Na samom istoku Srbije, na tridesetak kilometara od Negotina, zaglavljen izmedju neba i zemlje, opasan planinskim stenjem, tajanstven i nenametljiv, sakriven od nenamernih prolaznika ceka namernike manastir Vratna.
I tu pocinje tiha nedoumica. Naizgled, manastir mirno lezi u podnozju stenovite planine. Mir i spokojstvo je ono sto ispunjava oko posmatraca. Ali, kao da nije sve objasnjeno u tom jednom pogledu, za nijansu ima previse mira u tom ususkanom pejzazu. Neceg ipak mora biti iza tog "kraja sveta"…Da, taj lepi mali manastir stoji kao cuvar neprocenjivog blaga.Tek onaj ko naumi da zaviri iza zidova manastira otkriva neverovatnu lepotu – jednostavnu i savrsenu lepotu prirode.Stupivsi u ovo carstvo prirode, covek gubi pojam o dimenziji vremena i prostora, postaje deo atmosfere koju namece sama priroda iskazana u jedinstvu kamena i vode, i tako daje lekciju onome ko zna da slusa.
Kada se covek nadje na tom mestu, nesto krene u njemu da se buni. To je ona fina, neprimetna pobuna – pozitivna pobuna. Pobuna protiv vremena, prolaznosti, trenutnog. Prosto se stopi sa tim kamenom koji sacinjava stenu izgrizenu zubima vremena i oblikovanu ko zna kolikim milionima kapima vode, reke koja je svojom tihom upornoscu istopila stenu i sacinila sebi cak tri kapije ispod kojih danas nonsalantno i spokojno protice.
Nemoguce je ostati ravnodusan pred velicanstvom prirode koja se tu prikazuje u svom svojem svetlu moci. Tu staje vreme i jednostavno je nezamislivo da se u blizini odvija zivot sa svim onim sto podrazumeva savremenu civilizaciju.Ali, sta su reci naspram mirisa i zvukova ovog netaknutog blaga, naspram prijatne svezine vazduha preciscenog plucima vanvremenskih stabala…Ovo je mesto gde cvet postaje miris, ptica cvrkut, oblik dodir, vazduh ukus.
Odjednom se osetis sicusnim i trenutnim jer ta kapija od kamena pod kojom stojis je ogromna a vreme koje ona pamti je iskonsko. Ali ne osecas strah niti poraz – naprotiv, dobijas snagu i ponos jer shvatas da si i ti deo svega toga, da si tu na tom mestu i bas u to vreme jer je po necijem rasporedu i iz nekog razloga to trebalo tako da bude…
…i nakon izvesnog vremena, kada se osvestis od utisaka i prisetis da se ipak negde moras vratiti, krenes opet onim istim putem kojim si dosao … i otvaras ponovo vrata manastirskog dvorista sa nekim novim osecajem, ispunjen i sasvim razbudjen… Iskustvo vredno secanja.
Putopis napisao atena
