Jesen u Parizu

I Alžir je isto veče obezbedio odlazak u Južnu Afriku. Na ulicama Pariza odmah posle utakmice počelo je slavlje. Mladi Francuzi i Francuskinje vrištali su i mahali alžirskim zastavama kružeći mostovima i kejovima pored Sene i duž Monmartra do duboko u noć.U metrou su uzbuđene, glasne i vidno pripite navijače sa zeleno-belom zastavom pozdravljali osmehom istomišljenici, nedomicilni Francuzi. Nijedna se crveno-belo-plava zastava nije zavijorila to veče u prestonici, izuzev ispod Trijumfalne kapije i duž Jelisejskih polja, gde joj je i inače, u "normalnim" okolnostima, mesto.

Nesrećnici

Takav neuobičajen navijački mentalitet iznenađuje jedino došljaka nenaviknutog na šarenilo boja ljudskih lica kad se spusti u metro ili prošeta ulicama grada. Uprkos mnoštvu raznobojnih nacija koje bi na balkanskim prostorima verovatno izrodile ksenofobiju, u Parizu se čini da su svi jednaki. Osim onih koji nemaju dom ili papire. Na ulicama ove metropole je za pet meseci, od juna do oktobra, umrlo 200 beskućnika. U znak sećanja, jedna lokalna nevladina organizacija ostavila je po buket ruža na trgu ispred muzeja Luvr za svakog od njih. Najmlađi je imao 22, najstariji 76 godina. Dosta ih je potpisano jednostavnim "čovek" (un homme), jer im se ni ime nije znalo.

Bezimeni, ali ne i zaboravljeni kao tamnoputi bez državljanstva, odnosno dozvole za rad koji pred jednom zgradom čekaju poslodavce da nadničare na građevini ili u gradskoj čistoći. Predsednik Nikola Sarkozi je rekao čvrsto "ne" masovnom regulisanju statusa tih ljudi, pa će gotovo pola miliona njih nastaviti da čami pred raznim francuskim zgradama, jer više niko neće smeti ni da ih unajmi pošto je za takvo "nepočinstvo" zaprećena kazna zatvaranja preduzeća."Francuska je u tri navrata eksperimentisala sa regulisanjem statusa tih ljudi što je dovelo do toga da kriminalne grupe pomisle ‘pošaljimo nesrećnike u Francusku, oni će jednog dana regulisati’ njihov status. Nikad to neću prihvatiti jer je u suprotnosti sa idejom o vrednostima Republike", kategoričan je šef države, kako prenosi francuska novinska agencija AFP.

Ipak, uprkos populističkoj politici, četiri meseca pred regionalne izbore i dve godine otkad je na vlasti, Sarkozi ne uživa veliku ljubav svog naroda. Mediji ga ismevaju zbog želje da bude u centru pažnje. Prvo zato što je na Facebook okačio fotografiju na kojoj navodno učestvuje u rušenju Berlinskog zida.Ispostavilo se da je Sarkozi u Berlin došao dan pošto je Zid srušen. Na internetu su i fotomontaže na kojima Sarkozi "učestvuje" u važnim istorijskim događajima: između astronauta koji su prvi sleteli na Mesec, umesto Pola Makartnija na grupnoj fotografiji Bitlsa, a postao je i Zinedin Zidan na fotografiji koja je nastala pošto je Francuska 1998. postala prvak sveta. Najotrovnijim žaokama ga pecka nedeljnik Le Point koji se u ime stanovnika jednog pariskog predgrađa, gde je Sarkozi došao da priča o bezbednosti na ulicama, pita: "Bori li se on protiv kriminala ili svojih fantazija?".Dok se mediji sarkastično bave Sarkozijem, obični ljudi najviše mu zameraju što ništa nije učinio protiv velike nezaposlenosti. "Kapitalizam nije doneo ništa dobro Francuskoj. Ovdašnji biznismeni otvaraju fabrike po istočnoj Evropi i zapošljavaju tamo radnike, dok nama Kinezi prodaju robu i tako guše domaće trgovce", žali se Mark Asjen, poreklom iz Marseja. Za njega kaže, posla ima, jer je zanatlija, kreči kuće i popravlja instalacije. S platom od 1.400 evra, plaća garsonjeru na periferiji 480 evra i oblači se u Hugo Boss garderobu kupljenu na rasprodaji za 1.000 evra godišnje. Probao bi da radi u SAD, ali mu je potrebno godinu dana da dobije biometrijski pasoš kao "običan" građanin. No, ne haje mnogo, kaže i dodaje da je srećan jer živi u Parizu već deset godina.

Srećnici

Na prvi pogled čini da su Parižani ljudi srećni i otvoreni. Strance pozdravljaju osmehom i iznenadnim "bonjour". Izvinjavaju se iskreno kad očešu drugog u mimohodu, ustaju u metrou svima starijima od 50 godina i nipošto ne zauzimaju mesta za trudnice u autobusu pa makar ne bila nijedna takva u vidokrugu. Suprotno predrasudama, turistima hoće da pomognu u orijentaciji, čak i kad ih pitaju za pomoć na engleskom – ako ga znaju. Ako pak otkriju da turista zna i francuski jezik, iskreno se obraduju i odmah počinju da brbljaju.A grad pun turista čak i u novembru. Rasporedili se duž "kritičnih tačaka", oko Luvra, Trijumfalne kapije i naravno Ajfelovog tornja. Na "razvratnom" Monmartru jedino njima prilaze prostitutke, dok Francuze ne diraju. Duž cele ulice u kojoj je Moulin Rouge su seksi šopovi, prodavnice suvenira i hrane. U tom delu grada ima frizerskih salona za afro frizure u svakom sokaku, jer je to kvart tamnoputih. Inače, u celom Parizu frizeraja ima kao pekara u Beogradu.Grad živ upo bela dana i usred noći, a omladina se već u osam uveče "nadžidžala" ispred diskoteke. Suprotno očekivanju za ovo doba godine u metropoli, jedino su tržni centri Printemps i Lafayette okićeni. Unutra se šepure najnoviji modeli Christian Diora, Chanela, Escade i ostale "haute couture" družine, ali su oni, čak i uz pretpraznični popust od 30 odsto, preskupi za obične građane. Većina njih u izlogu gleda lutkarsku predstavu i reviju. Zato su radnje jeftinih H&M, Zara i Promod brendova prepune. Parižanke i one koje se tako deklarišu potpuno su obično obučene. Modni hit su šortsevi na hulahopke i čizme, kakvu kombinaciju nosi svaka druga.

Jedini miran deo grada koji nije pod opsadom turista u poznu jesen je groblje Per Lašez. Velikani Viktor Igo, Modiljani, Balzak, Molijer, Šopen, Edit Pjaf, Džim Morison i stotine ostalih koji su, svaki na svoj način, obeležili ljudsku civilizaciju, spokojni su na najstarijem i najvećem pariskom groblju. Samo je grob Džima Morisona ograđen i ama baš ni po čemu drugačiji od ostalih humki "običnih" smrtnika. Pored njega, retka grupa tinejdžera sa različitih meridijana pominje Lady Gagu, aktuelnu pevačicu koja ne priznaje da je hermafrodit. Počinju da pevaju njen najveći hit Poker Face. Siroti se Džim sigurno u grobu prevrće.