Minhen - kratak izlet na Zapad

Upravo to drugo sam i išao da vidim.

Sa blagim zakašnjenjem, gegajući se sa torbom u jednoj, a rancem u drugoj ruci, stižem na Bas-ovu stanicu i dok se pozdravljam sa drugom (saputnikom)- Željkom, pogled mi pada na peron gde bi trebalo da je i naš autobus. Ima se šta i videti! Buljuk ljudi k’o za omanji protest ispred ”Lastinog” autobusa, a oko njih kofe sa sirom, kajmakom i poneka boca rakije- da zagreje dušu našeg emigranta, da se i na tom ” zapadu” makar na trenutak oseti kao da je kod kuće. Sa mukom pronalazimo naš autobus (sva sreća te nije taj ”Lastin”) jer svaki vozi za Minhen, a i svi su praktično jedna firma i sedamo na dva, od preostala tri mesta, na zadnjoj loži. Pored mene sedi deka, sa kečetom na glavi, potencijalni azilant, koji ne da Srbiji da uđe na ”belu šengensku listu” , kako reče jedan naš ministar, jer se još uvek vodi kao srpski državljanin, a Srbija se zbog njega i njemu sličnih svrstava u red najvećih izvoznika ”azilanata” u Evropi. No dobro, u svakom slučaju multikonfesionalno, a bogami kako stvari stoje i multinacionalno okruženje. Izgleda kao da je sve spremno, majstor pali mašinu, turira i krećemo!

Zablenutog u uspavljujuću panonsku ravnicu, najednom me prenu glas suvozača, koji najavljuje nekakav pravilnik ponašanja u vozilu. Prva stavka: samo mala ne i velika nužda, druga: bez pušenja u autobusu (cigareta), i treća – harač za mađarske carinike. O čemu se radi? – ovu treću sam morao ponovo da čujem. ”Pa znate vi već, iskusni ste putnici, ajmo svako po dva evra, da nas ne maltretiraju na granici”- rutinski pojašnjava naš suvozač. Nastaje žamor u autobusu, ljudi se prevrću po sedištima, a na drugom kraju autobusa već se čuje zveckanje ”evrića” u plastičnoj čaši. Konsultujem se sa drugom Željkom, i obzirom da se obaveza očito disciplinovano ispunjava, odlučujemo da ne odudaramo – ali da to bude prvi i poslednji nevoljni izdatak pre nego što stignemo. Naše pravilo je bilo čvrsto ali je ubrzo doživelo izuzetak. Mađarskom ”Kerberu”, na graničnom prelazu, ulov očito nije bio dovoljan pa je u saradnji sa našim prevoznikom, potražio dopunski izvor prihoda. Naš suvozač se žurno popeo u autobus i prozvao imena dvojice momaka, među njima i Željka da prilože uz pasoš i garantna pisma. Kako sad to?, Pa garantna su uslov za vizu? ”Ajde, ajde, nema mnogo priče, imate li ili nemate ta pisma? – konkretan je bio suvozač. Naravno, nisu ih imali, kao što ih niko nije imao i upravo zbog toga je bio moguć ovaj iskusni blef koji je očigledno ”radio posao”. Suvozač se brzinom munje vratio sa pregovora i postavio ultimatum – ”svako po deset eura”!!!! Željko se nevoljno mašio za buđelar, posrednik se preračunavajući se još jednom zaputio ka drugoj ”pregovaračkoj” strani i pošto je korupcionaška kvota po autobusu očigleno zadovoljena – putovanje može mirno da se nastavi.

Da naš narod ume da bude štedljiv, na delu nam je pokazao naš vozač. Naime, čovek je bežao od auto-puta k’o đavo od krsta ne bi li izbegao plaćanje putarine i nama putnicima omogućio da ”temeljno”, magistralom, razgledamo Mađarsku! Neću da grešim dušu, ima i to svojih prednosti. Na primer sada znam gde je Sekešfehervar!

Granica sa Austrijom je već čista formalnost. Tu nema dodatnih troškova puta, samostalno odneseš pasoš kod carinika, on ti ga pečatira i stvar je obavljena- ušao si u Austriju. Kroz nju, izgleda, nije bilo ”leba”, moralo je auto-putem. Nesumnjivo da je Austrija lepa zemlja, tako su nas bar u školama učili, ali se to slabo šta sa auto-puta može primetiti, pogotovu još noću. Uz put se mogu videti samo ogromne vetrenjače, koje u blizini aerodroma čak i svetle, kao orijentir avionima za slučaj magle, ali ipak u nedostatku čega drugog najveći utisak ostavlja postrojenje OMV-a, austrijske naftne kompanije, našim vozačima verovatno dobro poznate, jer njihove pumpe poslednjih godina niču po Srbiji ubrzanim tempom. Dok mu se sasvim ne približite izgleda bezmalo kao grad, sa blještavo svetlećim ”soliterima”, u kojima, kako kasnije shvatite, ne žive ljudi već kroz njih protiče nafta. Impresivno, nema šta, a nadajmo se da će i naš NIS kroz jedan vek izgledati otprilike tako!!! Ostatak puta kroz Austriju protekao je u pentranju na Alpe, uz blage snežne padavine, a ulazak u Nemačku osetio se jedino po povicima iskusnih ”gastosa”, koji se sećaju da je tu nekad postojala granica! Bojao sam se da sve ipak ne može proći tako lako. Mora da postoji tu negde sa strane neka improvizovana granica za nas- gotovo da sam bio siguran u to, ali ubrzo potom stigla je sms poruka koja me obaveštava da sam na teritoriji Nemačke i da odaberem operatera! Tek tada sam mogao da odahnem! Put od granice do Minhena je nekako brzo protekao, valjda zato što smo se približavali cilju. Okreni-obrni, sa neka dva do tri sata zakašnjenja u odnosu na najavljivani dolazak mi smo se obreli na minhenskoj autobuskoj stanici ”Frottmaning”.

