Leto 2004. god. provodila sam na Zlatiboru sa ćerkicom i suprugom. Svaki dan smo pravili izlete i trudili se da što više upoznamo Zlatibor i okolinu.

Išli smo u Sirogojno, obisli Tarabica kuću,vozili se šarganskom osmicom i obisli Drvengrad čiji su se radovi privodili kraju. Od gazdarice , kod koje smo stanovali čuli smo za gostiljske vodopade,pa smo tako iz Sirogojna resili da obidjemo i Gostilj, koji je smešten u kotlini između Čigote , Murtenice i Borkovca, udaljenog oko 30km od Zlatibora, na nadmorskoj visini oko 1000 m.

Putopis- Gostilj

S obzirom da je to bio avgust, sunce je vec dobro peklo, ali mi nismo odustajali od obilaska . Put do Gostilja bio je tako pust ,obrastao šumom i lekovitim biljem ,a tek poneki auto je isao u istom pravcu, kao i mi. Tek poneka usamljena kućica izviruje sa ponekog brdašca koja nicim ne remeti tisinu i mir koja je okružuje.

Posle duže vožnje, stigli smo do jedne velike poljane i tu se parkirali, a odatle smo krenuli peške. Iako je bilo jako vruće a stazica vodila direktno po suncu bez trunke hlada , željno smo išli napred da vidimo skrivene lepote Srbije. Kada smo dosli do dela gde smo se trebali spustiti niz malu padinu, bilo je klizavo od sitnih kapljica vode koje su se raspršivale u vazduhu. Od grana drveća nismo mogli videti vodopad sve dok se nismo spustili.

Prizor je bio više nego prelep. Prvi utisak stvara iskonski vodopad visok 20 metara, kojim se gostiljski kristalno-bistri potok iz mirne ravnice obrušava u provaliju. Sjajne kapljice ,prste na sve strane i sijaju na svetlosti kao raznobojni dragulji. Svetlost se prelama u velikoj koncentraciji vlage i stvara dugu od koje zastaje dah . Niz malih vodopada i slapova skakuću s kamena na kamen, i nižu se dalje do reke Katušnice Prilazimo im bez problema,(mada noge malo klizaju po kamenju) i u njima nalazimo osvezenje za vreo avgustovski dan. Upijamo lepotu prirode, divmog zelenila i šuma vode.

Od par meštana koje smo sreli u povratku culi smo, da potok izvire u selu, kreće se niz dolinu, stiže do strme padine ,niz koju pravi citav sistem vodopada, uz koju je nekad bilo oko desetak vodenica, a sada je ostala samo jedna. Vodopad se svojim slivom završava u reci Katušnici koja je bogata ribom (pastrmkom) . Postoji verovanje da se u virovima reke kupaju vile, što ovo mesto pomalo cini i misterioznim.

Obilazaći vodopade, izgubili smo pojam o vremenu i potpuno uzivali u neprikoslovenoj lepoti. Drago mi je što priroda jos uvek dobro prikriva svoje lepote, a oni koji dodju na ovakva mesta trude se da je i ostave kao netaknutu. Bila sam zadovoljna što nigde nisam videla ni najmanji papircić bacen a pušaci su vazduh udisali punim plućima bez želje da zapale i jednu cigaretu.

Putopis napisao Sabac