismo izdržali a da se malo ne zasladimo domaćim kolačima.      300 grama oko 100 dinara.

Ležemo da spavamo puni utisaka. Tek smo tri dana na putu a desilo nam se toliko lepih stvari.

Jedva čekamo da sutra nastavimo avanturu. Put nas dalje vodi dublje u Siriju. Tačnije u sirijsku pustinju.

KRAJ I DELA