U našem pravcu iz autobusa jedino ide jedan Bosanac, iskusni ”gastos” – švercer cigareta, i mi ga u stopu pratimo. Sedamo na metro, koji, valjda to ne treba napominjati, kreće tačno u sekundu. Nekoliko stanica potom zadovoljstvo nam priređuje grupa huligana koja ulazi u voz, sa rukama zauzetim pivskim flašama, peva se, urla, lomi. Čini se da je lepo počelo! Sledili smo primer ostalih putnika- ”domaćih” koji valjda najbolje znaju kako se treba ponašati prilikom takvih zgoda. Sedi, ćuti i disciplinovano podnosi sve. Najzad tu je i naša stanica- Hauptbahnhof ili ti glavna železnička stanica. Opraštamo se od našeg vodiča i krećemo put hostela. Samo dva ugla dalje u Senefelder strasse smešten je naš hostel- Wombat’s, jedan od povoljnijih u Minhenu. Pored jeftine usluge hostel se reklamirao i kao najčistiji! Nismo imali sa čim da ga uporedimo ali da je bilo čisto- bilo je! Odabrali smo desetokrevetnu otvorenu spavaonicu (najjeftinija je), odložili stvari i brže-bolje odjurili napolje!

Prvo što vam može zapasti za oko, kada izađete na minhensku (a verovatno i bilo koju nemačku) ulicu je svakako čistoća. Teško da se mogu videti otpatci po trotoaru, krcati kontejneri i tome slične scene iz naše svakodnevice. No mi se možemo tešiti time da su Nemci bolesno pedantni i uredni (klasičan stereotip) i da mi našom lagodnošću i opuštenošću čuvamo psihičko zdravlje. Džaba ti ga bilo, da ti je sve na mestu, kada ti posle psihijatar nađe neki sindrom. Jel tako? Ma ja!!! No da se mi vratimo priči! Dakle, kada krenete kroz Bayer strasse ka centru, prva stanica (pešačka) će vam biti Karlsplatz ili Karlov trg. Čuven je po kapiji nastaloj u četrnaestom veku, dorađivanoj u osamnaestom, zvanoj Karlstor, kao jednoj od malobrojnih preostalih građevina starog Minhena. Kapija je ulaz u pešačku zonu nalik našoj Knez Mihajlovoj, a tačno preko puta trga nalazi se Justizpalast, odnosno Palata pravde, monumentalno zdanje iz devetnaestog veka u stilu italijanske renesanse. Kada zakoračite u zonu namenjenu šetačima, sa leve i desne strane pred vama će se nizati butici, radnje renomiranih svetskih firmi (neizbežan dekor svih svetskih metropola), ekskluzivni, a i restorani brze hrane, ali i crkve kao na primer ona St. Michael (Svetog Mihaila) u Neuhauser strasse.

U nastavku kroz Kaufinger strasse stiže se do čuvenog Marienplatz-a. Ovo mesto zaslužuje posebnu pažnju. Najimpozantniji objekat, ne samo na trgu, već i u celom gradu, je svakako Neues Rathaus (Nova gradska većnica), osamdesetpet metara visoka građevina zidana više od četiri decenije u neogotičkom stilu. Sa vrha se može posmatrati panorama grada, a zdanje je poznato i po takozvanom "carillon"-u, odnosno bakrenim figuricama, koje dva puta dnevno, u tačno određeno vreme, uz zvonjavu zvona obeležavaju događaje iz šesnaestog veka, venčanje vojvode Vilhelma V i Renate od Lorene, kao i sećanje na epidemiju kuge koja je opustošila grad od 1515-17 godine. Preko puta novog nalazi se Altes Rathaus (Stari gradski hol), zdanje iz poznog petnaestog veka, u originalnom gotičkom stilu, obnovljeno posle oštećenja u Drugom svetskom ratu, koje je bilo u upotrebi sve do početka dvadesetog veka, tačnije do izgradnje novog. Odmah do njega smeštena je Peterskirche (crkva Svetog Petra) kao najstarija parohijska crkva u Minhenu. Inače, ceo trg dobio je ime po spomeniku, Mariensaule (Marijin stub), podignutom po naređenju Maksimilijana I u čast Marije, svetice zaštitnice Bavarske koji zauzima centralno mesto na trgu. Iako se ne nalazi na samom Marienplatz-u, ali se sa njega može videti, na obližnjem Frauenplatz-u uždiže se simbol grada Minhena, Frauenkirche tj. Crkva Naše Gospe. To je jedna od građevinski najuspelijih gotičkih crkvi u celoj Nemačkoj, građena u drugoj polovini petnaestog veka, sa loptastim zelenim kupolama u stilu italijanske renesanse pridodatim 1525. godine, kasnije vrlo rado imitiranim, duž cele Bavarske.

Pošto smo se nagledali znamenitosti, duhovno ispunili a i vreme je zimsko, decembar mesec, hladno, moramo zasad napustiti lepi trg i krenuti dalje. Bez ikakvog zacrtanog odredišta nastavljamo šetnju. Okolni trgovi su, kao uostalom i glavni, ispunjeni raznim predbožićnim vašarima i pijacama na kojima se naravno može pojesti kobasica, popiti punč ili čaša kuvanog vina, ali to tek u slučaju nekih ozbiljnijih promrzlina s obzirom na cenu, nepristupačnu tankim srpskim džepovima! Odlučujemo da se grejemo prirodno, bržim hodom, te krećemo energičnije. Pred nama se nižu zgrade, umivenih, vedro obojenih fasada, nijedna viša od pet, šest spratova, pa mi nekako već nedostaju naša remek-dela soc-realizma! Ubrzo shvatamo, da ma koliko grad bio lep nije se igrati sa nemačkom zimom, pa se okrećemo nazad i pravac hostel da se prikupi snaga za predstojeće putešestvije!

Sama institucija hostela već u osnovi znači opuštenost i dobru atmosferu. Ni ovaj naš ne odstupa od tog pravila, ljudi su simpatični, komunikativni, umereno euforični – taman kako treba. Ima ih sa raznih strana sveta, tako da, ako ste imali želju da vidite kako izgleda, recimo, neko sa Obale Slonovače (i da li je bezbedno sa njim zanoćiti u istoj prostoriji) mogli ste to bez ikakvih problema ovde učiniti. Naravno bilo je predstavnika i drugih egzotičnih područja – Južna Koreja, Brazil ali i standardnih svetskih putnika sa puno love iz SAD-a, Australije i Evrope, a uglavnom su se svi čudili kako mi ostajemo samo u Minhenu, jer je njima, valjda, prirodno da kada krenu na put prave turneju, dok je nama, opet, bilo pomalo mučno da iznosimo razne socio-ekonomske razloge zbog kojih mi to ne činimo! Nakon upoznavanja sa cimerima, kraćeg odmora i obilnog obroka doneli smo plan dalje akcije. Plan je bio vrlo jednostavan – krećemo na hodočašće po minhenskim pivnicama, takođe važnim znamenitostima grada! Prvi na redu je bio Augustiner koji se na našu veliku radost nalazio na desetak minuta hoda od hostela, sto je samo potvrdilo dobar strateški položaj Wombat’s-a! Pivara Augustiner spada u red onih sa najdužom tradicijom (čak iz 1328. godine) u Bavarskoj i nalazi se na prvom mestu u rubrici ”pivnice” na svakom vodiču koji možete dobiti u gradu. Zgrada u kojoj se mesto nalazi naravno nije iz četrnaestog veka, ali enterijer ima potpuno autentičan izgled. Već posle prvog gutljaja domaćeg bavarskog lager piva, zaključili smo da ljudi znaju da rade svoj posao. Tačnije, to je bilo najbolje pivo koje sam probao u životu! Čist nektar! Druga i treća tura piva, koje smo uzeli, imale su veći procenat alkohola, tako da je u dobrano načetoj glavi, srećom, zaiskrilo zrnce zdravog razuma koje nas je navelo da krenemo pre no što se iskompromitujemo već na samom početku! Napuštamo Augustiner, svesni da ćemo obavezno još svraćati, i krećemo dalje, a sledeća stanica je, šta drugo nego Oktoberfest. Znamo da ne radi nego čisto da obiđemo ”sveto mesto”! Međutim, poprište najveće pivopijske smotre na svetu, zimi, i pod snegom, ne izgleda zaista ništa naročito. Gomila hala koje bi se mogle uporediti sa, recimo, našim bazarom na sajmu. Međutim, našu pažnju ubrzo zaokuplja jedan osvetljen kip, nekoliko stotina metara dalje kroz park. Ispostavlja se da je to osamnaest metara visoka statua Bavarije, iza koje se nalazi kolonada stubova u dorskom stilu, rad Lea fon Klencea (Leo fon Klenze) po naredjenju Ludviga I, u čast znamenitih ličnosti iz bavarske istorije. Impozantno delo, za laičko oko, a o kojim se tačno ličnostima radi nije se moglo saznati, jer je prilaz bio zatvoren. Sledeći punkt na našoj mapi nalazi se u centru grada tako da nam predstoji lepa šetnja. Međutim, još jedna dobra stvar sa ovim gradom je to, što se teško možeš izgubiti. Sve je tako precizno obeleženo da bi se i nepismen snašao. Stižemo do odredišta – pivnice Hofbrauhaus, mesta čuvenog po tome što je u njemu ”najozloglašeniji sin nemačkog naroda (bez narodnosti)” – Adolf Hitler pokušao nadaleko poznati ”puč u pivnici”- kamen temeljac svih kasnijih morbidarija. Mesto vuče korene iz sedamnaestog veka i takođe je vrlo autentično, mada i vrlo skupo jer iz gore pomenutih razloga važi za turističku atrakciju. Sedamo za sto, sa nekim Turčinom (deluje produhovljeno, kasnije se ispostavlja da radi za Unicef) i njegovom devojkom Nemicom (koja ga valjda zato i trpi). Fini neki ljudi, vole da upute gde treba, a Turčin kroz Željkov i moj interni razgovor primećuje da mi Srbi koristimo više arhaičnih turskih izraza u svom jeziku nego oni sami. Zanimljivo, zaista, ali nekako i to rađa neprijatne uspomene na našu istoriju pa se ne upuštamo u diskusiju na tu temu. Umesto toga ortački nazdravljamo pivom, za koje bi, da se razumemo, bilo fantastično da se toči po našim pivnicama, umesto one konjske mokraće koju najčešće pijemo, ali u odnosu na Augustiner je ipak početnički pokušaj! U jednom trenutku, inače na ovakvim mestima uobičajeni žamor, zamenilo je opšte urlanje i histerija. Razlog tome je Deda Mraz koji se pojavio na vratima sa torbom punom poklona. Nastaje opšta trka između dece, ko će pre do omiljenog im lika, utom i tursko-nemački par odlazi, a mi tražimo novi način da se zabavimo. Gde mogu deca mogu i dva srpska klipana. Prilazimo Deda Mrazu sa željom da se slikamo sa njim. Čovek mora, šta će, bolje je budalama učiniti nago protivrečiti, te nas prima u zagrljaj i fotografije sa nemačkim Deda Mrazom su tu. Da nas neko pita šta će nam – pitaj boga, ali to je valjda nešto, u prirodi ljudi sa ovog prostora, da se trpaju svuda, pa i tamo gde im nije mesto. Sa blago retardiranim kezom na licu, napuštamo mesto ostavljajući ljude, nek na miru slave svoj praznik, i krećemo kući. Ako je za vajdu dosta je za danas, umor nas je ophrvao, tako da smo u mislima već bili u krevetu!

Sutradan ujutru, rano smo ustali, spremili se i pošto smo proćaskali sa dvojicom simpatičnih Korejanaca – cimera (Kvonom i Sunom) ubrzo smo i napustili hostel. Nedelja je, katolički Božić, znamo da gotovo ništa ne radi, ali za one koji ostaju samo nekoliko dana u ”novom” gradu, ni sat, a kamoli dan, nije za bacanje. Svraćamo u neki turski restorančić brze hrane i tamo naručujem nešto što bi trebalo da predstavlja burek. Moje razočarenje je bilo potpuno, što se ukusa te splačine tiče, ali mi je istovremeno bilo puno srce znajući da smo mi ”srbende” preuzevši to, originalno tursko jelo, vremenom postali, očigledno, bolji majstori od njih. Dakle, kopija je ispala bolje od originala. Eto čemu mi Srbi sve možemo da se radujemo, naročito kada smo u tuđini! Odatle, krenuli smo na jedinu stranu grada na koju do sad nismo išli, a plan je bio da lociramo muzeje, koje smo namerili tokom boravka posetiti, znajući da danas, naravno, ne rade. Uputili smo se kroz Luisen strasse i posle samo nekoliko minuta hoda pred nama se ukazao veliki trg u antičkom stilu. To je Konigsplatz ili Kraljev trg. Sastoji se od neoklasicističke kapije u dorskom stilu, koja nosi grčki naziv Propileji, zatim Gliptoteke (muzeja skulptura) izgrađene u jonskom, a preko puta nje i zgrade Nacionalne kolekcije drevnih umetnina u preostalom, korintskom stilu. Prve dve građevine, rad su arhitekte Lea fon Klencea (Leo fon Klentze) dok je treća delo Georga Fridriha Ziblanda (Georg Friedrich Ziebland), a sve po želji i naredbi tadašnjeg vladara Bavarske – kralja Ludviga I. Zbog svog specifičnog izgleda, ovaj trg dobio je naziv ”Atina na Isaru”! Mora se priznati da, sam po sebi, izgleda impozantno, mada pomalo veštački i nezgrapno, ali oprostimo devetnaestovekovnim graditeljima na njihovoj ideji, da kad već ne možemo da imamo originalne antičke spomenike, dobijemo makar njihove verne kopije! Nedaleko odatle, u ravni sa Konigsplatz-om, nalazi se drugi Karolinenplatz, izgrađen po uzoru na pariski Place de l’Etoile. U centru kružnog toka nalik na našu Slaviju, samo manjeg, nalazi se visoki obelisk, podignut u slavu bavarskih vojnika, poginulih u borbi Napoleonovih jedinica protiv ruskih snaga u francusko-ruskim ratovima početkom devetnaestog veka. Dva čoška od Karolinenplatz-a, pred nama se ukazuju muzeji, za kojima smo i pošli u potragu. Praktično jedna do druge smeštene su Stara, Nova i Pinakoteka moderne. Spolja ne odaju neki sjajan utisak, a šta čuvaju unutra, videćemo kad prorade, za sada je bitno da znamo gde su. Kroz Theresien strasse, krećemo ka centru, ali ubrzo izbijamo na Ludwig strasse, sigurno najlepši minhenski bulevar. On vodi od Odeonplatz-a, na kome se nalazi crkva Svetog Kajetana pa do Siegestor-a, odnosno Kapije pobede, koju je Ludvig I podigao u čast bavarskih vojnika, po uzoru na starorimsku Konstantinovu kapiju.

Na vrhu zdanja, postavljen je bronzani kip Bavarije u trijumfalnim čezama, koje vuku četiri lava. Inače, čitava avenija je urađena u duhu italijanske renesanse, a u njoj se još nalaze i Ludvig Maksimilijanova crkva, čuvena po tome što je u njoj naslikana jedna od najvećih fresaka Strašnog suda na svetu, zatim Ludvig Maksimilijanov univerzitet kao i Bavarska nacionalna biblioteka. Na Ludwig strasse direktno se nastavlja Leopold strasse koja predstavlja i ulaz u Schwabing – deo grada poznatiji kao "minhenski Monmartr". Ovaj epitet dobio je, obzirom na to da je početkom dvadesetog veka, bio središte umetničke i intelektualne elite poput Vasilija Kandinskog, Pola Klea, Tomasa Mana, Bertolda Brehta ali i ”umetnika” na nekim drugim poljima poput Lenjina i Trockog. Nismo uspeli da oprobamo boemsku čar ovog dela grada jer smo skrenuli sa bulevara, i ubrzo se našli u Engleskom vrtu.

Ovaj park je ogroman (dovoljno je reći samo to da je dva puta veći od njujorškog Central parka), tako da nismo zalazili dublje, već smo potražili još jednu važnu ”pivsku stanicu” u ovom gradu – Kinesku kulu, koja se nalazi na samom obodu parka. Na ovom mestu se obično održavaju takmičenja u ispijanju piva, a verovatno i druge fine fešte kad prostor nije zatvoren, kao što je to sada bio. Prošetali smo oko kule, slikali se nekoliko puta i otišli dalje. Ponovo smo pročešljali minhenski centar, prošli preko Marienplatz-a, i produžili ka hostelu. Vrativši se tamo shvatio sam da je hostel zapravo moderan izraz za ono što su Turci, u otomansko vreme zvali karavan-saraj! Dok smo se mi vratili iz šetnje gotovo kompletna prva postava naše sobe se promenila. Ostali su samo simpatični Korejanci, koje smo u naletu oštroumnosti, smarali da pišu naša imena na korejanskom, a mi ćemo za uzvrat ispisati njihova na srpskom. Ne zna se čije je iznenađenje nakon te rabote bilo veće! Božićno poslepodne proveli smo u ”gle čuda” Augustineru. Ajd’ što smo mi ignorisali taj ”veliki dan” (za nas pravoslavce i julijance, 25-ti decembar je vreme prerano za obeležavanje Božića) nego su to činili i Nemci. Iznenađenje je da je kafana bila prepuna uprkos tome što se Božić, koji važi za porodični praznik, obično proslavlja kod kuće. Neki nekomformisti su pak, odlučili da ga provedu uz kriglu piva, u omiljenoj kafani, i to treba ceniti. Što se nas tiče, ova poseta Augustineru doprinela je da spoznamo i to da Nemci pored odličnog piva imaju i podjednako dobru kuhinju. Probali smo bavarski specijalitet od svinjskog mesa u paradajz sosu garniranog kiselim kupusom i cveklom, kao i povećom knedlom u obliku lopte. Nakon obroka poželeli smo da isprobamo svu hranu iz jelovnika ali ćemo na taj poduhvat sačekati dok se ne obogatimo. Za sada smo samo zatražili još po jednu turu piva. Teško nam je bilo da napustimo Augustiner, za tako kratko vreme nam je prirastao za srce, ali smo odlučili da se ionako već preumorni prošetamo do Marienplatz-a, čisto da proverimo ima li kakve zabave za raju? Tamo se nije događalo ništa, kao što je i bilo za očekivati, pa smo okrenuli nazad put hostela na spavanje.

Da je Minhen poprilično velik grad, u potpunosti smo imali prilike da se uverimo, trećeg dana našeg boravka tamo. Tog dana, na redu je bio zoološki vrt (Hellabrunn zoo).

Istina, vrt je smešten na krajnjoj periferiji grada, ali i pored toga činilo se da pešačenju nema kraja. Konsultovali smo se i sa kartom i sa meštanima i krenuli na novo putešestvije. Put nas je poveo kroz Goethe strasse, koja me je po mnogo čemu, a ponajviše po ujednačenoj lepoti stambenih građevina i mirnoći kojom odiše, podsetila na našu Krunsku ulicu. U njoj je smešten i Geteov muzej koji, nažalost, tog dana nije radio. Ulica se, po tamošnjem običaju završava trgom, pa i ova- Geteovim, ali takođe i jednom lepom zgradom u kojoj je smeštena Paulaner pivnica.

Konsenzus je odmah bio postignut- na povratku iz vrta svraćamo ovde, da vidimo kako radi još jedan veliki bavarski pivarski lanac. Zaneti razmišljanjem na tu temu, uspeli smo da promašimo skretanje, ali smo vrlo brzo uvideli grešku i vratili se na pravi put. Već smo polako zalazili u industrijsku zonu, fabrički dimnjaci, skladišta i stovarišta su se ređali pred nama, pa smo odlučili da skrenemo u obližnji park. Ispostavilo se da se i tim putem može ići i da je to još neka vrsta prečice. Park je sve više počinjao da liči na šumu, a u susret su nam nailazili zadihani džogeri i šetači pasa. Svi su bili voljni da nam pomognu u traženju vrta, ali su davali, potpuno oprečne procene, koliko do zoološkog vrta još ima da se pešači. Put se neopisivo odužio, tako da se ispostavilo, da nijedna pojedinačna procena, u minutama nije bila tačna, već nažalost njihov zbir. Konačno se pred nama ukazao drveni mostić o kojem su nam svi pričali. Prešli smo preko, na tom mestu prilično plitkog Isara, i kroz nekoliko minuta stigli do cilja.

Iako se Hellabrunn zoo smatra jednom od najvećih atrakcija Minhena, zima definitivno nije pravo vreme da se čovek u to uveri! Većina životinja, sem onih najkuražnijih, smeštena je po toplim štalama, a vrt deluje tužno pust. Što se raznolikosti vrsta tiče, tu mnogo ne zaostajemo, sem što minhenski vrt ima dosta akvarijuma, te u njima i raznih morskih stvorenja, ali je razlika najprimetnija u uslovima u kojima te životinje žive. Na životnom prostoru i grejanju u njemu pozavideo bi im čak i solidan procenat građana Srbije. Tumarali smo duž vrta sa aparatom spremnim da uslika neku od malobrajnih nezimogrožljivih živuljki ali nam se taj posao ubrzo učinio uzaludnim, pa smo nedugo potom i napustili vrt. Već poprilično smrznuti požurili smo ka Paulaner-u. Tamo nas je dočekao moderniji prostor nego u dotad posećenim pivnicama, nije bilo ni ljudi, pa ni onog klasičnog žamora, koji krasi takva mesta, ali mi ipak nismo gubili nadu. Probali smo, na konobarevu preporuku, pivo kuće, koje sadrži bananu, što je nama bio kuriozitet, a za Nemce opet, sasvim normalna stvar, jer oni svakakvo voće trpaju u pivo, doduše najčešće tokom leta. Elem, pivo jeste da je bilo nešto skuplje, ali je bilo odlično, skoro kao u Augustiner-u. Za prvim došlo je, logično, odmah i drugo a onda smo se pokupili i krenuli put hostela. Tamo upoznajemo Brazilca- Sergia, koji je tek pristigao i voljan je da na najbolji način provede taj jedan dan, koliko ostaje u Minhenu. Dogovaramo se da posle kraćeg odmora krenemo u grad. Prva stanica nam je Karlsplatz i tamošnji vašar, a to je idealna prilika da se konačno proba nemačka kobasica. Naravno, izvrsna je, uglavnom kao i sve ovde, za šta koristite čulo ukusa. Posle kobasice ništa ne vredi bez piva, tako da svraćamo u Augustinerovu pivnicu u centru. Prostor je velik i prepun, a pivo je nešto skuplje nego u Augustineru u blizini našeg hostela. Sergio se ispostavlja kao kul lik, a prvi kontakt sa Srbima, poslužio mu je za razbijanje predrasuda stečenih o nama, kao posledice propagande, tokom devedesetih. Željko i ja smo bili na visini zadatka, preobrativši jednog stranca na "našu" stranu, i time pokazali da su ambasadori neke zemlje, zapravo svi njeni građani, a ne samo zvanični diplomatski predstavnici. Posle nekoliko ispijenih tura, odlučujemo da ostatak večeri provedemo u hostelu.

Četvrtog dana boravka u bavarskoj prestonici, shvatili smo da je bilo dosta ispijanja piva i krkanja kobasica i da je gre’ota odavde otići, a ne posetiti muzeje, koje ovaj grad ima da ponudi. Već prethodno prokrčenim putem, lako smo stigli do Stare Pinakoteke. Još na samom ulazu sačekao nas je kulturni šok! Naime, pošto platite kartu i ostavite garderobu, sa strane vas čeka jedan pult, gde se dele sprave, koje neodoljivo podsećaju na kasetofone za automobile, koji se, gle čuda, još i kače oko vrata. Malo je reći da smo bili iznenađeni onim što vidimo, ali obzirom da namenu čudnih uređaja nismo mogli sami da dokučimo, morali smo se raspitati! Ispostavilo se da su to digitalizovani magnetofoni sa kojih, nakon ukucavanja broja slike, slušate priču o njoj. Ponosno smo ih okačili o vratove i krenuli u obilazak. Minhenska ”Alte Pinakotek” važi za muzej koji se može pohvaliti jednom od boljih kolekcija italijanske renesanse u svetu (Ticijan, Botičeli, Rafael, Leonardo), kao i sasvim sigurno najbogatijom kolekcijom Pitera Pola Rubensa. Najimpozantnije od mnogobrojnih Rubensovih dela ovde izloženih je svakako slika "Strašni sud", koja obrađuje dobro poznatu biblijsku temu, a kuriozitet je što je slikana na platnu veličine 6×4,5 metra (morali su da izdižu tavanicu zbog nje) što gledaocu samo još dodatno uliva osećaj strahopoštovanja. Tu su još i dela drugog čuvenog Flamanca- Rembranta, zatim španski majstori El Greko, Velaskez, Zurbaran kao i nekolicina domaćih slikara, među kojima i Albreht Direr sa svojim kontroverznim "Autoportretom". Nakon nekoliko sati šetanja i slušanja, učinilo nam se da je bilo sasvim dovoljno kulture za danas, pa smo se zaputili dalje. Sledeće što smo namerili obići, bila su dva sportska objekta. Prva na redu našla se Allianz arena, kolosalno fudbalsko igralište, sagrađeno na periferiji grada, specijalno za predstojeće Svetsko prvenstvo. Iako smo ga već viđali na slikama, utisak je bio neokrnjen. Stadion je zaista velelepan arhitektonski poduhvat, a kuriozitet su svakako vazdušni jastuci, kojima je obložen, koji u zavisnosti od toga ko igra, mogu menjati boju, jer sadrže sijalice u sebi. Prošetali smo unutrašnjošću zdanja (onom koja je bila dostupna), kupili po koji suvenir i intenzivno zavideli Nemcima. Seli smo na metro, koji nas je odvezao do nekadašnjeg sportskog čuda- Olimpijskog stadiona. Stadion je bio u potpunom mraku, a pritom i zatvoren tako da smo svratili do obližnjeg tornja, oko 200m visokog, idealnog za razgledanje panorame Minhena. Odatle se najbolje može primetiti kako igleda jedan urbanistički sređen grad. U čitavoj panorami prekomilionske metropole, jedino što "štrči" (po visini) je upravna zgrada bavarskog automobilskog giganta BMW-a (inače veoma interesantan arhitektonski poduhvat), ne računajući tornjeve mnogobrojnih crkava i katedrala, po kojima je grad čuven i telekomunikacini toranj sa koga se panorama i posmatra, sve ostalo zidano, bilo javno ili privatno, odaje utisak neverovatne iznivelisanosti i ujednačenosti u gradnji. I Minhen je uostalom, kao i Beograd, pretrpeo i te kakva oštećenja u ratovima (naročito Drugom svetskom), pa nije pohrlio, da građanstvo na brzinu smesti u nehumane soliterčine, već se smišljeno gradio u širinu, pažljivo čuvajući ambijent i duh grada. Ipak, zapadni deo Nemačke nije bio zaražen komunizmom, što je velika prednost, u eventualnom poređenju sa nama.

Poslednje veče pred polazak kući, rezervisali smo za posetu nekoj od kafana. Izbor je pao na još jedan pivarski lanac po imenu Schneider weisse, u neposrednoj blizini Marienplatz-a, mesto takođe prilično autentičnog izgleda. Kao aperitiv je došlo pivo (prvoklasno-razlike u kvalitetu od pivnice do pivnice su neznatne), a onda je usledila čorba od jaja i crnog luka (specijalitet), zatim kobasice, kupus i neizbežne perece. Punih stomaka, utapajući tugu u novoj turi piva, žalili smo kraj naše avanture i neminovnost povratka, možda i ponajviše (neka me zbog toga proglase za gedžu) zbog svih ovih izvrsnih gurmanluka i nemačkog "nektara" od piva! Ljubazna kelnerica nam je, možda prepoznavši našu žal, za uspomenu poklonila čitav komplet podmetača za pivo, sa logom njihove kuće, a mi smo, zahvalivši joj solidnom napojnicom za ovaj velikodušan gest, privremeno utešeni, krenuli put hostela.

Poslednji dan boravka "negde", po pravilu je haotičan, a mi smo tenziju predstojećeg puta razbili okrenuvši se uzdizanju duha- posetom još jednom muzeju. Kao u danu pre toga "Alte", ovoga puta red je bio na "Neu Pinakotek"-u, smeštenu tačno preko puta stare. Nova pinakoteka nudi platna devetnaestovekovnih slikara (najbogatija kolekcija na svetu), doduše najvećim delom nemačkih umetnika, široj javnosti manje poznatih, ali takođe i velikih imena francuskog slikarstva (Mane, Mone, Sezan, Dega, Renoar, Gogen, Pisaro), engleskih majstora pejzažista (Konstebl, Tarner) kao i dela holandskog genija- Vinsenta van Goga, kao čini se, najekskluzivniji deo kolekcije. Tek kada se uživo susretnete sa njegovim "poljima po Arlu", "suncokretima", pa i "autoportretima", i osetite tu čaroliju boja, tek tada istinski shvatite, zašto taj sumanuti osobenjak, važi za jednog od najvećih slikara svih vremena!

Za muzeje, pogotovu one kvalitetne, nikad dosta vremena, a nama je predstojalo još obaveza pre puta. Požurili smo preko Odeonplatz-a, ka centru, zasipani snegom, koji je tek tog dana počeo ozbiljnije da pada, u nameri da potražimo po koji poklončić za one koji iščekuju naš povratak.

Takve aktivnosti mogu da potraju, što je i ovoga puta bio slučaj, ali smo tumarajući po mini-molovima u okolini Marienplatz-a, usput uspeli da obezbedimo i neophodne namirnice za put, tako da se čitav poduhvat uz pribavljene darove, na kraju isplatio. Obavljena posla, zaputili smo se ka hostelu pozdravljajući se sa gradom, koji ćemo danas nevoljno napustiti. U hostelu smo dovršivši pakovanje i odjavivši se, seli u hol da sumiramo utiske, i tako potrošimo preostalo vreme pre polaska.

Metroom smo se odvezli do polazišta, stanice Frottmaning- mesta gde je pre pet dana sve počelo. Krug se zatvorio- kako to otrcano ali istinito zvuči! Iako smo stigli skoro sat vremena pre planiranog polaska, ispostavilo se da su svi "gastosi" već tu, i da put u "rodnu grudu" može da počne. Vozač, doduše ne isti, nije štedeo papučicu za gas, uprkos mnogo gorim vremenskim uslovima nego u dolasku, te smo imali neuporedivo bolje prolazno vreme! Za one koji to već ne znaju napamet, mogućnost (jalovu) za zabavu i ubijanje vremena pružala je "Tesna koža 4", mada, da ne grešim dušu i pokoji holivudski film, koji bi nažalost, nakon obaveznog prekida na graničnom prelazu, bivao trajno zaboravljen!

Tokom puta je sve nekako išlo glatko, dok se nismo našli na mađarsko-srpskom graničnom prelazu- Kelebija. Tu su nas gospoda prevoznici, pozivajući se na naše iskustvo, obavestili, da bi za naše dobro, bilo lepo da priložimo novac, čisto da nas carinici, ne bi nepotrebno deranžirali. Sitna razlika u odnosu na dolazak, je bila u tome što je tarifa po osobi skočila sa dva na pet evra! Eto primera da čak i u stranoj valuti može doći do ozbiljne inflacije za vrlo kratak vremenski period! Naši "gostujući radnici" su posle početnog negodovanja, valjda željni "Juge" i siti sličnih učestalih mrcvarenja, na kraju pristali da plate i dvostruku sumu samo da prođu dalje, dok smo Željko i ja odlučili da, pošto smo već jednom ispali magarci, ne moramo to biti ponovo! I gle čuda, prešli smo "granu", a nismo bili izbačeni iz autobusa zbog nesolidarnosti! Sada nam je nadalje, kako je to duhovito formulisao jedan od putnika, predstojao samo još "rodeo" kroz Vojvodinu, do Beograda, po našim bajnim putevima!

Čitava dva sata pre predviđenog dolaska, obreli smo se na beogradskoj autobuskoj stanici. Umorni i ukočeni, kupimo prtljag i odmahujemo bivšim saputnicima. Vučemo kofere, do obližnje raskrsnice, a onda, uz osmeh i rukovanje, svako na svoju stranu.

Dok koračam uz brdo, od stanice, gutajući svež jutarnji vazduh, nakon petnestočasovnog deficita istog, mislim se, ovi izleti na Zapad koliko te ispune, toliko te i rastuže. Vidiš kako tamo negde živi neki normalan svet, samo napariš oči time, vratiš se, pričaš sav ushićen, šta si sve onde video i doživeo, čega kod nas nema, i tako svaka nova generacija već decenijama, stolećima unazad, a u toj slici kao da se ništa ne menja!

Decembar, 2005